Poreklom i srcem sam Pančevka, a izborom životnog saputnika danas i Italijanka. Već pet godina živim na sunčanoj Siciliji na kojoj je odavno prošlo doba mafije, kao iz čuvenog filma „Kum”, a trenutno je doba koronavirusa.
Dok sam početkom januara slušala vesti o opasnom virusu sa kojim se bori Kina, nisam ni slutila da će Italiju zadesiti ista sudbina. Prva dva slučaja pozitivnih na koronavirus u Italiji bila su dva Kineza koja su došla na godišnji odmor u Rim. Bio je to bračni par iz provincije Vuhan, od 66 i 67 godina, koji je stigao u Milano 23. januara, prethodno obišavši druge italijanske gradove. Po dolasku u Rim, 30. januara, primljeni su u bolnicu Spallanzani zbog sumnjivih simptoma bolesti. Vlada Republike Italije je istog dana objavila nacionalnu zdravstvenu vanrednu situaciju za narednih šest meseci i obustavila avio saobraćaj prema i iz Kine. Italija je tada bila prva država Evrope koja je uvela navedenu restrikciju u avio-saobraćaju. Povodom prvih zaraženih, premijer Italije, Đuzepe Konte, izjavio je da ih koronavirus nije iznenadio, da su bili spremni i da nema mesta panici jer je sve pod kontrolom. Nakon premijerove izjave, Italijani su nastavili sa svojim uobičajenim životnim navikama, neslutivši šta se sprema. A ja sam kupila avionsku kartu za službeni put u Rim, za 22. februar, i kartu za Srbiju, za 27. februar. Za to vreme, virus se već mesec dana širio Italijom, a da to nismo znali.
Smatra se da su postojala dva epidemiološka ulaska koronavirusa u Italiju, jedan iz Francuske, a drugi iz Nemačke. Koronavirus je cirkulisao paralelno sa normalnim virusom gripa, a na početku je, samo kod pojedinih pacijenata slabijeg zdravlja, izazivao upalu pluća i bilo ko, ko je bio asimptomatičan, a zaražen, mogao je da ga donese u Italiju. Baš zbog postojanja asimptomatičnih, zaraženih osoba, koje nemaju nikakve simptome, ni kašalj, ni temperaturu, nije postojala šansa da se stanovništvo zaštiti od epidemije, osim što je trebalo uvesti izolaciju mnogo ranije. Ne zna se ko je „nulti pacijent”‚, jer je to mogao da bude bilo ko asimptomatičan, stranac ili Italijan koji je ušao u Italiju pre uvedene mere obavezne izolacije.
U subotu, 22. februara, na aerodrumu u Rimu sve je izgledalo uobičajeno, osim pojedinaca koji su se kretali sa zaštitnom maskom na licu, opominjući da opasnost ipak vreba. Ja je nisam nosila, trudila sam se da u redovima držim rastojanje od onih oko sebe. To je bila jedina mera koju sam primenila. Rim, taj večni grad, bio je pun turista koji su se fotografisali isped Fontane di Trevi i Španskih stepenica, a ulice i restorani vrvili su od posetilaca. Ipak, koleginice iz Rima nosile su sa sobom dezinfekciona sredstva za ruke. Baš tih dana stizale su vesti o zaraženima u Kodonju. Nisam se plašila, valjda zato sto smo mi, Srbi, svašta preživeli. Počeli smo redovno da pratimo vesti o koronavirusu koji se širio i uspeo da zatvori čak i Karneval u Veneziji pre vremena. Iako na Siciliji nije bilo zaraženih, nije bilo preporučljivo kretati se bez preke potrebe. Pobedio je razum, odlučila sam da odložim dugo očekivano putovanje u Srbiju, pošto imam devojčicu od četiri godine i nisam želela da je izlažem riziku.
Život na Siciliji je tekao u poznatom ritmu, more je zapljuskivalo obale okupane suncem, a deca i odrasli obavljali su svoje svakodnevne aktivnosti. Svakodnevicu su nam kvarile vesti sa severa o koronavirusu, mada je zaraza bila daleko od nas, bar je tako izgledalo. U subotu, 7. marta, stigla nam vest iz Bergama, da je umrla ujna moga muža od koronavirusa, a da se i ujak bori za život. U trenutku smo zanemeli i prebledeli i, osim tuge, i zabrinutost nam se nastanila u srca. Više kornonavirus nije bio daleko, uspeo je neverovatnom brzinom da nam se približi. Ujna je imala 73 godine i nije patila od hroničnih bolesti, a izgledala je kao da ima 60 godina. Samo jedan dan je bila u bolnici zbog visoke temperature i upale pluća, a već sutradan je usledila smrt.
Budući da je Lombardija ekonomski najbogatija italijanska regija, u kojoj se najbrže nađe posao, tamo se nalazi najveći broj predstavništva velikih korporacija, a samim tim je i velika cirkulacija ljudi. Mnogo faktora je doprinelo da se epidemija raširi tako brzo: nisu odmah ustanovili da se radi o koronavirusu, postojanje velikog broja zaraženih asimptomatičnih je znatno raširilo zarazu i, na kraju, mera obavezne izolacije u trajanju od 14 dana uvedena je tek 9. marta, kad je već bilo deset hiljada zaraženih.
Od tog 9. marta život teče sasvim nekim drugim tokom. Između ostalih odredbi, uvedena je i zabrana kretanja osim kada su u pitanju dozvoljene radne potrebe, nužne situacije, zdravstveni razlozi i slučaju povratka u svoju kuću ili prebivalište.
U nužne situacije spada odlazak u supermarket, mesaru, ribaru, pekaru. U nabavku ide isključivo samo jedan član porodice sa popunjenom izjavom (Dichiarazione sotto la propria responsabilità) koja se skine sa sajta Ministarstva unutrašnjih poslova, a u slučaju da vas zaustavi policija, ovaj dokument služi kao dokaz. Italijani imaju slogan koji glasi: Ne grlimo se sada, da bismo se posle grlili snažnije!
Već dve nedelje smo u izolaciji, što i nije tako strašno kad pomislim da smo zdravi. Strašno je to što čak ni posle dve nedelje izolacije, 20 odsto populacije ne poštuje odredbe po dekretu i tako produžava ovu agoniju u kojoj se broj obolelih i mrtvih povećava iz dana u dan. Đačke klupe su se preselile u domove, deca pohađaju nastavu preko WhatsApp-a, čak i vaspitači iz vrtića dnevno šalju mamama didaktički program za najmlađe. Sa rodbinom i prijateljima se čujemo i vidimo preko video poziva, čini mi se sad više nego pre, imamo dovoljno vremena. Nesreće zbližavaju. Kad pogledam kroz prozor vidim zgrade bez ljudi, no, na Siciliji, ni to ne sluti na doba opasne korone već na italijanski intermezzo, pauzu za ručak, posle koje će opet, nakon 15 časova, ulice biti pune ljudi i automobila. Sigurno će 3. aprila produžiti zabranu kretanja bar na još mesec dana, ni to nije strašno, bitno je da ima efekta, da preovlada broj izlečenih…
Zagrlićemo se ponovo!
