Kako sam dospeo u raj

Objavljeno 29.07.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Ne mogu da kažem da je to bila ljubav na prvi pogled, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da sam upoznao prvo njene oči. Zapamtio sam dobro te iskrice koje sam ugledao u njenim očima kad su nam se pogledi sreli.

* * *

„Da li se neko javlja? Dobro razmislite. Ovo je ozbiljna stvar”, govorio je kapetan, komandir čete, „već deset godina JNA uspešno izvršava poverene joj zadatke na terenu. Ovo je čast za svakog vojnika. Samo najspremniji, najpouzdaniji i najzdraviji mogu da se priključe ovoj misiji”.

„Ja se javljam”, bez mnogo razmišljanja sam podigao ruku, jer ko zna da li ću ikad u životu imati priliku da putujem u Egipat, zašto da ne iskoristim šansu.

„Dobro, upisaću vaša imena. Do kraja nedelje možete da se predomislite, posle toga nema odustajanja”.

Tako sam, posle mnogo peripetija, provera, mnoštva lekarskih pregleda, umesto dotadašnje uniforme JNA, obukao uniformu mirovnih snaga Ujedinjenih Nacija i dospeo u Sinajsku pustinju. Mandat našeg, kao i prethodnih kontingenata bio je šest meseci, posle toga se vraćamo u Jugoslaviju, a ja, kroz mesec dana završavam služenje vojnog roka.

Prevario sam se u pogledu toga da ću da vidim Egipat, ukoliko se u to ne računaju kilometri pustinje koje nadziremo, logor u kome boravimo kad nismo na zadacima i gradić, bolje reći nastamba udaljena nekoliko kilometara od logora. Doduše povremeno bismo, dok smo bili u patroli daleko od logora, sretali grupice beduina koji nisu obraćali pažnju na vojsku, niti su priznavali bilo kakve granice, već su se kretali kuda i kako su hteli, samo njima znanim putevima. Sem tih susreta jedini kontakt sa lokalnim stanovništvom imali smo kad bi sa dozvolom u džepu ili krišom otišli u najbližu naseobinu. Tu smo imali mogućnost da se podsetimo mirisa i ukusa zapadne civilizacije, popijemo poneko pivo i zurimo u noge i dekolte blondine koja je radila kao konobarica u za nas zabranjenom baru „Paradiso”, koji je držao neki Italijan.

Nizali su se jednolični vojnički dani koji su se malo razlikovali od onih u kasarni u dalekoj Jugoslaviji, jedino bi monotoniju prekinulo pismo od kuće.

„Dragi sine, Svi smo zdravi i dobro, koje i tebi želimo. Lasta se oždrebila. Muško je. Milica Kotromačova se raspitivala za tebe, dala mi atresu i kazala da joj pišeš, pa ti vidi šta ćeš. Kad se vratiš da idemo u ugledače i pravimo svatove. Teča Jefta je kupijo traktor, Zadrugar. Nego da mi prodamo i Lastu i Vezira pa da i mi kupimo traktor, imamo i nešto ušaparani’ novaca, pa biće dosta. Ždrebe da ostavimo da nam štala ne ostane prazna. Svi te volu i mislu na tebe. Milica posebno. A sad ‘ajd’ uzdravlje. Pozdravlja te mati i puno te ljubi. I Milica te pozdravlja. Piši. Milicina atresa je: Milica Latovljev, ul. Maršala Tita 14, selo Crepaja, Banat, Jugoslavija”

Nisam znao šta da odgovorim. Srce mi se steglo, a suze grunule na oči. Pogledao sam u nebo i potražio severnjaču. Tamo, malo levo je Jugoslavija i moj Banat.

Precrtavao sam datume na džepnom kalendaru i slobodno vreme ubijao u kantini u logoru. Približavao se moj rođendan, pa sam sa nekoliko drugara planirao da ga proslavim u baru „Paradiso” u gradiću. Činilo mi se, iako nam je odlazak u taj lokal zabranjen, da nam starešine gledaju kroz prste i prelaze preko naših povremenih odlazaka u „raj”. Uostalom, govorkalo se da i sami ponekad tamo zalutaju.

