Kako sam oboleo od koronavirusa i kako sam se izlečio

Svi znamo za onu čuvenu „bolje sprečiti nego lečiti”, ali je se slabo pridržavamo. Ozbiljnost situacije shvatimo tek onda kada se nama nešto dogodi, a do tada baš nas briga, to nama ne može da se desi i tome slična glupa razmišljanja. Sve ovo sam shvatio, nažalost, na teži način

Predrag Đelevski
Objavljeno 23.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

U Nemačkoj sam dobio temperaturu koja je trajala samo dva dana, ubeđen da je to bilo zbog promene klime, jer je u tim trenucima u Srbiji bilo prilično lepo vreme, a u Hamburgu hladno i kišovito. Bez temperature, ali sa suvim kašljem i upalom grla vraćam se u Srbiju, u subotu, prolazim carinu na aerodromu bez ikakvih kontrola. Nedeljom nemamo lekara u selu, pa sam otišao do apoteke da uzmem nešto protiv kašlja i tako preguram do ponedeljka.

U ponedeljak ujutru odlazim da se javim svom lekaru, na posao nisam otišao. Objašnjavam doktorki gde sam bio i šta se dogodilo. Odmah su me izolovali i smestili u sobu u ambulanti gde nema nikoga, dali su mi masku i pozvali dežurnog epidemiologa iz Pančeva. Epidemiolog mi je dao savete i uputsva kako treba da se ponašam, nakon toga odlazim kolima kući, u izolaciju.

U utorak ujutru su me zvali i rekli da se javim u 10 sati u bolnicu, kako bi mi uradili test na koronavirus. Tada još uvek nisam sumnjao da imam virus. Uzeli su mi briseve, nakon čega sam, ponovo kolima i bez ikoga, otišao kući. Čuo sam se sa doktorkom preko telefona, rekla mi je da su jako male šanse da imam koronavirus. Dolazim kući i do kraja dana ne izlazim iz sobe. Negde oko 23.30 časova mi je zazvonio telefon. Javili su mi da je test pozitivan, da imam koronavirus i da moram hitno da idem u Beograd. Bio sam veoma uplašen u tom trenutku. Obavestio sam porodicu, spakovao na brzinu najpotrebnije stvari i sačekao hitnu pomoć koja me je odvezla do Infektivne klinike.

Na putu do tamo, razgovarao sam sa doktorkom i pokušao da se setim svih sa kojim sam imao kontakt u ta tri dana koja sam proveo u selu. Stigli smo 2 sata posle ponoći. Javio sam se porodici i uveravao ih da je sve u redu, iako ni sam nisam bio siguran u to. Bio sam zbunjen i uznemiren, u trenutku kada sam ušao u sobu, doktorka mi je saopštila da mogu da biram krevet, kakva privilegija, pomislio sam u sebi sarkastično. Vade mi krv, mere temperaturu, kiseonik u plućima, pritisak.

Narednih dana ta praksa se ponavljala svakog jutra u pola šest – temperatura, kiseonik, pritisak. Jednog jutra, nakon doručka sam bio da snimim pluća, nalaz je bio uredan i tog trenutka počela je da se budi nada i optimizam da ću se brzo izvući odatle. Medicinsko osoblje je bilo veoma ljubazno, to nam je, verujem svima, u velikoj meri pomoglo da psihički ne padnemo. S druge strane, telefon mi je bio usijan. Mnogo ljudi je zvalo, mnogo poruka je stizalo. Bilo je tu i prijatnih i neprijatnih stvari, znatiželje ali i zabrinutosti.

Vreme je prolazilo sporo, kao da je stajalo. Bio sam u stalnom kontaktu sa porodicom, u strahu da sam im preneo virus, paranoja i ludilo me je konstanto hvatalo, zajedno sa strahom da li će sve biti kako treba, bez većih posledica.

Čitao sam knjige koje sam poneo i povremeno bio na telefonu. Vesti sam odlučio da ne čitam od prvog dana, a posle tri dana provedenih u bolnici ostao sam i bez megabajta, što je bilo jako dobro u tim trenucima. Glogonj je ubrzo izašao na nekim portalima kao Srpski Vuhan, osećao sam se grozno zbog toga. Bio sam veoma uplašen zbog svih sa kojima sam bio u kontaktu, naročito za moju babu koja broji osamdeset i kusur godina.

