Povratak iz škole nije bio lak. Trebalo je izvesti sve te nestašluke, jurcanje za devojčicama, cimanje za kike i bacanje torbe u blato, povremene tuče i upad u komšijske bašte, a na kraju puta čekao nas je deda Jova. Čuo bi galamu i znao da dolazimo pa je ustao sa hoklice i poskakujući onako nizak rastom i nervoznih pokreta, jedva je čekao da mu se približimo i pozove nas da „vidi” koliko je ko porastao. Uvek je imao za nas neku poslasticu, voće iz bašte ili kolač koji je baba Mara tek ispekla. Bio je slep od mladosti pa nije zaista mogao da nas vidi, ali nas je prepoznavao po glasu. Postrojio bi nas ispred sebe i pipajući po glavi odmeravao visinu. Menjali bismo mesta, javljali se sa drugog kraja reda i pokušavali da ga zbunimo, a sve nas je to zabavljalo. On bi se glasno smejao i povremeno pljeskao šakama dok bi baba Mara sve posmatrala iza zavese radujući se njegovom osmehu.
Kako su se Jova i Mara upoznali teško je reći, možda na nekoj slavi ili preko provodadžije. Jova je bio pošten i vredan momak iz sirotinjske kuće. Rano je ostao bez roditelja, a sam nije mogao dalje. Nije prošlo puno vremena i desila se svadba. Tako se Mara iz nešto bogatije bavaništanske porodice udala za Jovu i zatekla punu avliju i štale marve, šupe pune kola i fijakera, obore sa svinjama i punu avliju živine. Svadba je bila skromna ali lepa i vesela. Sve je išlo po redu, crkva pa muzika i veselje, jelo i piće, puno sveta i svi veseli i raspoloženi.
Mara nije znala da Jova sam to nije mogao da napravi. U svemu su mu pomogle njegove komšije znajući da on nema mogućnosti ni jedan ručak da priredi, a ne svadbu za desetine zvanica. Jovu su svi voleli i poštovali, jer je tolikima pomogao da su svi jedva čekali da mu se oduže. Osim toga, vreme je bilo drugačije i ljudi drugačiji. Živelo se u solidarnosti i toleranciji i u sistemu vrednosti koji danas ne bi bio prepoznat kao vrlina već kao ozbiljna mana. Za bogatstvo i imovinu nije se mnogo marilo, važnije je bilo poštenje, sposobnost i veština da se nešto sopstvenim rukama napravi i tako zbrine porodica. Tako je Jova svima pomagao i kad su zidali kuće, radili na njivi, kad su klali svinje, telili krave i prasili krmače, sve je znao da radi.
Mara se probudila pored Jove ujutro posle svadbe, pogledala kroz prozor u dvorište i ugledala komšiju kako isteruje svinje iz obora. Svinje su se poslušno uputile prema kapiji usmeravane prutom kojim ih je komšija blago ćuškao po leđima, izašle na ulicu i nestale iz vidokruga. Jela je probudila Jovu i sva usplahirena pokazivala rukom kroz prozor i povišenim glasom govorila:
– Jovo, Jovo, ustani! Eno komšija tera svinje iz avlije.
– Ta mani ga, valjda ’oće da ih na’rani.
– Al’ Jovo, eno i volove izvode. I komšinica isteruje živinu.
– Mani ih, nek rade šnjinom stokom šta im je volja.
I tu Mara zaćuti. Prvo je bila zbunjena kad je videla gužvu u avliji, ali posle ove rečenice postalo joj je jasno da je to bila samo predstava. Jova nije bio bogat kao što je želeo da pokaže ali ona nije mogla odmah da razume kako se ni malo ne sekira zbog toga. Sasvim mirno je podneo to njeno otkriće, lagano se obukao i seo za sto da fruštukuje. Zajedno su jeli, popili belu kafu onda je on ustao, obukao grudnjak i mirno joj rekao:
– Ja sad moram u selo da neki pos’o završim, a ti ako ti štogod treba za ručak idi u baštu, tamo imaš svega pa uzmi šta misliš da treba. Ja ću do podne da dođem.
Mara je tek u bašti shvatila kakav je Jova čovek i kakvu vrstu bogatstva ima. Tako urednu baštu ona u životu nije videla. Sve je bilo „pod konac” bez ijedne travke u lejama, sve čisto i uredno. Toliko raznog povrća i voća Jela ni kod najboljih domaćina nije videla, a njen Jova je to sve držao u najboljem redu. Tu je shvatila da ovo nije predstava i da je Jova čovek od reda i za svako poštovanje. Ostala je sa njim i ni jednog trenutka se nije pokajala.
Živeli su u tom Jovinom redu i harmoniji već godinu dana kad je počelo da se šuška o ratu. U Banatu nije bilo rata već više od 50 godina i taman se uspostavio neki normalan miran život i sad ponovo… Obični ljudi, paori nisu o politici znali ništa i nije ih ni zanimalo, ali „kad se carevi igraju rata” tu se i ne pita. Svaka vlast traži svoje i tako su počeli da ih zovu na vežbe, negde daleko da bi se posle pročulo da su mnogi završili na pravom frontu u rovovima. Nikom se tamo nije išlo, pre svega iz straha za sopstveni život i živote porodica, a posebno je falio taj motiv zbog osećaja banatskih paora da ratuju za tuđu državu iako su u toj državi živeli. Javljali su se iz kasarni po Ugarskoj ali je neko na dopisnicama pročitao da su mnogi završili na ruskom frontu.
