Nisu mi dozvolili. Nisu mi dozvolili, a krv se u meni uzburkala. Nisu me razumeli. Kao da oni nisu bili mladi. Ili su sasvim dobro shvatili kako se osećam, ali iz ličnih, sasvim sebičnih razloga, odlučili su kako su odlučili. Kad dođe vreme, onda, čuo sam kako među sobom komentarišu, a uostalom, ovo nikako ne predstavlja dobru kombinaciju. Nije ona prilika za njega.
Gledao sam je raširenih očiju. Bila je tako lepa, elegantna koraka, dostojanstvena držanja… Neću vam otkriti njeno ime. Neka za sad ostane tajna. Povinovao sam se njihovim odlukama, doći će mojih pet minuta, mislio sam.
Nastavio sam marljivo da učim, da radim na sebi. Ne zbog nje. Potisnuo sam je iz misli. Drugo je bilo moja motivacija. Želeo sam da budem još bolji, uspešniji, bolji od ostalih. Kad budem najbolji, naplatiću sve. Želja da budem ispred svih, nije bila motivisana samo tim materijalnim dobitkom već je bila pohranjena duboko u meni, bila je deo mog karaktera, kasnije sam to shvatio, a moj učitelj je to dobro uočio i podsticao na svaki način tu osobinu, ne zanemarivši svakodnevne vežbe na jačanju mojih mišića, usavršavanju tehnike, povećavanju brzine.
„Gledaj ga samo, rođen je da pobeđuje“, čuo sam učitelja kako govori „svevišnjem“, kako sam zvao tog čoveka u elegantnom odelu, jer sve odluke je ipak donosio on, ne obazirući se na moje želje ili učiteljeve obazrive sugestije. Uostalom, ovaj svet je tako uređen. On je u mene uložio pare. Očekivano je da pobeđujem, da mu vraćam uloženo. Pomirio sam se s tim i trudio se da ispunim očekivanja, da se uklopim u sistem, ma koliko taj sistem sa moje tačke gledišta bio nepravedan. Nisam ti ja revolucionar. Drugim putem ću doći do cilja, mislio sam.
Reči mog učitelja su se uskoro pokazale tačne. Polako, ali sigurno peo sam se lestvicama uspeha. Jednostavno nisam podnosio nikog ispred sebe. To da sam drugi, podizalo je u meni adrenalin, nalazio sam dodatnu motivaciju, srce je brže kucalo, pumpalo krv, pobeđivao sam. Vreme je prolazilo. Okićen lovorom uspeha, ovenčan slavom, ponosno sam stajao uzdignute glave. Zakoračio sam u zrelo doba i onda se slična situacija sa početka priče ponovila. Ovog puta nije u pitanju bila atraktivna lepotica. Bila je skromna, marljiva, skoro neupadljiva, iako skladno građena i privlačna kad je bolje pogledaš. Osvojila me je svojom krotkošću i tim pogledom. Pogledom koji je isijavao dobrotu i poverenje. Ali opet su rekli NE, ne dolazi u obzir, nije ona za tebe. Bunio sam se, suprotstavljao, ali u potpunosti sam zavisio od njih. Džabe sam dizao galamu, pretio, džilitao se. Imali su načina i sapeli su me, slomili mi duh i shvatio sam da sam se od šampiona, ponosnog pobednika pretvorio u poslušnika. Terali su me da se i dalje takmičim, ali su slomivši otpor u meni slomili i moj borbeni duh, skresali mi pobednička krila. Moja želja da budem bolji od svih splasnula je. Nije to najvažnija stvar, shvatio sam i za njih postao beskoristan na trkačkoj stazi. Opet su, ne pitavši me ništa, moj trener i „svevišnji“, moj vlasnik, odlučili da me posle ove trke prodaju. Ugovor je već potpisan, čuo sam.
Trčao sam kao nikad. Znoj me je oblio, nozdrve se raširile, u meni se probudila stara želja da pobedim. Da pobedim sebe, da pobedim protivnike, da dokažem da još uvek vredim, da razuverim i porazim one koji su prestali da veruju u mene. Obilazeći jednog po jednog ostale takmičare, setio sam se stare izreke: „Za dobrim konjem se prašina diže“. I podigao sam prašinu. Pobedio sam. Ali posle ove pobede više nisam trčao. Novi vlasnik mi je dodelio drugu ulogu. U štali skačem na kobile. Od šampiona, lidera trkačkih staza, postao sam priplodni pastuv u ergeli „Elit“. Skačem, a da ne osećam ništa sem pohote.
Tek pred ponoć kad zvezde zatrepere, a mesec se šeretski nakrivi, meni ponekad zaigra srce i pred očima mi se pojavi lik prelepe lipicanerke Beauty, moje prve ljubavi, ili Ruže, obične nonius kobile koja je u zrelom dobu uzburkala moju krv. I tada pomislim: „Da li bih u ovome svetu, kakav je danas, drugačije prošao da sam kojim slučajem umesto konja bio čovek?“ Šta vi mislite?
Pančevo, 16. april 2024.
