Na početku beše čarolija

Jelena Aća
Objavljeno 24.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Stojim u redu ispred „delikatesa” i posmatram prodavačicu u urednoj uniformi, kako spretno secka šunke, pršute i sireve. Imala bih šta da kažem na račun ishrane zasnovane na suhomesnatim proizvodima, no, budući da se neka od mojih voljenih bića i time hrane, ćutim i čekam u redu. Posmatram prodavačicu. Pokreti su joj precizni, naginje se, namešta rukavice, uzima rudu šunke, vešto uklanja omot, seče je na režnjeve iste debljine, brižljivo pakuje i uz ljubazan osmeh pruža kupcu. Ima nešto u tome kada se malčice izdvojimo, utišamo stalnu buku u glavi i pogledamo ljude. Zaista pogledamo njih, ne sopstveni odraz u njima, gledamo njih umesto da razmišljamo o tome kakav smo utisak ostavili, da li nam je ukazano dužno poštovanje, ko ima više lajkova na Fejsbuku, plašimo se da ne ispadnemo smešni ili se osećamo superiorno, ljutimo se što je neko projurio pored nas, ma, upravo se nama namrštio. Kada ih zaista pogledamo, vidimo istinu. Ljudi su čudo. Pogledam prodavačicu i vidim kako joj je svaki pokret ispunjen nekom čudnom mekoćom i poštovanjem i na trenutak mi se učini da obavlja najvažniji posao u celom univerzumu. Najzad, šta bi moglo biti važnije od toga da brižljivo pripremimo hranu za neko drugo, pri tome nepoznato biće i uz ljubazan osmeh mu je pružimo? „Izvolite”, kaže i pogleda me. Ah. Uspevam na trenutak da osetim da sam i ja deo čarolije, pre nego što se uključi moj socijalni auto-pilot i preuzme konverzaciju.

Kako se samo dogodilo da do te mere izokrenemo vrednosti da ne vidimo poklone koje svakodnevno dobijamo od ljudi koji nas služe i rade za nas i da umesto toga budemo opčinjeni (bilo pozitivno bilo negativno) nekorisnim megalomanima, opsednutim sobom i sopstvenim osećajem samobitnosti, onima koji se psihološki hrane doživljajem moći da donose odluke od kojih zavise drugi, moći da im zagorčaju život ili učine milost? U kom trenutku evolucije smo prestali da rasipamo svoje darove – ljubazan osmeh i spretne prste na primer – i počeli da težimo tome da kontrolišemo druge i paralelno sa time služimo interesnim grupacijama sumnjive orijentacije? Od čega smo se toliko uplašili? Da li nas je prepalo ustoličeno božanstvo ekonomskog razvitka, pa nam se to čini kao najoptimalnije ponašanje da sebi obezbedimo opstanak i kakav-takav kvalitet života?

Po nekoj definiciji, ekonomija bi trebalo da predstavlja skup aktivnosti u okviru kojih društvo koristi raspoložive resurse radi proizvodnje dobara i usluga i obavlja njihovu raspodelu na članove društva. Mnogo toga što je do skoro u vidu dara ležalo rasuto oko nas, danas je predmet ekonomske razmene. Ukoliko smatrate da se u tom pogledu došlo do krajnje granice, predlažem da zvirnite u jedan od sjajnih distopijskih romana Filipa K. Dika, „Ubik”. U ovom svetu u bliskoj budućnosti morate da ubacite novčić u kasicu da biste otvorili frižider. Nije kraj. Isto važi i za toalet, lonče za kafu i ulazna vrata. Plati da bi mogao da izađeš iz stana. Osećate se stešnjeno? No, šta možemo. Ako se progres neumitno kreće u tom smeru, ako je to prirodan poredak u univerzumu… ubacivaćemo novčiće u kasicu…

„Na početku beše Dar”, tvrdi Čarls Ajzenštajn (Charles Eisenstein) u svojoj „SacredEconomics” u kojoj osvetljava neke aspekte današnje proizvodnje roba i usluga i njihovu raspodelu na članove društva i nudi malo drugačiji pogled na „prirodan poredak u univerzumu”. Knjiga je u vidu poklona dostupna na internetu. (http://sacred-economics.com/read-online/)

Na početku beše Dar: na arhetipskom početku sveta, na početku naših života i u detinjstvu ljudske vrste. Zbog toga nam je zahvalnost prirodna, tako iskonska, tako elementarna da ju je teško definisati. Možda je to osećaj primanja poklona i želje da nešto damo zauzvrat. (…)

Današnji ekonomski sistem nagrađuje sebičnost i pohlepu. Kako bi izgledao ekonomski sistem koji bi umesto toga, poput nekih drevnih kultura, nagrađivao darežljivost?

