Nikada nećete verovati šta se dogodilo na dodeli Oskara!

Svoju prvu dodelu Oskara gledala sam davne 1995. godine. Do danas mislim da samo jednu ili dve nisam gledala uživo. I koliko god da me nervira ili se usput iznerviram, evo i dalje je gledam. Presedan je, da ne kažem ekskluziva, što prvi put pišem o tome. Ovaj tekst nije štivo koje treba da se shvati ozbiljno i naročito informativno (za to idite na IMDB pa čitajte) i u potpunosti predstavlja lični stav autora.

Bojana Odak
Objavljeno 07.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Kažu da se osveta najbolje servira hladna. U slučaju Oskara, nagrade Američke filmske Akademije, to je samo delimično tačno. Možda je bolje sačekati da se samo malo prohladi… ako čekate previše, pa nikog više neće biti briga.

Tako će biti i sa starim dobrim Oskarom, 90-godišnjim čikicom koga bi svako čedo Holivuda (i šire) rado vodalo pod ruku. A šta nam je to čika Oskar priredio na svoj 90. rođendan? Pa manje-više, ništa spektakularno. Iskrena da budem, poslednjih 10 možda i 15 dodela Oskara više se i ne sećam, i nekako se uvek sve stope u isto.

Glamur ko glamur, uvek je bio i ostao najvažniji momenat ovog (i ovakvih događaja). Svi nafrakani, neko manje neko više, prošetali su crvenim tepihom, ispozirali gomili novinara i tetaralno ušetali u dvoranu Kodak teatra i čekali „noć za pamćenje”.

Svake godine, mudri oci Akademije reše da svoj vaskoliki uticaj usmere ka određenim temama, bitnim za celokupno čovečanstvo, svaka od tih tema, uvek politički, društveno, „rodno” provokativna, uvek (ne)korektna. Ove godine sve je prštalo od tolerancije, inkluzivnosti, rodne ravnopravnosti, jakih žena, jednakih prava za sve manjinske zejednice, izbeglice i vanzemaljce – i kao po pravilu, podeljen je po koji Oskar i njima, svi ostali otišli su onima kojima uvek i odu.

Na sva usta se isticalo kako je po prvi put u istoriji Akademije jedna žena nominovana u kategoriji Fotografije (?!), jedna je čak bila nominovana i za režiju, a na kraju po prvi put u toj istoj istoriji Oskar za najbolji scenario otišao je u ruke jednom Afro-Amerikancu (Jordan Peele za film „Beži”). Možda ćete se iznenaditi, ali samo žene su bile nominovane u kategorijama najbolje i sporedne ženske uloge. Takođe, Oskare za muške uloge, van svih očekivanja, odneli su muškarci. Boring!

Ne bih mnogo mudrovala što se tehničkih kategorija tiče – najveći pobednik ispade „Dankirk” Kristofera Nolana (montaža i miks zvuka, i ne, ne znam koja je razlika između ova dva, i montaža generalno). Nema ovo nikakve veze sa tim što ja inače volim Nolana, ali govorimo o jednom suštinski dosadnom filmu koji jedva smognete snage da odgledate. Najbolji kostim otišao je filmu o kostimima („Phantom Tread”), najbolja maska otišla je ljudima koji su od Gerija Oldmana napravili Vinstona Čerčila („Darkest Hour”), najbolji crtani film je onaj gde se igra i peva („Coco”), te je tako dobio pride i Oskara za muziku. Nagrade za vizuelne efekte i fotografiju osvojio je „Blade Runner 2049” – u moru napucanih blockbustera, eto ispali su bar pristojni.

Dobitnik Oskara za kostim Mark Bridžs – Foto: Kevin Winter/Getty Images

Nagrada za najbolji film van engleskog govornog područija otišla je čileanskom filmu „Una Mujer Fantastica” ili „Fantastična Žena” (prikazan i na ovogodišnjem FEST-u). Ovde su uspeli da malo razbiju tu „džendersku” monotoniju, filmom o jednoj transrodnoj osobi ali pošto ga nisam gledala, ne mogu mu suditi samo po koricama, te o tome možemo nekom drugom prilikom.

I sve ovo lagano, dovelo nas je do onih kategorija o kojima se žučno raspravlja, filozofski promišlja i na kraju svede na to šta volite a šta ne. Stoga ću se odmah ograditi i reći da je sve napisano samo moje lično mišljenje i da je svako drugo suprotno od ovoga uvek dobrodošlo i isto tako nimalo pogrešno.

