Vodica

Nikola Petkov
Objavljeno 25.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Natovarili smo poslednja kola, upregli konje i lagano krenuli od Jarkovačkog druma, pa pored bunara da stignemo u selo zādana. Treba kukuruz dići u ambar, treba konji da se odmore, a sutra zaj’tra ponovo. Dedu i radenike smo ostavili nānjivu da poseku tuluzinu, ono što je obranu i sadenu je u kupe. Tamo će i da prenoće pa čim svane nastavljaju da beru. Tako lakše i brže ide, dok je šašljika još mokra i mekana od rose.

Sunce se već spustilo na krovove prvih kuća, u vazduhu se osećala večernja svežina. Veliki seoski pašnjak je disao svojim uobičajenim ritmom. Čobani i svinjari sa svojim stadima i krdima, paori na povratku sa njive, deca koja su završavala svoje igre i žene sa obramicama i kacama punim tek pomuženog mleka… sve se to spremalo za završetak napornog dana. Krave se laganim korakom vraćaju kući, s vremena na vreme zastajkuju da još koji put štrpnu neki žbun sveže trave. Samo su laste veselo cvrkutale radujući se bogatom ulovu insekata koji su lebdeli u poslednjim zracima toplog popodnevnog sunca. Nebo je svoje radosno plavetnilo menjalo u umirujući purpur i time nagoveštavalo toplu i mirnu noć.

Skoro da smo stigli do velikog krsta kad su se odjedared pored naših kola stvorila dva ždrebeta. Veselo su skakutali i trčali pored naših konja da bi nas malo posle prestigli i zaustavili se malko ispred nas k’o da su namerno ’teli da nam prepreče put. Povuk’o sam kajase, Njonjuz i Duci su poslušno stali nekol’ko koraka od njih. Nisam vid’o odakle su došli, da l’ su nas stigli od bunara il’ su izišli iz neke lenije sa strane, ko zna? Stanem na kola, okrenem se, nigde nikog! Viknem najjače što sam mog’o:

– Ljudi, je l’ ima nekog? Čija su ovo ždrebad?

Niko ne odgovara. Ponovim nekoliko puta, ništa. Iz daleka dolaze još neka kola natovarena kukuruzom. Sačekam ih, pitam, ni oni ne znaju. Šta da radimo, moramo kući, u’vatiće nas noć. Mi kući, oni za nama. Mi u avliju i oni unutra.

– Mani ih, kaže žena, pusti ih u štalu. Mesta ima, ’rane ima, a sutra ćemo da vidimo.

Sutra zaj’tra, kad sam doš’o s njive sa prvim kolima, ostavim ove moje da skidaju kukuruz, a ja odem naopštinu. Kažem ja šta imam i pitam šta da radim, a oni kažu da baš ne znadu, al’ da neću da pogrešim ako dam na doboš. Tako i bude.

„Daje se na znanje, daje se na znanje!!! Dva ždrebeta, jedno crno, drugo graorasto, ako nekom falidu nek se javi tom i tom il’ nek’ prijavi na Opštinu!!!”

I tako doboš lup’o dve nedelje. Svi već obrali kukuruz, sadenuli tuluzinu i poradili šta su imali, al’ za ždrebad se niko ne javlja. Odem još jedared naopštinu i dam na doboš za celi Srez. Da se objavi za sva sela okolo. I ništa. Niko se ne javlja.

Dođe pop Pera da sveti vodicu za Svetog Nikolu i ja mu se požalim.

– ‘Ajde da i’ vidim – kaže on.

Kad je popa uš’o u štalu oni stali pred njega pa ni da mrdnu i glēdu ga s onim njinim bistrim očima, ne trepću. A lepi k’o na sliku.

– I kažeš, niko se ne javlja – pita on?

– Niko, k’o da su s’ neba pali – kažem ja.

– Pa možda i jesu, šta znaš?

– Kad bi’ ti sad rek’o da i’ prodaš, znam da ne bi. To kaže meni pop Pera dok smo posle pili vino.

– Pa ne bi’, nisu moji. Tuđi su.

– Dobro, videću ja sa protonamesnikom il’ sa vladikom pa šta oni kažu. Bar ćeš imati savet, ako ništa drugo.

Kad smo za Božić palili Badnjak, kaže meni pop Pera.

– Čuo sam da su ona dva ždrebeta još kod tebe. Pit’o sam protonamesnika i on te savetuje ovako. Ta dva ždrebeta su, k’o što si i sam kaz’o, k’o pali s neba. K’o dar od Boga. Ti bi mog’o na proleće, kad bude prvi vašar da i’prodaš, al’da od ti’novaca napraviš Vodicu tamo di si ih naš’o. Tako ćeš da udovoljiš i Bogu i sebi i svom poštenju, a biće i narodu na polzu. A ti radi kako oćeš.

Naš’o sam poštenog trgovca i lepo ih prod’o. Čovek je vid’o da mi je stalo do njih pa mi rek’o da ovo neće biti neki obični konji, da će možda i do Beča da stignu. Posle sam čuo da je tako i bilo.

Kad sam doš’o kući prvo sam tri dana plak’o k’o malo dete, tol’ko mi bilo žao. Onda sam s’ novcima otišo kod pope da se dogovorimo.

Za Gospojinu smo završili Vodicu.

Da li je ova priča tačna – ko bi to sada mogao da zna? Čuo sam je od prijatelja kome je to pričao deda, a dedi je ispričao pradeda i tako redom. S kolena na koleno prenosi se naša istorija. Nepouzdana, neproverljiva, ali lepa i „bajkovita”. Neko kaže da je ta „vodica”, mala kapela na Izlazu, tako se to mesto zvalo dok je postojao veliki seoski pašnjak, postojala još pre onog Prvog velikog rata i da su tu dovodili ranjenike na lečenje. Drugi opet tvrde da je sagrađena tek 1928, ko će to znati?

Tako mi napravimo istoriju pa je onda zaboravimo ili gurnemo pod tepih, ako nam se ne sviđa. Onda pravimo novu, izginemo, iskrvarimo pa opet sve prepričavamo. I izmišljamo, lažemo sami sebe.

Nije lako nama sa nama.

Ostavi komentar

  • (not be published)