COVID-19 u Zenici: život je usporen, kao i drugde

U Zenici je prvo troje obolelih od koronavirusa potpuno izlečeno • Epidemija je i u ovom bosanskom gradu narušila redovan život i uvela „svoja pravila” kao i u mnogim drugim mestima na Balkanu, u Evropi i u svetu

Nada Jaćimović Harbaš
Objavljeno 03.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Poslednji dan marta, veje sneg, pokušavam da se prisetim kada je sve ovo počelo i kako smo dovde stigli. Kroz prozor posmatram onaj delić Zenice koji mi je trenutno dostupan. U zastakljenoj terasi u soliteru preko puta muž i žena stoje jedno iza drugog, zagledani u daljinu, ćute, svako zaronjen u svoje misli. Bacim pogled na šetalište uz reku (još uvek nije olistalo drveće pa pogled može da dobaci), prazno. Samo ponekad prođe neko, sam. Pogledam most pored tržnog centra, u ovo doba dana tu je uvek gužva, gomila automobila sporo prolazi, mili. Sada, jedva da neki auto prođe. A, ima još nekoliko sati do zabrane kretanja. Na parkingu ispred zgrade ima mesta. Retkost u normalna vremena jer je ovo omiljeni besplatni pakring mnogih koji kolima dolaze do centra. Ulice mokre od snega koji veje, ali menja agregatno stanje pri kontaktu s asfaltom. Otvorim prozor, hladno, zatvorim, uključimo konvektore, nikad se ne zna da li će gradsko grejanje dobro raditi.

Deca su još danas na prolećnom raspustu, sutra ponovo kreću obaveze. Setim se da je danas, umesto da ovo pišem, trebalo da se vraćamo iz Splita. Bože, kako smo brzo i lako smetnuli s uma sve što smo isplanirali. Našli smo tako divan stan u blizini Marjana, predivno mesto za šetnju uz more, šetnju Kire, već je stara i nedavno je imala operaciju pa bi joj morski vazduh prijao.

A, kako je to bilo na početku? Kada je zapravo sve ovo počelo, pokušavam da se prisetim. Sećam se da je prvi slučaj COVID-19 u Federaciji BiH bio baš u Zenici. Majka, ćerka i zet koji su se vratili iz Italije otišli su samoinicijativno u samoizolaciju. Majka je prva osetila simptome, prijavila stanje i otišla u karantin, ili izolatorij kako to ovde zovu. Posle nekoliko dana pridružili su joj se ćerka i zet. Mnogi su ovu vest prihvatili kao čin odgovornosti, a neki mediji su, u potrazi za senzacionalizmom, raširili vest da je dotična gospođa samo nekoliko dana ranije bila na proslavi 8. marta gde je bila u kontaktu sa 500 (!) drugih žena. Posle se ispostavilo da je to laž, ali su neki na nju naseli. Ako se pitate kako su sada svo troje, dobro su, oporavili su se i otišli kući. Usledile su vesti o obolelima u Republici Srpskoj, brojke su još uvek bile male. Vrlo brzo su i deca poslata kući iz škola, a od 12. marta u Zenici se nastava odvija preko Viber grupa. Vreme je bilo predivno tih prvih dana obustave nastave. Igrališta puna dece čiji su roditelji smatrali da je bolje decu držati na otvorenom i dopustiti im da se igraju. A baš su tih dana završavali predivno igralište u našem kraju. Nisam ni znala da toliko dece živi u okolnim zgradama. Sve je radilo normalno osim obrazovnih institucija. A, onda, jedna po jedna delatnost je zatvarana. Prvo je usledila odluka da se kafići i restorani zatvaraju u 18 h. Samo dan-dva kasnije, svi su zatvoreni. U pešačkoj ulici imamo „Mlinar” pekaru, u njoj je aparat za kafu. U nedostatku mogućnosti da sede po kafićima, ljudi su počeli da se okupljaju oko „Mlinara” držeći u rukama papirnu šoljicu kafe. A po ulicama su šetali ljudi gurajući kolica na koja su natovarili džakove brašna i pakete ulja. Prisetili su se rata i vremena kada je bilo čitavo bogatstvo imati u kući bar malo brašna da se od njega napravi pita ili hlepčić. Oni koji su brašna imali i više nego što im je bilo potrebno, obogatili su se. Otud, pretpostavljam, tolika pomama. Zatvoreni su i frizerski i kozmetički saloni, sve prodavnice i delatnosti koji nisu neophodni za goli opstanak u ovakvim situacijama. Uvedena je zabrana kretanja od 18 do 5 narednog jutra. S obzirom na veliki broj dece po igralištima prvo su sva igrališta zatvorena policijskim trakama i obaveštenjima, a potom je usledila zabrana izlaska mlađima od 18 i starijim od 65. I tako, već skoro dve nedelje većina stanara naše zgrade ne sme da napusti svoj stan. Komšinica s prvog sprata ima zdravstvenih problema, ali ne sme da izađe. Omogućeno joj je da joj laboranti dođu u stan i izvade krv. Međutim, da bi se to realizovalo, moj suprug je odneo nalog za izlazak laboranta na teren u gradsku laboratoriju, a danas otišao u istu da pokupi rezultate. Maske i rukavice su obavezan ‘odevni predmet’ pri svakom izlasku na ulicu. Oni s naočarama imaju problem jer ne znaju kako da spreče maglenje. Naravno da nigde više nemaju da se kupe jednokratne maske, sada se po apotekama prodaju nekakve platnene, pravljenje, valjda, za decu, jer ti uši otpadnu kad je staviš. A, posle svakog nošenja, treba je iskuvati. Valjda zbog maglenja naočara i bola u ušima, ljudi sve manje izlaze. Ili je to samo zato što je zahladnelo?