Moj utisak je da su se nagrade za obe kategorije scenarija podelile tako da se podiđe određenim, da ih tako nazovemo, ciljnim grupama. Već gore pomenuti Oskar za originalni scenario otišao je prvi put u ruke Afro-Amerikancu – Jordan Peel dobio je nagradu za film „Beži”. I bez obzira koliko tema filma bila kontroverzna i koliko se indirektno prepliće da dnevno-socijalnim rasnim trvenjima trenutno i odvajkada aktuelnim u Americi, nisam sigurna da bi u drugačijim okolnostima gospodin Peel poneo ovu laskavu titulu. Ili da laički prevedem, našao se na pravom mestu u pravo vreme. Drugu nagradu za adaptirani scenario po književnom delu, osvojio je Džejms Ajvori za film o zabranjenoj ljubavi jednog mladića i jednog dečaka – „Zovi me svojim imenom”. Iako su dva glavna lika sasvim solidno ispričala priču o traženju, odrastanju, eksperimentisanju i svemu ostalom što jedno leto provedeno u Italiji može da „rasplamsa” između dva muškarca (a možemo li im zameriti), sklona sam verovanju da je tema već sama po sebi bila dovoljna da se ovaj film nađe među nagrađenim. Iz čisto ličnih i sebičnih razloga, napomenuću i da je prvi put u istoriji jedan super-herojski film takođe bio nominovan u ovoj kategoriji – „Logan” je remek delo za 90 odsto svega što se ovde našlo.

Jedina stvar u kojoj sam stvarno uživala, bile su nagrade deljene za glumu. I otišle su u prave ruke, sa manjim zamerkama. Sem Frensis MekDormond, svi ostali dobitnici, prvi put su se našli za govornicom. Sem Rokvel bio je maestalan u „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”. Ruku na srce, svi su u ovom filmu bili takvi, ali ovaj čovek me je oduševio. Što bi se reklo, ukrao je film. Ovde je naravno preračunato da su mu šanse mnogo veće za sporednu nego za glavnu ulogu, ali svakako mi je drago što su konačno rešili da ga shvate ozbiljno. Moja druga uzdanica bio je Ričard Dženkins u „The Shape of Water”, ali da se ne lažemo i Vudi i Vilijam i Kristofer Plamer bili su sjajni. Žao mi je što se među (bar) nominovanim nije našao i Pol Volter Hauser („I, Tonya”).

Kad smo već kod „I, Tonya”, dolazimo do filma koji je možda nepravedno bačen u drugi plan. Ni po čemu konvencionalan (možda i nedovoljno pretenciozan), ovaj film je odudarao od svih ostalih. I kao što se Tonja Harding nikad nije uklopila u sliku slatke male Amerikanke, tako se ni ovaj film nije uklapao u generalni ovogodišnji Oskarovski trend. Alison Dženi dobila je Oskara za sporednu žensku ulogu i po kosmičkoj pravdi, nije moglo biti drugačije. Odigravši majku glavne junakinje, tu sadističku bezosećajnu kučku sa najnižih margina američkog društva, uspela je ono što druge nominovane nisu – da je zamrzimo toliko da je obožavamo. Svaka čast i damama koje su se našle u ovom probranom društvu, ali Alison je te večeri bila kraljica.

Alison Dženi, najbolja sporedna uloga – Foto: Kevin Winter/Getty Images

A kraljica je, po meni, bila i Margo Robi. Iako ne spadam u one koji mogu da se nazovu njenim fanovima, lepo mi je zapušila usta ovim filmom (i dalje smo kod „I, Tonya”). Način na koji je odigrala divlju, svojeglavu, sirovu i prilično nezgodnu Tonju Harding nateralo me je da je gledam drugim očima. I iskreno mi je žao što nije osvojila Oskara za glavnu žensku ulogu. Za to je ipak zaslužna jedna druga kraljica, stoga moram joj oprostiti. Frensis MekDormond za ulogu u filmu „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju” osvojila je svog drugog Oskara (prvi beše za „Fargo” davne 199… i neke). Nema se tu šta mnogo reći, da joj date da igra krpu i tu bi pokidala. „Tri bilborda” odgledala sam bukvalno pred samu dodelu… ne znam kako bi ga tačno opisala sem kao tragi-komediju o spletovima nesrećnih okolnosti, što povezanih (a posebno onih nepovezanih), o ljudima netipičnim u tipičnim malograđanskim sredinama. Ako stignete obavezno ga pogledajte. Verujem i da se ponajviše pričalo o njenom govoru nakon uručene nagrade, o feminizmu, o ženama, o snazi. Za moj ukus malo previše histerično, ali šta da se radi. Primetićete i da nisam napomnula da je i Meril Strip bila nominovana, ali verujem da to više ni njoj nije zanimljivo.