Mara je sa zebnjom ispratila Jovu na jednu takvu vežbu. Javljao se dopisnicom svojim nesigurnim paorskim rukopisom iz nekog malog grada u blizini Pešte, a par nedelja kasnije već je bio bliže istočnoj granici. Već treća dopisnica iz tog mesta bila je napisana drugim rukopisom i tu je Mara osetila da se nešto dešava, ali nije imala mogućnosti da sazna šta. Jedino što je stvarno obradovalo je slika koju je dobila kao dopisnicu i na kojoj je Jova sa nekim svojim drugovima na vežbi. Držala je pod jastukom i kad god bi joj bilo teško, kvasila je svojim suzama. Pisma i dopisnice su se proredile, rukopisi se menjali kao da sadržaj pišu različiti ljudi, a u jednom pismu Jova pominje neke zdravstvene probleme. Poznanici su je smirivali rečima da to nije ništa strašno i da vojska lažira bolesti da bi se izbegle opasne situacije kao odlazak na front te da je Jova jak pa čak i da je nešto bolestan on će to da pobedi i da se živ i zdrav vrati kući. Živ se vratio, ali zdrav nikako nije bio – Jova se vratio slep.
Kasarna u kojoj je Jova bio smešten bila je na krajnjem istoku Ugarske i odatle se nije odlazilo na drugo mesto osim na istočni front. Malo ko se odande vraćao, a preživeli bi im pričali strašne stvari i zato su želeli da na svaki način izbegnu odlazak tamo, nisu birali kako važno je bilo samo vratiti se kući živ. Mnogi su mislili da će ih poštedeti ako se osakate ili razbole nekako pa bi sekli prste, pucali u nogu ili trovali nečim što izaziva prolazne zdravstvene tegobe. Jednog dana se pojavio neki vojnik ko zna odakle i ponudio im sredstvo koje izaziva privremeno slepilo. Jova je popio malo od tog rastvora i završio kod lekara. Ovaj je naravno znao o čemu se radi i dobronamerno ga posavetovao da to više ne uzima.
– Slušaj Jovo, tamo na taj front se nikom ne ide, svi znamo. Sad ćemo da te izlečimo ali ako još jedared to piješ, ručaćeš u pomrčini. Čak i ako odeš na taj front, ne znači da ćeš da pogineš, ali ako oslepiš, to će biti gore nego da si mrtav. Polako ćeš umirati sam u mraku.
Strah od istočnog fronta bio je veći od nade da će preživeti. Jova nikada više nije ugledao svoju Maru. Ona ga je dočekala u suzama ali srećna što je živ. Šta će posle biti ona ne zna, ali snaći će se već nekako. I snalazili su se uz pomoć prijatelja i komšija. Ona se trudila da Jovu zameni u svim poslovima po kući koje on više nije mogao da radi. Zbog svog stanja i cele situacije Jova je često bio nervozan pa bi katkad pale i teške reči ali bi već posle par sati zažalio i molio Maru da mu oprosti.
– Znaš da mi nije lako što ne vidim i ne mogu ništa da radim. Nisi zaslužila da vičem na tebe. Ne vidim ništa, al’ ne trebadu mi oči da ti vidim dušu, a ti Maro imaš dobru dušu.
Težak je to život bio ali najteže od svega su podnosili što nemaju dece i taj teret se sa godinama povećavao. Zato je Jova sa radošću osluškivao dečju graju dok se vraćaju iz škole ili dok se igraju u hladovini velikih dudova ispred kuće. Mara bi mu iznela dve hoklice, jednu za njega, a drugu za kolače, voće, bombone ili šta bi već našla u kući, a što deca vole. Jova bi seo na hoklicu naslonjen na zid kuće i iščekivao veselu družinu na putu kući. Tako je i umro jednog prolećnog dana, čekajući decu.
Mara ga je sahranila, a nešto kasnije podigla zajednički spomenik sa njegovom i njenom slikom i imenom. Zatvorila se u kuću i izlazila jedino da ode do groblja, promeni cveće na Jovinom grobu i podeli nešto hrane sirotinji. Po selu se pričalo da je spremila sve što je potrebno za njenu sahranu, odeću i ostalo spakovala u kovčeg i sve podigla na tavan. Jednog dana Mara je pozvala komšinicu sa kojom se malo družila još dok je Jova bio živ i odvela je na tavan. Tamo je, uredno složeno i pokriveno da se ne praši, stajalo sve što treba za sahranu: sanduk i u njemu pokrov, odeća, nešto belog platna i ostalih sitnica.
– Evo vidiš, ja sam se spremila da odem kod mog Jove pa sam htela da te zamolim da kad dođe taj čas ti znaš šta imam i ako možeš pobrineš se za sve. Ja sam kazala i popi i grobarima, sve je plaćeno i ti nećeš imati troškova samo hoću da sve ide redom i kako treba. Svi znamo da bi i moj Jova tako uradio da je im’o vremena, on je bio čovek od reda.