Volovi i novci

Objavljeno 11.11.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

„Uf, al sam i’ opravijo, svaka mi čas’, šta kažeš?”, govorio je Slavko dok je zalogajem hleba brisao ostatke jela iz limenog tanjira, „prima, delikates, al’ nije ni doći do gulaša. Kad skuvam gulaš, brale… Negooo, naj’o sam se ću da puknem”.

„Pa nije ni čudo. Poj’o si tri tanjira i još si jeo leba. Ko je to još vidijo da s valjušcima ješ leba?”

„Što? Pa kad su čorbasti ide lebac. Moj Zlata”, tako je Slavko zvao oca, „i sa supom je leba. Ne spominje se džabe lebac u Očenaš… hleb naš nasušni daj nam dnes…”

„Ostalo je još malo”, konstatovao je zavirivši u kotlić, tek obrkatio, mlađi od njih Bora, „nadrobi to parče leba pa da dam kerama da jedu… Jal, a šta bi vol’o da ješ kad bi imo mlogo novaca?”

„Šta bi vol’o da jem? Pa ne znam… Džigerice u maramicu, znaš, kad se kolju svinje, il’ restovan mozak… Il’ šnenokle… Al’ kad novaca nikad nema. Zlata drži novce sakrivene i stalno govori kako se do novaca teško dođe. Vidićeš kad ti bideš gazda, kaže”.

„A znaš šta moj otac kaže? Novci nisu ništa, obična ’artija. Kad imaš volove, to je bogatstvo… A ja opet mislim kad imaš novce, možeš sve da kupiš. Šta god ’oćeš. A za volove ne možeš ništa. Možeš, al’ tek kad i’ prodaš pa za nji’ dobiješ novce”.

Dok su psi laptali kašu iz stare šerpenje, senu prva munja. Oblaci su se od podneva navlačili crni i teški, tamo od Dunava i polumrak zavlada iako je bilo tek dva popodne. Kerovi nisu obraćali pažnju na predstojeće nevreme već su halapljivo gutali ono malo preostale hrane. Kad su prve krupne kapi počele da šaraju suvu zemlju i mladići i psi potrčaše ka kolibi. Munja precepi oblak i sastavi se sa površinom rita i za trenutak obasja ceo predeo ispred kolibe avetinjskom svetlošću. Gotovo istog momenta tresnu grom negde jako blizu. Kroz vrata kolibe posmatrali su petnaestak minuta kišu koja je lila kao da je neko prevrnuo ogromno korito puno vode iznad njihovih glava. I dalje je sevalo, ali je grmljavina gubila snagu, bivala tiša i udaljavala se. I kiša je jenjavala. Takav je letnji pljusak, brzo dođe, ali brzo i prođe. Psi koji su dotle ležali glava oslonjenih na šape poskočiše, počeše da reže, a onda glasno zalaju i istrče iz kolibe. U vidokrug mladića stupi prilika zaogrnuta kišnom kabanicom sa povelikom torbom u jednoj ruci i koferčetom u drugoj. Čovek je išao pravo prema kolibi ne mareći za nasrtaje dva psa koji su besomučno lajali i povremeno uz režanje pokazivali očnjake. Samo bi po kad-kad mahnuo prema njima torbom ili onim koferčetom. Psi bi na trenutak ustuknuli, a onda nastavili da laju i skaču oko pridošlice trudeći se da ostanu van domašaja torbe i koferčeta. Mladići izađoše ispred kolibe. Kiša je potpuno stala i osećao se miris vlažne zemlje i svežina opranog vazduha.

„Oh majn Got, dobar vam dan momci”, zanoseći na švapski prozbori neznanac, „jeste Srbi, Slovaci, Rumuni? Koji ste?”

„Dobar dan gospodine, Srbi smo”, odgovori Slavko.

„Gut, gut. Dobro je. Srbi su gostoljubivi, primićete me da se odmorim. Ako biste bili tako dobri, molio bi’ malo vode”.

Slavko mu doda zelen gleđosan krčag.

„Danke, fala momčino… Da vam se predstavim”, posle nekoliko gutljaja prozbori nepoznati i skine još vlažnu kabanicu, „Ludvig fon Oberluft, specijalni izaslanik Njegovog veličanstva cara Franc Jozefa. Idem iz Viene. Na putu sam za Beograd u poverljivoj misiji, ali mi jutros kočija ostade ovde blizu u selu, u Borči, slomila se osovina. A ja hitam na skelu. Jel tamo Padinska skela? Treba da pređem u Zemun, pa posle lađom u Beograd”.

„Jeste. Kroz onu trsku ide put. Izlazi prvo na skelu. Skelu drži Jozef, Slovak iz Padine, to je njin deo rita. Naš rit se vuče na ovu stranu prema Tamišu”, zaćutali su za trenutak. Mladići su ga radoznalo posmatrali. Odelo mu je bilo gospodsko, ali ne baš sasvim novo. Pažljivo je spustio torbu i koferče i prekrio ih kabanicom.

„Nego prijatelji, da li bi mogli da mi pripremite kakav obrok. Platiću”.

„Ručali smo pre kiše, nije ostalo ništa”, odgovori Bora, „ali ima slanine i jaja, ako je gospodinu po volji, začas ću da spremim”.

„A šta radite ovde, momci?”, pitao ih je preko zalogaja gospo’n Ludvig i stalno bacao pogled prema svom prtljagu.

„Čuvamo svinje i volove. Žetva je gotova. Nema posla za volove. Bidu tu na pašu sve do jeseni”.

„Pa gde su? Ne vidim nikakve volove, a ni svinje”.

