O logici

Živoslav Miloradović
Objavljeno 19.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Jutros sam bio u kupovini. U prodavnicu nisam išao više od dva dana, tako da je bilo krajnje vreme. Rezerve nemamo niti ćemo ih praviti. Kako bude bilo drugima, tako će biti i nama. Zalihe nismo pravili niti u grđim vremenima. A bilo ih je, tih loših vremena, nije da nije. Istina ne ovde gde smo sada. Sinoć sam čuo Angelu Merkel koja reče da se Nemačka nalazi u najtežoj krizi nakon Drugog svetskog rata, a jutros je to izgovorila i komšinica sa sprata niže dok je širila veš. „Grđa vremena” u mom životu ne spadaju u daleku prošlost. Behu koliko juče.

Nisam baš siguran da li će mi to iskustvo biti od neke koristi.

I nađoh se ispred prodavnice. Firma se zove „Rossetto” i deo je lokalnog lanca prodavnica kućnih potrepština širokog spektra. Cene pristupačne, snabdevenost dobra. To nam je najčešće mesto za kupovinu, u „Lidl” idemo ređe, iako je bliži, a dvonedeljne pazare obavljamo u hipermarketu do koga ima nekih petnaestak kilometara, što je za sada nedopustiva distanca. Do tamo bi me sasvim sigurno zaustavili i postavili razna pitanja. Doduše, imam kod sebe dozvolu kretanja, ali ona važi samo do firme u kojoj radim, ne i za druge destinacije.

Razređeni red pred samoposlugom, snimio Ž. M.

Nije to neka posebna dozvola, naprotiv, vrlo se lako „dobija”. U pitanju je standardni obrazac koji se može skinuti sa neta u kome se upisuju osnovni podaci: adresa i broj telefona i potpisuje izjava da za „dolepotpisanog” do sada nije određivana zabrana kretanja zbog utvrđene kontaminiranosti, te da nije dolazio u kontakt sa licima u tom statusu. Na prvi pogled, ništa strašno. Problemi nastaju ukoliko se kasnije ustanovi da to nije tačno. Nije teško pogoditi da taj obrazac nisam potpisao. Računao sam da mi za tih pet stotina metara koliko me deli od prodavnice neće trebati.

I bio sam u pravu.

Pred prodavnicom me čeka dugačka ali razređena kolona onih koji bi da uđu u samoposlugu. Obezbeđenje pazi na to da unutra ne bude mnogo sveta. Ljudi stoje na distanci, kao što je propisano, strpljivi. Mnogi imaju zaštitne maske na licu. Ja sam svoju stavio pod bradu. Besmisleno mi je da po otvorenom prostoru idem sa maskom na nosu, bez obzira na oprečna mišljenja o tome treba li to činiti ili ne. Ja sam odlučio da ne. Kada sam ušao, postavio sam je onako kako je red.

Ono što je u ovoj slici najbitnije je činjenica da sam ne samo ja bio „over 65” već i veći broj ostalih kupaca od kojih su neki bili i „over 80”. Otkuda to? Pa ljudi moraju nešto da jedu, a u veronskoj varoši podmladak Srpske napredne stranke se još nije instalirao u dovoljnoj meri e da bi starijim licima donosio potrepštine za svakodnevnu potrošnju. Kada budu stigli i ovde, kada se vizionarska misija našeg vođe bude raširila i po ovom delu Jevrope, Država Italija će sasvim sigurno zabraniti i ovdašnjem starijem svetu da izlazi iz kuće. I izvesti naoružane vojnike na ulice.

Do tada – ništa.

Maskiran u prodavnici

Pa zar stariji svet ovde u Italiji ne spada u ugroženu grupu kao i u Srbiji? Da, spada. Prema nekim podacima oni čine ogroman postotak onih koji neće sačekati neku narednu epidemiju. Umreće ovoga proleća. Ali, onaj ko želi da izađe da bi sebi pribavio hranu ili lekove, uz mere osnovne zaštite (maska, rukavice, pranje ruku etc) to može da učini bez ikakvih smetnji kao i oni koji su znatno mlađi. Ukoliko smatra da je to za njega ili nju opasno, ostaće kod kuće i stvar je rešena. Komšije koje žive na spratu niže su „over 80” i veoma rovitog zdravlja. Oni stoga ne izlaze nigde, ali ne zato što je to odlučila Država, već stoga što su to odlučili oni. Imaju četvoro dece i neko od njih im donosi ono što im treba. A ne treba im mnogo, kao ni do sada. Kada neko od dece dođe, ne ulaze u stan niti im tako nešto pada na pamet. Ostavljaju kesu sa robom ispred vrata i odlaze. Ni to im nije propisala Država. To je logično, a ono što je logično, normalnom svetu se ne nameće uredbama.

Pre nego sam pošao u nabavku, M. je telefonom pozvala komšinicu da pita da li im je potrebno šta. Ne hvala, odgovorila je, juče su bila deca. Molim lepo, rekla je M, samo recite ako vam šta treba.

Tada mi je, izlazeći na kapiju po prvi put palo na pamet da i ja spadam među ugrožene. To nikako da shvatim, ne ide mi pod kapu, mada je ovoga puta nisam imao na glavi.

Lep je dan bio, počelo je proleće.

Najnovija vest (a biće ih još tokom dana) glasi da je predsednik naše regije Luka Zaja izjavio je za Corriere del Veneto da se vrhunac epidemije očekuje sredinom aprila. U istom tekstu nalazimo i obaveštenje o 24 nova smrtna slučaja (do sada 115) u Venetu, te da će sve ostati zatvoreno i narednog meseca. Na italijanskom nivou broj umrlih će vrlo uskoro preći tri hiljade.

Ne stižem ni da se začudim sa kojom sam lakoćom za veoma kratko vreme uspeo da ovakve vesti prihvatim kao normalne. Sve mi se čini da je ovo što nam se sada dešava neki, sasvim logičan, nastavak onoga što je bilo do pre neki dan.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: O logici

  1. Avatar

    Decak

    28 marta, 2020

    Kupujem nesto, pitam prodavacicu :
    Kako ti u ovoj situaciji ?
    – Dobro, zivi se
    A ruke su ti crvene ?
    – Ma perem ih svako malo. Izjele se.
    A, rukavice ?
    – Nemam ih vise. Menjala ih cesto, potrosila. Nego uvece, kod kuce, mazem ruke kremom.
    Sreces ljude, nemas masku. Bojis li se zaraze ?
    – Da, ali moram da radim. Mora se. Najteze mi je sa decom. Sama su. Po ceo dan. Ne znam sta ce biti . . .
    Hvala ti dobra zeno. Dok ja sedim kod kuce pred kompjuterom, ti si, kao lekari i bolnicari, kao radnici hitne pomoci, kao kasirke u samoposlugama, kao cistaci i toliki drugi u prvoj liniji.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)