Da li je moguće toliko voleti?

Dušan Genc
Objavljeno 04.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

„Zvone…”, pokaza glavom prema mojim potkovanim čizmama medicinski tehničar, čije su patike prozvodile mnogo tiši cijukavi zvuk, nalik ulovljenom mišu i široko se osmehne. I sam se osmehnuh i slegoh ramenima šarajući pogledom po uglačanom teraco podu i svodovima iznad glave, odajući u sebi priznanje veštini habzburških građevinaca. U staroj temeljnoj zgradi, koja je sigurno bila svedok smena više od sto pedeset zima, proleća, leta i žutih jeseni, nalazila se psihijatrijska ustanova u gradu od vajkada zvana: ludnica. Već me je prošla jutrošnja mrzovolja, jer umesto da koristim zasluženi godišnji odmor i brčkam se negde na moru, ja se bakćem ovde sa ludacima i delim im cigarete. Jedva sam uspeo da se otresem dvojice nastrljivaca, bezopasnih slobodnjaka, kako mi reče moj pratilac u belom bolničkom odelu. Ali šta je tu je, reč urednika mora da se poštuje. Završiću tu reportažu, uzjahaću moju dragu jamahu, a onda pravac Grčka. Kažem, prošla me je mrzovolja i pokazah prve znake radoznalosti čim kročih u ovaj sasvim drugačiji, uvrnut, gotovo nadrealan svet. U ograđenom parku besciljno su šetale spodobe praznih pogleda, a niz kičmu mi se spustiše žmarci, kad jedna sasvim mlada devojka gotovo devojčica, podiže majicu pokazavši mi gole tek zapupele grudi, a onda poče da se histerično smeje, praveći tako razgolićena, piruetu nalik balerini… Zvuk mojih koraka i dalje je odzvanjao nesmanjenom jačinom, a kad je hodnik skrenuo desno, na prozorima ugledah metalne rešetke. Uđosmo u prostoriju bez prozora osvetljenu hladnom svetlošću neonki, sa stolom i četiri stolice na sredini. Za stolom je sedeo mladić prijatnog izgleda malo duže kose i retke, nevelike bradice, u farmericama i karirnoj košulji podvrnutih rukava ispod koje je imao teget majicu sa natpisom na grudima. Stajala je samo jedna reč: LOVE.

„Ja sam Dušan”, predstavih se sedajući za sto nasuprot njemu. Radoznalo me je gledao, a onda posle kraće pauze veselo prozbori:

„Dejan, drago mi je”, i prihvati moju pruženu ruku. „Ti si bajker?”, nastavi u istom tonu, pokazujući na moje čizme i kožnu jaknu.

„Aha”, kratko potvrdih.

„Bajker, novinar” konstatova, pa nastavi pitanjem: „Imaš pljugu?” Klimnuh i obojica zapalismo. „Sviđaš mi se”, reče odbijajući dimove, „tebi ću da ispričam. Da je došao neki dosadan matorac, zajebav’o bi’ ga… Joco, jel može po kafa za mene i gosta?”, obrati se mom pratiocu, koga je očigledno dobro poznavao.

„Upoznali smo se na studijskoj ekskurziji u Banatu, na arheološkom nalazištu na obali Tise”, poče svoju ispovest. „Spavali smo u šatorima. Nas petnaest studenata, profesor i njegova dva asistenta. Po ceo dan smo se pržili na suncu, davili u prašini, zaokupljeni pronađenim predmetima: nakitom, grnčarijom, oružjem, pravim blagom, kako je govorio profesor. Danica mi se dopala na prvi pogled. U šortsu i košulji koju je na struku vezivala u čvor, sa jedva zakopčenim dugmićima, nije mamila samo moje poglede. Ubrzo se našla u mom šatoru. Podala se sasvim i bez oklevanja. Ljubav je buknula obostrano. To je bio najlepši period u mom dotadašnjem životu… I posle terena smo nastavili da se viđamo. Nisam mogao da zamislim dan bez nje. Stalno smo bili zajedno. Od jutra do mraka. Smejali smo se, gledali jedno drugo, držali se za ruke, vodili ljubav, noću, danju, bilo gde. Vreme je stalo. Ništa oko nas nije postojalo. Poludeli smo od ljubavi… I onda se pojavio taj strah. Da ću da je izgubim, da će da prestane da me voli. To nisam mogao da zamislim. Strah se prvo povremeno javljao, a onda sve češće. Što su zadovoljstva i ljubav bili veći, strah je rastao. Onda sam se jedne noći probudio drhteći. Danica je ležala glave oslonjene na moju mišicu i smešila se u snu. Glava me je strahovito zabolela a drhtavica me svog obuzela. Paničan strah. Ne smem da je izgubim. Promeškoljila se kad sam izvukao ruku ispod njene glave. Zgrabio sam kuhinjski nož, onaj kojim smo sekli hleb, i zamahnuo. Samo jednom…”

Oči su mu zasijale čudnim sjajem dok je govorio, a dve suze mu se otkinuše iz oba oka kad je pognuo glavu.

Skinuo sam kacigu dok sam lagano vozio između topola s jedne i druge strane puta. Vazduh koji je strujao oko glave, nije mi pričinjavao zadovoljstvo kao obično. Nekakva teskoba mi je pritiskala dušu. Da li je moguće toliko voleti? Pitao sam se.

Crepaja, 9. septembar 2018. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)