I kao što se prećutno i diskretno vodila borba između Margo i Frensis (dobro, možda malo više ka Frensis), tako se sasvim otvoreno i transparentno vodila borba između samo dva čoveka kada je glavna muška uloga u pitanju. Drugih kao da nije ni bilo. Dve glumačke različitosti, obe genijalne na svoj način. Rasprave su išle toliko daleko da su se mnogi pitali da li će „najveći živi glumac osvojiti još jednog Oskara u svom poslednjem filmu” (pu pu, daleko bilo). Ne znam da li će se Danijel Dej Luis povući iz glume nakon ovog filma („Phantom Tread”), ali znam da je iza sebe ostavio brilijantne uloge, da je jedini koji je osvojio tri Oskara (iako je to potpuno nevažno) i da ama baš ništa više nema da dokazuje svetu. Doduše, nema ni ovogodišnji dobitnik, jedan od mojih miljenika – Geri Oldman. Od svega što mu je dopalo šaka, Oskara je dobio za ulogu ni manje ni više nego Vinstona Čerčila u „Darkest Hour”. Da ste me pre petnaest godina pitali da li bi ovako nešto moglo da se desi, samo bi vam se nasmejala u facu. Pljas, i još jednom su mi zapušena usta. Da, Sid Višis i Čerčil mogu da budu ista osoba, a Geri je izgleda jedan od retkih koji je to i uspeo. Šta da vam kažem, bio je sjajan.

Geri Oldman, najbolja muška uloga – Foto: Reuters

Najškaljivijije, a koliko vidim i najkomentarisanije smo ostavili za kraj. U krakim crtama, Oskara za najbolju režiju osvojio je Giljermo DelToro za „The Shape of Water”. I šta ćemo sad? Ja lično sam jedna od onih koje dotičnog izuzetno voli, ceni i poštuje i čiji filmovi odgovaraju mom ukusu i senzibilitetu. Sa te strane, ja bih vam rekla da je on skroz zaslužio ovo. Ako moram da ga poredim sa, na primer, Polom Tomasom Andersonom („Phantom Tread”) čije filmove polovično mogu da gledam (a jedan čak nisam ni mogla da odgledam do kraja), nema ni potrebe da vam kažem ko bi izašao kao pobednik. Volim recimo Kristofera Nolana ali „Dankirk” prosto „boli”. Za Gretu Gervig nisam ni čula do sad („Lady Bird”) a složićemo se da ni „Beži”, ni Jordan Peel nisu toliko dobri da objedine i scenario i režiju. Vidite, najveći problem leži u tome da oni koji su DelToru mogli da preotmu ovu nagradu – nisu ni nominovani. Minimum tri reditelja trebali su da se nađu ovde – Martin MekDonag za „Tri bilborda”, Džo Right za „Darkest Hour” i Kreg Gilspi za „I, Tonya” – a ostavljam na slobodu i većim znalcima da dodaju još po nekog. U ovakvoj konstelaciji snaga, skoro sam sigurna da bi krajnji ishod bio drugačiji. Zato sve moje simpatije idu DelToru (lično sam mu među prvima čestitala preko Twitera i potpuno me je iskulirao).

Najbolji film ne bih preterano komentarisala. Od devet nominovanih osvojio ga je „The Shape of Water” i to iz prve i bez greške ovaj put. Pa kad može jedan „Moonlight” što ne može i ovo. Najbolji fim, to vam je stvar ukusa… a pljunite me ako iko ikad zapamti ovo duže od pet dana. Najbolji filmovi nikad nisu osvajali Oskara i molim da tako i ostane.

Kao najveći skandal izdvojila bi to što se Adam West („Batman” 1960’s) nije našao na listi onih koji su nas napustili prethodne godine (svake godine tradicionalno se prikazuje In Memoriam kolaž sa svim filmskim radnicima koji su preminuli). Ako moram da istaknem ko je najveći pobednik ovogodišnje, devedesete po redu dodele Oskara, to je definitivno majka Gerija Oldmana koja ima 97 godina… I Kobi Brajant. Da, da, dobro ste pročitali. Kobi je nabavio Oskara da, što reče moj kolega, ima na čemu da kači ono silno prstenje. I molim vas, prestanite da zovete Džimija Kimela da bude domaćin. Hvala!

Ostavi komentar

  • (not be published)