„Vetar duva, vetar duva, trava se talasa, uskoro će, uskoro će kući, majska klasa…”, pevali smo zagrljeni i kucali se polupraznim pivskim flašama. Ispred nas je zveckala gomila ispijenih, kad god bi neko šakom lupio o sto. Iskobeljao sam se iz zagrljaja i izašao da pogledom potražim severnjaču, razbistrim glavu i udahnem malo svežeg vazduha. Samo što sam punim plućima udahnuo, nekoliko snažnih ruku me zgrabi za mišice, a gruba tkanina me zagreba po licu i vratu. Zanemeo sam od iznenađenja. Ništa nisam video od platnene kese navučene na glavu kad su me povukli negde u stranu. Trčali su vukući me dok su mi se noge saplitale. Počeo sam da se otimam i vičem, a onda, posle udarca u glavu sam se onesvestio.

Prvo što sam ugledao bile su njene oči i iskrice u njima. Lice nisam mogao da vidim jer je bilo zaklonjeno zarom. Ali osetio sam njene prste koji su mi milovali lice, a onda vlažan ubrus na čelu koji je ublažavao glavobolju. Zaječao sam i pokušao da ustanem. Blago me je zadržala dlanovima prislonjenim na ramena i opet mi prstima pomilovala lice. U stomaku mi je gorelo od sinoć popijenog piva. Tražio sam da pijem. Nije razumela. Kad sam gestom pokazao, prinela mi je šolju ustima. Uzdahnuo sam s olakšanjem kad sam utolio žeđ. Glava je sama klonula na jastuk. Osetio sam umor i poslednje što sam video bile su njene oči.

Ušli su tiho, kao da ne žele da me uznemiravaju. Bili su odeveni u nekakve mrke ogrtače koji su sezali gotovo do zemlje. Setio sam se dedine opklije koju bi zimi zaogrnuo kad je odlazio da obiđe ovce. Glave su im bile pokrivene komadom bele tkanine oko čela pritegnute upletenim gajtanom. Seo sam na ležaj sa već manjom glavoboljom, ali žedan i mamuran. Na glavi sam napipao bolnu čvorugu. Tražio sam da pijem. Napojili su me, prineli hranu. Bio sam gladan i pojeo sve iz posude koja je bila nešto između činije i tanjira. Nešto su mi govorili, najstariji mi je blago stavio ruku na rame. Bili su pažljivi prema meni, ugađali mi. Govorili su, gestakulirali, ali nisam razumeo. Nisam znao šta žele od mene. Shvatio sam da mi ne žele zlo, ali nisam mogao da dokučim zašto me drže zatočenog. Ustvari nisam bio niti vezan, niti pod nadzorom, slobodno sam izlazio iz šatora, ali mi je bilo jasno da ne mogu da napustim njihov logor, jer svuda okolo je bio samo pesak, retka trava i poneki kržljav žbun. Jedino je je izvor okružen šumarkom palmi pružao mogućnost za život, svuda okolo bila je pustinja. Bio sam slobodan, ali i njihov zarobljenik u isto vreme. Muvao sam se između šatora zagledao kamile koje su ležeći, podvijenih nogu lenjo žvakale sparušenu travu i divio se njihovim konjima. Podsetili su me na Lastu i Vezira kod kuće, ali bili su drugačiji od banatskih radnih nonijusa i paradnih lipicanera. Vitkiji, elegantniji, uzdrhtalih nozdrva i plemenitih očiju. Kad bih usput sreo neku od žena, brzo bi okretale glavu i uklanjale se sa puta. Jedino me je ona gledala slobodno. Trećeg dana ona mi je donela ručak. Oči su joj kao i uvek blistale. Gledala me je dok sam jeo komadiće mesa. Dodirnula mi je rame, a onda pokazala kažiprstom prema sebi i izgovorila: „Nedžma”. Klimnuo sam glavom i izgovorio svoje ime, a kad je nespretno pokušala da ga ponovi, oboje smo prsnuli u smeh. Na ulazu u šator, pojavio se muškarac i ljutito joj nešto rekao. Izašla je i preko ramena bacila pogled, onaj koji sam zapamtio kad sam prvi put otvorio oči u tom šatoru. Mladić je stajao nekoliko trenutaka bez reči, a onda je ušao stariji, visok, u punoj snazi čovek dostojanstvenog držanja. Mladić se s poštovanjem povukao u stranu. Kad je progovorio ispod crnih brkova zablistaše zubi. Pomenuo je Alaha, to je jedino što sam razumeo, a onda na grudima prekrstio ruke i lagano se naklonio. Učinio sam sličan pokret, što je on propratio sa osmehom.

„Zašto me držite ovde?”, upitao sam i pružio prema njemu ukrštene ruke kao da su svezane.

