Komforna robija za Gebelsa i društvo

Nikola Petkov
Objavljeno 23.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Dobićemo novi zatvor. To nam treba, to je procena, možda ispravna. Ne treba nam škola, postojeće su prevelike i sve praznije. Ne trebaju nam bolnice, neće imati ko da radi u njima, a i sa pacijentima imamo sve više problema uzimajući u obzir karakter i mogućnosti lečenja i izlečenja njihovih bolesti pa je procena da je dovoljno rekonstruisati postojeće kapacitete. Dobro je što će grad dobiti nazad jednu staru i možda vrednu relikviju prošlosti u pod uslovom da neko ne namerava da sve to sruši i sagradi beton-staklo-metal „stambeno poslovni kompleks” kao u slučaju jedne druge relikvije istorije pančevačke kulture.

Prikaz izuzetnih uslova u novom objektu (zatvoru) podseća me na jednu staru, poznatu satiričnu priču o Gebelsu, Hitlerovom ministru propagande. Pa kaže, Gebels na kraju svog nečasnog života stize pred svetog Petra koji mu demokratski ponudi izbor – raj ili pakao. Poučen iskustvom, Gebels zatraži da vidi obe ponude, najpre pakao gde zatiče zabavnu atmosferu noćnog kluba sa muzikom, raskalašnim mladim devojkama i sličnim sadržajima. U raju zatiče osunčanu livadu, vedro nebo, mir i tišinu i starce koji sede na klupama ili šetaju po parkovima u laganom razgovoru. Dosadno! Odluči se za prvu varijantu, ali tamo zatiče pravu paklenu atmosferu sa đavolima, otrovnim gasovima, strašnim kricima i svim što čini predstavu pakla. Njegov užasnuti pogled pratio je komentar svetog Petra da bar on treba da zna šta je to propaganda.

Novi objekat deluje zaista impresivno. Mogli bismo uputiti zamerku o lokaciji ovakve ustanove u Banatu i tako blizu glavnog grada, ali najavljeni nivo bezbednosti uliva poverenje. Da li će objavljene fotografije ulivati optimizam budućim korisnicima? Da li će pomisliti da će u novom „zatvoru sa pet zvezdica” uživati u nekoj udobnosti i komforu? Sumnjam, bar oni iskusni znaju da je zatvor – zatvor, ma kojom bojom da je okrečen. A oni drugi, platežno sposobni ili na neki drugi način omiljeni, moći će da kupe malo tog komfora ili neće ni stići do zatvora.

Prilažem jednu izmaštanu situaciju prenesenu na papir pre nekoliko godina. Možda ovo i nije tako, a možda…

Uradio sam šta sam uradio i nije važno da li se kajem ili ne. Ovde sam doveden da odradim propisani dug iako je za one koji su ga odredili to bila samo stavka smeštena u okvir ustanovljenih pravila ponašanja i zakona. Ipak, samo ja znam šta sam dužan i kome.

Četiri zida, blindirana vrata i rešetke na prozorima. Prljavo je i smrdi.

Ne smrdi prljavi pod, kibla ili neoprana ofucana posteljina. Smrdi čovek.

A ima nas raznih ovde. Mnogi se i ne mogu svrstati u ljude osim likom. Smrde, prde, podriguju i hrču, svađaju se, pričaju razne gluposti i sve to rade glasno.

Svakog dana sve nas je više. Kao da tamo napolju ništa drugo ne rade nego se ubijaju, kradu, siluju i ko zna šta još što normalan čovek ne može ni da zamisli. Retko kad neko odlazi. Galama je sve veća, a ne možeš se skloniti od buke. Svuda je tako.

Izgleda da misle da će im tako vreme brže prolaziti. Stalno se svađaju oko nečega: oko para, cigareta, žena ili politike. Tema nije važna, važna je galama. Buka stvara privid nekog događaja, a u stvari se nikad ništa ne dešava. Dešava se samo galama.

Zakonodavci misle da se kazna može odmeriti ograničenim boravkom na ovakvom mestu, isečkom vremena iz životnog toka svakog od nas i ograničenjem kretanja u tom intervalu. Ili tako što će mi uskratiti one male stvari koje su do dolaska ovamo činile taj život, kod mnogih od nas samu suštinu života. U početku svi mislimo da je to što su nam odredili strašno, a onda se naviknemo. Na svašta čovek može da se navikne ovde. Shvatiš koliko je taj koncept kazni površno postavljen, jer ograničenja koja nam se nameću svako od nas prevazilazi na razne načine. Svašta ljudi rade na ovakvim mestima da nekako otrpe svoju muku. Ko ima para lakše mu je, malo toga će mu nedostajati.

Jedino što ovde zaista nedostaje je samoća. Nikada nisi sam i to je najgore od svega što ti se dešava. Posmatraju nas, prate, pokušavaju da razgovaraju ili da se posvađaju.

Ako je ograničenje slobode kazna za ono što sam učinio, onda je to što su me smestili u ovu bučnu gomilu mnogo strašnija kazna. Tek ovde sam shvatio kolika je sloboda biti sam onoliko koliko želiš. Samo je samoća istinska sloboda.

Ipak, na kraju ostanem sam – u sebi. Udaljim se od stvarnosti, odvojim se potpuno. Stvorim u mislima, u svesti utočište od ludila i svakog dana ga posećujem. Pri tom ga popravljam, dograđujem svoju konstrukciju, oblikujem prema potrebi i prilagođavam je novonastaloj situaciji.

Tamo je lepše nego u stvarnosti. Mogu biti sam koliko želim. Problem je jedino povratak, kao buđenje iz lepog sna koji priželjkuješ celog života. Plašim se da ću jednom ostati tamo pa će ta, toliko željena samoća postati moja doživotna robija.

Za ostatak sveta biću samo još jedan ludak više.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)