Zenica u vreme korone: opustele ulice

Moja mama je u Pančevu, i brat. Svakodnevno ih zovemo da vidimo kako su. Brat je u samoizolaciji koja je baš danas trebalo da mu se završi, ali je produžena za još 14 dana. Prijatelji im pomažu da svako na svoj način ostane otuđen i izolovan. Mama svakodnevno pronalazi razne načine kako da se pas prošeta. Ovde psi nisu shvaćeni kao relevantan faktor širenja zaraze, pa naša Kira još uvek može da uživa u blagodetima šetnje. Čujemo se sa dosta prijatelja. Prijatelji koji su već 20 godina u Americi i s kojima provodimo duge letnje noći u Pančevu, prolaze kroz slične situacije kao i mi. U ovom trenutku ih brine i izvodljivost dolaska naleto. Ovi iz Zenice se žale na nedostatak brašna i nerazumevanje razloga za to. Kažu da ionako ne bi znali šta s njim da rade. Tri prijateljice iz Sarajeva su u samoizolaciji. Na svu sreću, vole da čitaju i filmofili su, pa im vreme brže prolazi. Drugi prijatelji iz Sarajeva, oni slobodni, muku muče s dečjim obavezama. U Kantonu Sarajevo počela je on-line nastava. Za to je potrebna prethodna obuka, ali su je oni obavili brzinski. Sad svako jutro deca sedaju pred računare, laptopove, šta ko ima (ako ima) i pretvaraju se da su u pravoj učionici. Domaće zadatke fotografišu, pa te fotografije prebacuju na računare i onda ih šalju nastavnicima. Roditelje boli glava od svega toga. A, ko ima više od jednog deteta, a manje od dva računara u kući, ima ozbiljan problem. Verovatno se u takvim porodicama svako veče baca kockica koje će od dece narednog dana imati neopravdani izostanak. Čujem se s prijateljicom koja se nedavno porodila. Do daljnjeg je obustavljeno vakcinisanje beba, zatvoreni su dispanzeri za zdravu decu. Ne mogu ni da se obave sistematski pregledi za upis u prvi razred. Sve je stalo.