Govorio je polako, opet ništa nisan razumeo, ali reči je propratio pokretima. Pokazao je prstom prema meni, onda kažiprste okrenuo jedan oko drugog, pokazao prema sebi i skupio ruke kao da u njima drži odojče i ljulja ga. Nisam bio siguran, ali činilo mi se da razumem da hoće da svog sina zameni za mene. Opet je pokazao prema sebi, zaljuljao rukama nevidljivo odojče i kao ja maločas ukrstio ruke kao da su svezane, sastavio pete kako to čine vojnici kad salutiraju i prineo pesnicu ramenu kao da drži remen puške. Jezik znakova je bio dovoljno jasan da shvatim da sam dobro razumeo. Hoće da razmeni mene za sina koji je u rukama vojnika. Klimnuo sam glavom i nemoćno raširio ruke. Potapšao me je po ramenu i opet pomenuo Alaha. Onda se ponovo naklonio sa na grudima ukrštenim rukama i izašao iz šatora. Celo popodne sam razmatrao svoj položaj, razmišljao šta da učinim i zaključio da mi jedino preostaje da čekam razvoj događaja. Uveče sam izašao iz šatora, stresao se od noćne studeni i pogledom potražio Severnjaču. Devojka je izašla iz senke i stala pored mene. Pokazala je zvezdano nebo i ponovila: „Nedžma”. U očima sam joj video odsjaj čitavog nebeskog svoda. Tada je skinula zar i ukazalo se lice koje je krasio čaroban osmeh. Smakla je pokrivku sa glave i jednim pokretom rasula kosu. Stajao sam paralisan. Bez reči mi je prstima dodirnula lice i otrčala u tamu. Ruke su mi ostale ispružene kao da žale za ispuštenom dragocenošću, a onda nemoćno pale pored tela dok je zvuk njenih lakih koraka zamirao i stapao se sa noćnom tišinom. Ušao sam u šator ne pogledavši u pravcu severnjače i cele noći razmišljao o njenom ljupkom licu, rasutoj kosi, očima… Topot konja, a onda radosni uzvici su me prenuli iz zanesenosti. Sunce je izranjalo iz peska kad sam podigao krilo šatora. Mladića mojih godina je grlio starešina beduina i uzvikivao:

„Alah rahim! Alah akbar!”

Onda se odnekud pojavila Nedžma, progurala se kroz gomilu i ciknuvši skočila u zagrljaj mladiću. Okrenuo sam se i ušao u šator.

Veselje je trajalo ceo dan. Nisam izlazio iz šatora. Pred očima mi je bila slika kako Nedžma grli prispelog mladića. Popodne uđoše mladić i starešina grupe. Obojica mi se nakloniše, a starešina odnekud iz odeće izvadi bodež sa rubinom na kraju drške, srmom ukrašenim kanijama i pruži ga sa obe ruke prema meni. Stajao sam ne znajući šta da radim. Onda je on napravio još jedan korak pokazujući da treba da ga uzmem. Prihvatio sam dar sa obe ruke i naklonio se. Obrazi nam se dodirnuše kad me je zagrlio. Sve je pratila bujica reči koje je izgovarao. Osmeh mu nije silazio s lica. Poveli su me za trpezu. Pogledom sam tražio Nedžmu. Nije je bilo. Posle gozbe dvojica jahača sa puškama preko leđa privedoše osedlana konja i starešina ustane od trpeze ponovo me zagrli i pokaže prema konju, a onda prema zapadu. Uzjahao sam, mahnuo rukom i polako krenuo za konjanicima. Onda sam začuo svoje ime. Osvrnuo sam se. Nedžma je stajala za korak ispred ostalih.

„Nedžma!”, uzviknuo sam. U glavi mi je bubnjalo, sve oko mene je izgubilo oblike, svi zvuci su zamrli. Video sam samo nju i iskrice u njenim tamnim očima.

Meni je tada bilo dvadeset, a njoj šesnaest. I da, još uvek pamtim reči koje je tada izgovorio starešina ove grupe beduina moj sad već pokojni tast:

„Alah je milostiv. Alah je velik. U istom danu mi je vratio sina i podario zeta”.

Ja drugačije razmišljam. Možda je Bog jedini na nebesima, možda je Alah velik i milostiv, ali iz svog primera mogu da potvrdim da je ljubav isto toliko moćna, jer evo me ovde u pustinji jašem kamile i plemenite arpske konje, ponekad sa nostalgijom bacim pogled prema Severnjači, ali srećan, svakodnevno gledam najsjajniju zvezdu. Moju Nedžmu. I živimo Nedžma i ja u samo našem, zajedničkom raju.

Ostavi komentar

  • (not be published)