Koliko života stane u jedan sat?

Dušan Genc
Objavljeno 28.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila čvrsta. Osluškivao je zavijanje vetra i stresao se pri pomisli na hladnoću koja vlada na ulici. Možda je bolje da ipak sačeka proleće. Primirio se, sabrao misli i plan je bio gotov. Znao je gde će da ode.

Leto je bilo na početku. Majske ruže su već precvetale, a golužgravi ptići se tek oglasili iz svojih gnezda, kad je dečak počeo sa gradnjom kolibe na obali reke. Jedva je uspravio četiri bagremova direka u rupe iskopane u ilovači, podglavio ih kamenjem sa obale i zasuo zemljom, a onda sve dobro nabio dvenim maljem otirući znoj sa čela. „Za danas je dosta”, pomislio je i umoran se prućio na ćebe prostrto u hladu najbližeg drveta. Probudio se popodne gladan i žedan. Kod kuće bi ga čim bi stigao iz škole čekao postavljen tanjir, on bi zavirio u lonac na šporetu, promrljao „Njam, njam”, a zatim se latio kašike i navalio na jelo dok ga je majka sa osmehom posmatrala. Ovde je morao sam da se snalazi. Odabrao je život Haklberi Fina. Imao je reku, imao je pecaljku i začas su se u travi iza njegovih leđa koprcala dva karaša i debeljuškast žuti linjak veličine čovečije šake. Sunce se već oslonilo na horizont i poprimilo onu jarko-crvenu boju pred zalazak, kad je završio sa okasnelim ručkom. Mačak koji mu se prvog dana pridružio oblizivao je brkove pošto je smazao riblje glave, a sledećeg trenutka se brzinom munje našao na dovoljno visokoj grani drveta kad se pojavio treći član družine šareni pas mešanac. Uzalud je pas skakao i kao pomahnitao lajao pokazujući iskonsku netrpeljivost, nije mogao ništa nakostrešenom i pogrbljenom mačoru koji je sa grane, visoko podignutog repa ratoborno frktao, a onda se uveren u bezbenost skloništa sklupčao u rašlji drveta dremljivo žmirkajući kao da pas dole ne postoji. Dečak se nasmejao i dobacio psu preostali komad hleba i pošao u šumu da pre mraka izvuče građu za krov kolibe.

Dani su prolazili. Koliba je dobila krov od kore drveta, zidovi od opletenog pruća oblepljeni blatom su se zabeleli okrečeni spolja i iznutra, prozori dobili okna, a vrata od dobro upasovanih dasaka čvrsto su prianjala uz ram. Leje povrća su se zelenele u maloj negovanoj bašti, u šumi je dozrevalo divlje voće, pa se dečak svakodnevno sladio voćem i sokom od prikupljenih šumskih jagoda i kupina, a ribe i rakova je bilo u izobilju u reci na korak od kolibe. Prošla je jesen, došla zima. Vetar je tog predvečerja besno zavijao oko kolibe kovitlajući snežne pahulje, dok je sumrak opštu belinu bojio sivilom. Dečak se odmače od prozorskog okna išaranog ledenim arabeskama, ubaci cepanicu u limenu peć i pažljivo zatvori vrata peći posmatrajući igru žiški koje su kroz okrugle otvore na vratima iskakale u svim pravcima praćene pucketanjem. Mačor na visokoj polici iznad peći, a pas ispod drvenog stola dremali svako za svoj račun. Još neko vreme je nepokretan sedeo, a onda kad je mrak već počeo da osvaja malenu prostoriju ustao je i upalio petrolejku. Plamen je zaigrao na fitilju, bivao je čas veći čas manji, a kad se primirio, dečak stavi kruškasto zaštitno staklo i odmeri u uglu pored peći gomilu naslaganih cepanica. „Neće biti dovoljno za noćas” pomisli, obuče kaput, stavi kapu sa naušnicama na glavu i otvori vrata. Vetar hrupnu kroz vrata, petrolejka zatreperi kao da će da se ugasi, a pahulje unešene vetrom završiše svoj razudani ples ostavljajući vlažne tragove na drvenom podu. Vrativši se dečak poslaga drva na gomilu i protrlja ozeble ruke iznad užarene peći. Bio je zadovoljan životom, ponosan na sebe i uspehe koje je eto sam samcit, poput Robinzona ostvario. Setio se upornosti Pere Kvržice i njegovih drugova, setio se pustolovina posade Sinjeg galeba i sa ponosom zaključio da nimalo ne zaostaje za njihovim podvizima. Ipak grlo mu se steglo. Nedostaju mu tata i mama. Bio je gotov da zaplače kad vrata škripnuše. Začuo je lagan hod i tih očev glas.

„Izvini sine što sam bio grub. Što sam te grdio. Znam da ćeš popraviti tog keca. Jel’ tako?”, a onda preko jorgana pomilova mesto gde je bila dečakova glava. Dečaku se, čuvši umirujuće očeve reči oči napuniše suzama i on zajeca. Shvatio je da ipak snosi deo krivice. Nije želeo da razočara tatu i mamu, ali eto desilo se. Znao je da će da mu oproste. Jecaji zamreše. Tragovi suza na obrazima počeše da se suše, dečak se malo bolje ušuška i utone u san. Sat otkuca deset, a vetar je na seoskoj ulici i dalje zavijao. Do ujutro će naparaviti smetove do pola prozora.

Crepaja, 6. mart 2020. g.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)