Zahvalna dragom 3-2 na ideji za ovo blogoumljenje. Na času na kom se poveo razgovor o čitalačkoj kulturi, skrolovanju nasuprot čitanja i ostalim biti-nebitima budućih akademaca, dobih ovu hepo kockicu za razbuktavanje misli:
– Profesorka, Vi nas znate, znate šta volimo, preporučite nam neku knjigu, al’ da bude, onako, knjiga za ponedeljak, lagana, ne neka za sredu.
I tako se sve rasplamsalo. Najpre na času, pronicanjem u to šta predstavlja svaki dan u nedelji, pa zatim, koje knjige pašu tim novonastalim simbolima raznoraznih osećanja i raspoloženja.
Ponedeljak u oblacima
Dan za nove početke, nadu i polet. Ili, sasvim suprotno, dan za zonu komfora i laganicu, tek pre nego što će se sporo i s težinom pokrenuti pogon za ostatak nedelje.
U oba slučaja, Pantićevo Hodanje po oblacima.
Zamislite da sedite u kafani (da, da, karirani stolnjaci i limene piksle). Napolju, po danu, namršteni od sunca, uprkos rejbankama. Na Novom Beogradu, naravno. Sagovornik je šarmantan razborit frajer sa kojim pretresate gradsku svakodnevnicu, pričate o poznatim urbanim facama, ortacima gastosima, pecanju, sećanju (baš!) na onu socijalističku poslastičarnicu vašeg detinjstva čiji margarinasti fil za kolače i danas potpuno osećate u ustima kada pomislite na taj ambijent, greškama matoraca (naročito očeva), a bogami, proveje i poneka ozbiljna tema, pa se snažno zamislite nad sobom i životom, u pokušaju da nešto mudro o toj zapitanosti i iskažete.
I zaista, utisak čitanja je potpuno poništen Pantićevim odmerenim, kolokvijalnim i pitkim jezikom, kao i bliskim, gradskim, gotovo proživljenim događajima, pa kada zatvorite knjigu, biva kao da ste se pozdravili sa tim harizmatičnim drugarom i ustali od stola, ostavivši bakšiš, naravno. Isti utisak razgovora umesto čitanja sam jedino još imala sa piscem Mikom Oklopdžićem, naročito u Videu i Horseless-u, pa se sećam da me je prvo čitanje Pantića zapitalo šta je to u njihovom pisanju što ih oživi i materijalizuje tačno u stolicu naspram nas, da nam nešto ispričaju, u pitomom i prijateljskom ambijentu, uz čašicu.
Čovek nad vodom misli drugačije nego drugde, recimo, nego u svojoj sobi. Pred vodom koja teče misao se nekako najpre raspline, i onda odjednom zgusne, postaneš svestan sebe, do poslednjeg delića duše, čuješ sopstveno srce. (…) Proživiš godine i godine, svašta preturiš preko glave, nagledaš se tuđih smrti i sve češće misliš na svoju, dogodi ti se toliko toga da već i ne vladaš sopstvenim sećanjem, ono se vraća kad mu se prohte i odlazi tamo gde mu se hoće, i onda shvatiš da posle svega nemaš previše toga da kažeš.
(Hodanje po oblacima, 2013, str. 31)
A utorkom sunce izlazi
Nekako uvek kratak, dan kada počnu da se razilaze namere i dela, planirano i postignuto, zamišljeno i doživljeno. Dan nemira i razlaza, lenonovski rečeno, život koji se dešava uprkos planovima.
Dakle, može biti Hemingvej, recimo roman A Sunce izlazi, jer sam se retko susrela sa većim razlazom napisanog i iskazanog, odnosno pročitanog i shvaćenog.
Štur, neopširan i novinarski precizan kao jedan utorak, on je majstor pripovedanja jednog na eksplicitnom, a sasvim drugog na implicitnom nivou. Ja sam čitalac koji odlično reaguje na takav poziv pisca da mu se pridruži, otkrije neispričane tonove ili nadomesti izostale opise, zbog čega se ovakav pripovedač možda neće naročito dopasti onima koji vole realiste (ponajviše ruske i francuske), kod kojih su i pločnik i tekstura podsuknje morali neizostavno biti u čitaočevom umu onakvi kakvim ih je pisac zamislio. Kod Hemingveja, kada njegov junak kaže da bi se pobio sa toreadorom, čitalac čuje da on ne može da prihvati svoju, u ratu stečenu, erektilnu disfunkciju. Tehnika „ledenog brega” dovedena do savršenstva, Hemingvej nam prikazuje vrh, a ona neiskazana gomila leda ispod površine nas udara pravo u čelo i potapa.