Kako je vreme prolazilo, zdravstveno stanje ljudi sa kojima sam bio u kontaktu se nije menjalo, kao ni moje. Rastao je optimizam i nada da će sve da bude bez ozbiljnijih posledica. Kako se broj obolelih u Srbiji povećavao, tako sam i ja dobio cimera. Čovek srednjih godina, veoma ljubazan.

Prijalo mi je drušvo, jer sam pet dana bio sam u sobi. Jedini pogled u „svet” bio je prozor kroz koji sam gledao radnike koji rade po skelama i setio se filma „Rear Window” Alfreda Hičkoka. Svakog dana između sedam i sedamnaest časova čula buka sa gradilišta, ali meni nije smetala. Vreme je i dalje teklo jako sporo.

U ponedeljak, 15. marta su odlučili da nas šestoricu sa odeljenja testiraju, jer smo se osećali dobro. Nestrpljivost se osećala u vazduhu. Čitav dan sam razmišljao o tome. Kako je u utorak prošla vizita sa dokotrima, tako je meni bila ukinuta terapija i ništa od lekova nisam dobijao. Imao sam samo jedno pitanje, da li su rezultati stigli. U tom trenutku doktori nisu ništa znali. U neko doba dana, došla je doktorka i saopštila da je od šest testova tri pozitivno, a tri negativno, ali da još uvek ne zna koja su imena u pitanju. U tom trenutku se opet javlja strah i čitav dan sam ostao u razmišljanju da li sam ja taj koji je pozitivan. Sa cimerom sam povremeno razgovarao, ali ne mnogo. Svako je svoj strah i bol nosio u sebi. Tu i tamo, poneka prosta rečenica, poneko pitanje.

U sredu posle ručka sam napokon doznao rezultate i saznao sam da sam negativan. Sreća je obuzela moje telo, ali sam se trudio da ne pokazujem. Nikome, nisam hteo da govorim o testovima, pa sam sreću morao da delim sam sa sobom. Odmah, nakon saznanja da sam negativan, urađen je novi bris koji je poslat na proveru.

U četvrtak su nas nekoliko prebacili u bolnicu na Dedinju. U bolnici „Dragiša Mišović” dobijam dva nova cimera. Rezultati drugog testa još uvek nisu stigli, ali me je radovalo to da posle dvanestog dana od kada sam se vratio u Glogonj iz Nemačke, niko sa kim sam bio u kontaktu nije dobio simptome virusa.

U petak posle ručka mi je saopšeteno da sam po drugi put negativan. Čekao sam da hitna pomoć dođe iz Pančeva, da bi me prebacili kući. Uz razgovor sa doktorom i uputstva koja mi je saopštio, dobijam naredbu da i narednih 14 dana moram da provedem u strogoj kućnoj izolaciji.

Negde pre početka policijskog časa dolazim kući, ulazim u kuću, gotovo kao kada se vraćam sa posla. Ni sa kim se ne pozdravljam, ulazim u sobu. Dok sam bio u sobi, porodica je bila na pragu moje sobe i dogovarali smo se kako dalje moram da funkcionišem.

Četrnaesti dan od kada sam se vratio iz Nemačke, a od ljudi sa kojima sam imao bliži kontakt niko nije zaražen, to je svakako jedna jako velika pobeda. Oko toga sam najviše brinuo i to mi je u ovom trenutku najvažnije. Ja ću biti još četrnaest dana u strogoj kućnoj izolaciji, sa dva negativna testa, knjigama, gitarom i filmovima, tako ću mnogo brže prebroditi ovaj vremenski period.

Period koji je iza mene je svakako jedan od najtežih u mom životu, kao i u životu moje porodice. Naravno, kao i većina vas, i ja sam mislio da je nemoguće da se to baš meni dogodi, ali, eto, bio sam među prvih deset ljudi iz Srbije koji su zbog ovog virusa hospitalizovani. Ja sam imao više sreće nego pameti, pa se sve završilo dobro po mene i po meni bliske ljude.

Dragi ljudi, slušajte lekare, ne izlazite iz kuće ukoliko to ne morate. Čuvajte svoj i živote ljudi oko vas. Može da vam se dogodi isto što i meni i, sada već velikom broju ljudi, koji su zaraženi koronavirusom. Mislite na lekare i na sve ljude koji u ovim trenucima rade i izlažu svoje živote opasnosti kako bi nas zaštitili. Svi oni zaslužuju aplauz i mnogo više od toga. Zbog njih, zbog onih koje volite, zbog sebe – OSTANITE KOD KUĆE!

Ostavi komentar

  • (not be published)