– Tata, dokle ćemo ovako?
– Dok ne stignemo do cilja.
– A gde je taj cilj?
– Pa, za tebe bi mogao biti na kraju neke lepe knjige. Ali bi morao da je pročitaš do poslednje strane da bi razumeo šta je cilj. Posle će biti lakše. Bar ćeš znati kuda ideš.
– A šta je to knjiga?
Da stvarno, šta je taj cilj i kojim putem se stiže do njega? Da li je on na vrhu nekog vetrovitog brda, na dnu tople, zaštićene doline, na kraju krivudavog džombastog puta… kuda da idemo? Kuda da idemo kad ne znamo ni odakle smo pošli? Kao da se već duže vreme vrtimo u krug. Gubimo orijentaciju u tom zaludnom kretanju pa nekad bude kao u onoj banatskoj pošalici: Da l’ sam poš’o il’ sam doš’o?
Antička legenda o Sizifu govori o tom uzaludnom poslu koji on svakodnevno obavlja, a pokušaj da neki veliki teret izgura na vrh brda nikako ne uspeva. To je ta metafora o uzaludnom poslu koja se vekovima provlači kroz sve kreativne discipline bilo da je reč o književnosti, filozofiji ili nečem drugom.
Kako bi to danas izgledalo? Sizif bi verovatno koristio neka tehnološka čuda ovog vremena da taj kamen konačno postavi na vrh. Znači, Sizif zna šta mu je cilj ali nešto nije valjalo u postupku pa nikako nije uspevao da cilj dostigne. Ne treba zaboraviti da u tom zadatku koji Sizif treba po kazni da obavi ima nešto što nije stvar fizike. Legenda kaže da je on bio jedan običan prevarant, problematičan tip koji je svoju kaznu zaslužio. Kaznu su odredili bogovi (zakonodavci i sudije) koji po verovanju deluju van pravila materijalnog sveta u kome važe zakoni fizike, a kad bogovi reše da će on tu stenu gurati uz brdo do kraja vremena, onda će tako i biti.
Čemu sada ova priča i kakve veze imaju antičke legende sa nama? Te legende kao i svaka legenda, nemaju više veze sa bilo kim ako to gledamo hladno i racionalno, ali imaju veze sa svakim ako zavirimo u suštinu i poslužimo se metaforom. Tako ćemo naći paralele koje tumače ovu našu stvarnost bolje od medija i političkih saopštenja.
Sizif nije nikakav „dobrica” koji je nepravedno kažnjen, već (ne zaboravimo) krajnje pokvaren i nemoralan tip koji je svoju doživotnu kaznu itekako zaslužio. Zar to nije dovoljno kao paralela sa savremenim životom i likovima koji se muvaju okolo, varaju nas i kraduckaju usput, a kojih ima onoliko. U legendama takvi ljudi dobiju zasluženu kaznu, ali u novovekovnoj stvarnosti to nije uvek slučaj. Možda bismo mogli nas, kao kolektiv, kao organizam da postavimo u paralelu sa Sizifom. Imamo puno od te priče u sebi. Vekovima se vrtimo u krug oko nekog imaginarnog cilja ne uspevajući da ga dostignemo i rešimo se tereta koji smo usput natovarili na nejaku grbaču. Kao da smo osuđeni na beskrajno tumaranje po nekom prostoru koji nismo definisali, a možda je to i nemoguće zato što je taj prostor virtualni i nalazi u nama, u našoj svesti, u našem nepouzdanom istorijskom pamćenju.
Kao i Sizif, nismo nevini, možda malo strogo optuženi, ali sa blažom presudom i nismo bez šanse. Ali opet, za razliku od nas Sizif je imao cilj. Mi nismo sigurni šta je cilj, šta želimo. Ono što se od nas traži je da budemo bolji i pošteniji, ostali zahtevi su nebitni. U svojoj kolektivnoj svesti (?) stvorili smo stav da smo nepravedno optuženi i da mi tu ne treba ništa da uradimo u svoju odbranu, jer krivica ne postoji i teret nam je nepravedno nametnut. Tu smo otišli malo dalje od Sizifa, jer on se nikada nije žalio na svoju muku samo je iz dana u dan svoj teret gurao uz breg nadajući se da će baš tog dana uspeti.
Sizif nije imao šanse jer su ga kaznili vrhovni autoriteti i oni će učiniti sve da se kazna sprovede do kraja bez pomilovanja. Mi još imamo šanse, ali ako ništa u sebi ne promenimo, kao Sizif ćemo nositi svoj teret doživotno i nikada nećemo stići na cilj.
Treba imati svest da teret nerealnih prohteva ne bi bilo fer prenositi na naslednike i kod njih stvarati Sizifov kompleks, a da nisu još pošteno zakoračili u život. Ključ za to je istina. Oni moraju znati šta se ovde dešavalo i šta se sada dešava. Moramo biti bar toliko pošteni prema njima. Istina je važna, znamo mi to.
Istini prethodi znanje, a znanje se stiče na razne načine pa i iz knjiga. To otac mora objasniti nasledniku. Ako mu samo priča o ciljevima i trnovitom putu upada u onu našu već poznatu maglu i… eto novog Sizifa.
Zato, knjige braćo, a ne zvona i praporci!!!
Znanje i istina.