„Na pašnjak, zajedno sa ostalim volovima iz sela. Svinje ni ne čuvamo. Lutaju po ritu, riju, jedu školjke, pasu. Tek i’ ujesen skupimo zajedno sa prasicima… Ima nas šes’, pa se smenjivamo. Kad nismo kod volova, sečemo rogoz i pletemo užad od njega da se ujesen veziva tuluzina i ogrizina”. U uglu kolibe je ležala gomila gotovih, upletenih užadi, a napolju isečen rogoz koji čeka da bude upleten.

„Aaaa, tako znači. A ko vam je starešina?”

„Pa nemamo. Svi smo jednaki”.

„Koliko imate godina?”

„Ja šesnajs”.

„A ja petnajs”.

„Pravi momcovi, delije. Još malo pa će da se ženite… Šta sam dužan za ručak?”

„Pa, šta znamo gospodine. Kol’ko date”.

„Pa kakvi ste vi to trgovci kad ne znate koliko da naplatite ručak?”

Mladići slegoše ramenima.

„Kruna je mnogo”, kao da se preslišava izgovori naglas g. Ludvig, „pedeset filira, biće dosta. Izvol’te momci”, i pruži im nekoliko kovanica, „a ja bih sad malo da odmorim”.

Mladići se pomeriše, a putnik-namernik prostre svoju kišnu kabanicu na zemljani pod, stavi koferče pod glavu a ruku prebaci preko torbe i uskoro zahrka.

„Ovo nam je prva zarada. Kako da podelimo? ‘Rana je zajednička, al’ si ti ispeko jaja i slaninu, pa nek bide tebi trijes, meni dvajes”, predložio je stariji Slavko. Bora u znak saglasnosti klimne glavom.

„Šta li mu je u toj torbi, nešto važno, kad je tol’ko grli?”, pitao je šapatom Bora.

„Baš bi’ vol’o da znam… Idem da donesem vode, a ti se nađi gospodinu pri ruci kad se probudi. Možda će da časti još neki filer”.

Okrepljen kratkim snom, neočekivani posetilac izgledao je dobro raspoložen.

„Momci, ja bih sad da krenem. Čeka me važan posao, a dan odmiče. Evo još dvadeset filira za vašu ljubaznost i trud. Da ste mi živi i zdravi!”

„Fala gospodine. A da vam pomognemo? Da ponesemo tu torbu do skele, izgleda prilično teška?”

„Ne, ne, ne! To nikako. Ovu torbu ne smem da ispuštam iz ruku. Veoma je važna i dragocena”.

„Vidimo da je pažljivo čuvate. A šta je u njoj?”

„To nikako ne smem da vam kažem. Strogo poverljivo”, a onda g. Ludvig kratko razmisli, pa će veselo, „vidim da ste dobri i pošteni momci, reći ću vam, ali nikom o tome ne smete da pričate”, onda se osvrne oko sebe da proveri da ne može niko drugi da ga čuje i gotovo šapatom progovori:

„U torbi je mašina što štampa novac”, pritom stavi kažiprst na usta, „nosim je u Srbiju u dvorsku štampariju novca”.

Mladići su začuđeno slušali.

„Pogledajte”, pritom raskopča torbu i pred njihovim očima se ukaže neobična skalamerija, sastavljena od točkića, zupčanika i u čiste bele krpe umotana dva valjka. „Ovaj valjak vam je za srpski dinar, a ovaj za naše krune”.

Otvorena usta i razrogačene oči, dovoljno su govorile o zaprepaštenosti dvojice mladića.

„U, bog te mazo”, uzvikne stariji, Slavko, „a kol’ko novaca može da se napravi sotom mašinom?”

„Kol’ko ti volja. Samo ti treba papir. Singer štanc mašinen je napravljena da traje večito”, reče g. Ludvig i brzo zakopča torbu, ponovo se osvrnuvši.

„Kol’ko košta ta mašina?”, umeša se u razgovor Bora.

„Ha, ha, ha. Vidi ti njega. Da ne bi da je kupiš? Košta mogo… Ko par volova otprilike, ali nije za prodaju… Moram da krenem”.

Obojica mladića su grozničavo razmišljala. Pogledaše se.

„Daćemo vam za mašinu, gospodine, par volova i krmaču pride”, brzo će Slavko.

G. Ludvig je češkao glavu kao da razmišlja, a onda reče:

„Može, ali za par volova i dve krmače, suprasne”.

I posao bi sklopljen. Do večeri doteraše Slavko i Bora sa pašnjaka par volova i dve krmače i u prvi sumrak neznanac terajući stoku ispred sebe oprosti se sa mladićima uz reči:

„Pazite momci! Nikom ni reči. Prekosutra donosim papir za štampanje, pa da vam objasnim kako mašina radi. Dotad ništa ne čačkajte. I još nešto, ne zvao se ja Luvig fon Oberluft, ako od vas momci ne postanu dobri trgovci. Kako ste me samo obrlatili”.

* * *

Ne, nikad Slavko i Bora nisu postali trgovci. Prvi trgovački posao im je za par volova i dve suprasne krmače doneo rashodovanu „Singer” šivaću mašinu i par molerskih valjaka.

A šta je bilo sa g. Ludvigom? Prevejani prevarant traži nove žrtve negde oko Temišvara ili Arada, ili možda u nekom Bečkom predgrađu.

* * *

Ova priča objavljena je u ovogodišnjem umetničkom magazinu Kvartal br. 38-40, koji izlazi u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Zahvalan sam uredništvu Kvartala što je ova priča našla mesto među brojnim objavljenim radovima.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Volovi i novci

  1. Deda

    27 novembra, 2022

    Lepa prica, hvala

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)