Svako veče u 20 h, po uzoru na druge gradove širom sveta, aplaudira se s prozora i terasa. U našem kraju aplauzi su sporadični i tihi. Prijatelji koji žive u drugom kraju, onom uzbrdo gde mi, deca iz ravnice, odlazimo samo iz velike ljubavi prema ljudima koji tamo žive, pričaju mi da ih svako veče zabavlja muzika koju s prozora pušta komšija iz jednog od solitera. Kažu nam da aplaudiramo zdravstvenim radnicima.Ne znam ko kome aplaudira, ali se prekjuče u zeničkoj bolnici desila zapanjujuća (možda i očekivana?) situacija. Pacijent koji je bio na operaciji u Tuzli i poslat u Zenicu na postoperativni tretman zaražen je, a da to nije znao (ni on, ni lekari u Tuzli!). Zbog toga je sada 45 osoba zaposlenih u bolnici u izolaciji. Možda večeras treba da im aplaudiramo, da ih podržimo i poželimo im da budu negativni? Možda treba da aplaudiramo onima koji se pridržavaju ograničenja kretanja, drže distancu od drugih ljudi, trude se da, svako na svoj način, doprinesu, ako ničemu drugom, a ono skraćenju trajanja ovog stanja?

U nedelju je bilo malo toplije, a i sunce se pomolilo. Suprug i ja smo izašli na terasu da popijemo kafu i čitamo. Oko 17 h mi je pažnju privuklo narušavanje tišine koja je vladala. Odjednom su na parkinge okolnih zgrada počeli da se vraćaju automobili. Bacila sam pogled i ustanovila da je u svakom automobilu bilo bar po jedno dete koje bi istrčavalo iz istog i brzinom munje uletalo u zgradu. Ljudi krijumčare svoju decu! Da li je to pametno ili ne, ne znam ni sama. Zabrana je zabrana, nisam stručna da bih znala šta je najbolje raditi u ovakvom trenutku. Naravno da je čist vazduh zdrav i poželjan, tu je u blizini Zenice, na samo desetak minuta vožnje planina Smetovi, omiljeno izletište mojih sugrađana. Da li su svi ovi ljudi bili tamo? Da li su otišli kod baba i deda? Da li će ih policija uhvatiti i šta policija radi u takvim situacijama? Ne znam, nisam pametna. U meni i dalje plamti revolucionarni duh devedesetih i želja za stalnim otporom i korekcijom vlasti i režima. Ali, da li se ovde radi o političkoj odluci ili nečem drugom? I dalje nemam odgovor.

Ista ta nedelja, 18.45 sedam za kuhinjski sto i pažnju mi privuku farovi automobila na mostu pored tržnog centra. Suprug kaže da je to možda neko ko hitno mora u bolnicu. Da, bolnica je na tu stranu pa, verovatno, ima smisla. Kad odjednom, još jedna kola, pa još jedna, pa u drugom smeru… za pet minuta izbrojala sam ih bar dvadeset. Ništa mi nije jasno. Ne znam da li da budem ljuta zato što neki krše zabrane, a niko ih u tome ne sprečava. Da li su oni u pravu, a mi grešimo? Ko je ovde više lud? Nešto kasnije, vratimo vesti BH TV-a i ustanovimo da je, baš onog dana kada je u Srbiji policijski čas počinjao u tri, ovde produženo vreme boravka na ulicama do 20 h. Eto, niko na onom mostu nije radio ništa protivzakonito, samo smo mi odlučili da se više ne trujemo vestima, već da uveče odgledamo jedne, a ostatak dana provedemo najbolje što možemo. Nameće se još jedno pitanje, koja je to optimalna količina informacija kojom čovek treba da raspolaže na dnevnom nivou? Ne znam odgovor ni na ovo pitanje. Ništa više ne znam, osim da želim da se ovo završi što pre, da leto možemo da provedemo u Pančevu, s prijateljima kako onima koji su tu ostali, tako i onima nalik meni, koji su, svako iz svog razloga, odlučili da svoje živote nastave na nekom drugom mestu.

Ostavi komentar

  • (not be published)