Zaista kako? I najzad, zar se time ne bismo suprotstavili osnovnim polugama razvoja društva, zar ne bismo neumitno okrenuli točak progresa naopačke i odbacili sve tekovine moderne civilizacije? Gde je tu uopšte tržišna utakmica? U stvari, upravo tržišna utakmica jedno je od mojih dragih božanstava. Gotovo mi dođe da kažem, „Na početku beše… Tržišna utakmica…” Ukoliko se kompanije utrkuju u tome da pridobiju kupce visokim kvalitetom i niskim cenama svojih roba i usluga, zapošljavaju čarobne prodavačice, koje će plasirati njihove proizvode, razdeliti njihove brižljivo pripremljene darove, to je onda prava formula progresa koja vodi do stalnog poboljšanja kvaliteta života svih nas, građana. Ili se tako barem meni, naivnoj građanki, čini. No,takođe mi se čini da utakmica, koja se odvija pred našim očima, mnogo češće podrazumeva da se korišćenjem burazerskih veza eliminiše konkurencija, uspostavi monopol i nametnu sopstvena pravila igre suprotno interesima svih ostalih. U ovom modelu raspodele dobara i usluga vlada prilična sloboda, sve je, naime, dozvoljeno, cilj opravdava sredstvo, a cilj je gomilanje, najjači (najbeskrupulozniji) opstaju, pa je i napredak zagarantovan. Pokušavam da se dosetim šta ono beše na početku, nekako mi onaj moj prauzrok, prvobitna utakmica, nije tako izgledala. No, možda utakmica u kojoj nema pravila i u kojoj je sve dozvoljeno, svet „krvavih ralja i pandži”, niz beznačajnih borbi za preživljavanje (Lipton), u stvari i nije neka utakmica.

Kakav bi model raspodele dobara mogao da nam obezbedi najbolje šanse za preživljavanje i visok kvalitet života? U vidu bacanja pitanja na sto, bacimo na trenutak i pogled unutra, na način raspodele naših sopstvenih unutrašnjih resursa. Kako Brus Lipton (Bruce Lipton), celularni biolog, navodi u svojoj „Biologiji verovanja”, pojedinačne ćelije u stanju su da opstanu i same, ali se radije udružuju. Veće i harmonične zajednice posledica su inteligentnog odabira prikladnog ponašanja koje će omogućiti lakše preživljavanje i veći kvalitet života. Na početku beše Saradnja.

Što organizam poseduje veću svesnost o svojoj okolini, to su bolji izgledi za njegovo preživljavanje. Kada se ćelije udruže, eksponencijalno povećavaju svoju svesnost.

Čovek se sastoji od 100 hiljada milijardi pojedinačnih ćelija, koje su sve žive, sve imaju iste funkcije kao i mi sami i koje kroz maestralnu međusobnu interakciju grade i održavaju naš organizam. S obzirom na sve složene operacije, koje smo u stanju da izvedemo, možemo pretpostaviti da mudre ćelije u našem organizmu raspolažu i visokom svešću o tome da je očuvanje makro okruženja u kome žive – nas – i unapređenje modela saradnje sa drugim ćelijama od ključnog značaja i za njihov sopstveni opstanak i kvalitet života.

Naravno, teoretski bi bilo sasvim moguće pretpostaviti da na primer ćelije naseljene u jetri proglase jetru za centar univerzuma, sebe za ’najpravednije ćelije’, koje će krenuti u bespoštednu borbu do istrebljenja sa svojim smrtnim neprijateljima, ćelijama bubrega.

Možemo pretpostaviti da se belim krvnim zrncima ne dopadne ’boja kože’ crvenih.

Verovatno ćemo lako zamisliti ćelije, koje veruju da su na osnovu bilo kojih kriterijuma ’jednakije’ od drugih ćelija.

Ili na primer ćelije pluća, koje izgrade krematorijume, da bi što efikasnije uništile ćelije želuca. I ćelije želuca, koje počinju da se šire na teritoriju debelog creva.

Da, ili zamislite samo ćelije, koje umesto hranljivih supstanci počinju da proizvode ogromne količine đubreta koje razbacuju svuda po našem telu.

Ili ćemo možda naći i takve ćelije, koje počinju za sebe da grabe sve resurse i energiju, koja se proizvode u našem telu za sve njegove ćelije i njegovo sopstveno održanje, jer veruju da je to najprikladnije ponašanje, koje će im omogućiti opstanak i visok kvalitet života. Verujem da lako možemo zamisliti i ishod takvih verovanja na ukupno stanje našeg organizma – pojava samodovoljnih ćelija, koje prestaju da rade u korist celine, zatvaraju se za sve poruke, prestaju da budu solidarne, počinju svu energiju da grabe za sebe i da se nekontrolisano umnožavaju. Hm.

Ili sa druge strane, zamislite samo neko makro-biće u kome živite kao majušna vredna stanica kako zatrpava vaše okruženje gomilama hamburgera i koka-kole (!)

Zato, ako je na početku zaista bio Dar – a i ako nije – poklonite nešto zaista vredno tim svojim majušnim kooperativnim stanovnicima, pa neka je ona prodavačica na delikatesu i sto puta tako neodoljivo čarobna.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)