„Šta piju mladići?”, javio se baršunast glas. Momci su bili zagledani u ekrane  mobilnih telefona. Dušan se trgao. Taj alt, dubok ženski glas, koji bi, ni sam nije znao zbog čega, u njemu kresnuo prvu

„Da li je slobodno kolega?”, prekinuo je moje preturanje po skriptama. „Slobodno, izvoli sedi”. „Danas je baš gužva”, pokazao je pokretom ruke popunjen amfiteatar. „Obično je tako kad profesor Vlajić drži predavanja, a današnja tema

Zimsko veče. Gola sijalica visi sa plafona i povremeno začkilji kako padne napon u mreži. Smederevac dobro nacakan, zažario nam je obraze, a bogami i vino. Igrali smo karte Đuka, Boba, Nikola i ja. Turkeš,

Zvali su me po imenu, zvali su me po prezimenu, kreirali deminutive od njih, ali ponekad se dese takve stvari, da stekneš nadimak na iznenađujuće čudan način. Tako sam jedne večeri dok sam u parku

„Pa dobro, pizda mu materina, zar je morala da mi upropasti celo leto?”, viknuo sam iako nije bilo nikog da me čuje, iako sam znao da psovku upućujem na pogrešnu adresu. Bio sam neopisivo ljut,

Dva dečaka i devojčica vijali su na livadi leptire čitavo pre podne. Kada bi se umorili polegali bi na travu i gledali u nebo. Najstariji od njih, dečak, pogleda uperenog u sunce reče: „Podne je,

Đina Lolobriđida, Monika Viti, Sofija Loren… Da nabrajam još ili da preskočim četrdesetak godina pa da pomenem Moniku Beluči? Sve ove lepotice su me posmatrale, naravno sa duplerica i postera, a ja za njima uzdisao

Potekao je Jovan iz siromašne nadničarske porodice u kojoj se jedva sastavljao kraj s krajem. Živeli su u kući od naboja u slepačkom sokaku, ali se mati svojski trudila da je drži u redu. Redovno

Da li su carski urbanisti kad su napravili plan ušorenih pod štrik pravih ulica, a kasnije indžiliri koji su devedesetih godina devetnaestog veka trasirali železničku prugu, mogli da naslute da će zvezdane trenutke u svom

Ne mogu da kažem da je to bila ljubav na prvi pogled, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da sam upoznao prvo njene oči. Zapamtio sam dobro te iskrice koje sam ugledao u njenim očima