A Sunce izlazi je tematski bezvremeno delo, o krizi srednjeg doba, preispitivanju, uzaludnosti bega u inostranstvo (od sebe samog), posledicama rata, dobrom kafanskom društvu. Po senzibilitetu nekako balkansko pre negoli anglofono, jer se, nama blisko, nemilost života stoički podnosi dok se lepota pronalazi u ponoru palih snova i nadanja.
I Hemingvejev mačo mi je oduvek bio nekako balkanski tip, kao da je neupitni potomak junaka sa Solunskog fronta – savremeni vitez, ispravan, častan i dostojanstven, bez ostatka posvećen cilju, ali, život i okolina prema takvima nisu blagonakloni, što iz nerazumevanja, što iz zavisti. U ovom romanu je našem antiheroju snaga presuda, jer on ne uspeva da se raspadne kao što to obično biva sa čovekom koji je prošao suviše, on pati do nestajanja, do duhovne katatonije, ali zauvek sabran i odvažan.
”This is a good place,” he said.
”There’s a lot of liquor,” I agreed.
(The Sun Also Rises, 1981, p. 13)
Seobe sredom
Dan kada maske padaju. Koliko god da smo se trudili ponedeljkom i utorkom, sreda je dan kada zadrške nestaju, strpljenje iščezava i sve ono što zapravo jesmo isplivava. Emocije kolaju jer ponestaje snage da ih savladamo i postajemo pravi, rudimentarni, mi.
Znači Crnjanski, neka budu Seobe kao nulta tačka jer sam opredelila ovaj članak da iskaže delo i pisca, ali zapravo želim da kažem sve njegovo, ili bilo šta njegovo.
Najistinitiji opisi slovenske duše, do poslednje kapi krvi, unutrašnjih sukoba i naravi. Nigde nisam naišla na takav senzibilitet, takvu istančanost opisa i vanvremensku snagu. Stil – neponovljiv, melodija – kosmička, skoro sablasno zvučna, rečenica – isprekidana, ritmom zapanjuje. I taj ritam se mora poštovati, mora se disati kako je Crnjanski zamislio da se diše dok se čita njegova misao. Koja je isključivo lirska. Čak i u romanu. Pa tako, ako opravdano očekujete prozu u (zaboga!) romanu i ne dopuštate toj poetici da vas ponese i uznese, ostaćete uskraćeni za najmoćnije slike koje se utiskuju pravo u kolektivno podsvesno, ili su možda oduvek bile tu a Crnjanski im je udahnuo život i nežno ih izronio u svesno. Čim prestane borba sa izlomljenošću izraza kreće nešto što bih mogla nazvati jedino svojevrsnom književnom metafizikom – njegove reči prolaze sve racionalne membrane i komuniciraju izravno sa vašim srcem, kao opsene, raspršuju se u osećanja i slike koje zauvek ostaju usidrene u središte vašeg bića.
Ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka.
Posle nekoliko dana već, beše sasvim zatupeo mozgom, u naporu neprekidnog hoda, nošen, kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide.
Zato, ne gledajući oko sebe, pogledao je katkad uvis, kao da je odlazio sa zemlje. Obuzimao ga je strah od tuđine i nečeg sasvim ludog.
(…)
Gladan uveče i prozebao jutrom, kraj zapaljenih stogova, tek sad poče da uviđa šta je učinio. Ostaviv svoja sela, ostavljao je i sve što mu beše razumljivo i vidljivo, da zađe u taj svet nerazumljiv i nedokučiv.
(Seobe, 2002, str. 97)
Četvrtak kod srećne ruke
Prva i jedina asocijacija na ovaj dan: iščekivanje. Nečeg pitkog, okrepljujućeg i laganog, ili uzbudljivog, zanosnog i preobražajnog.
Jedno od najlepših iščekivanja ovaplotio je Goran Petrović u Sitničarnici kod srećne ruke.
Iščekivanje susreta, u „praznom” romanu bez likova i događaja, u kome su opisani samo prostori, u kojima se zapravo susreću čitaoci koji naporedo tu knjigu čitaju, ma gde se nalazili u stvarnosti. I jedva čekaju da se iznova pronađu.
Verujem da smo svi koji volimo knjige nekada osetili – da nam je imaginarni svet koji je pisac sačinio bliži, smisleniji i življi od stvarnosti koju živimo. Zato bi nas čitanje poslednjeg pasusa ostavljalo pomalo turobnim i malodušnim što nestaje svet u kome smo jedno vreme rado i s lakoćom boravili, jer nemali je napor nanovo se adaptirati na realnost iz koje smo iščezavali svakim otvaranjem korica i listanjem. Ovaj roman odvodi to osećanje korak dalje i pita: kako bi izgledalo kada bi eskapizam, jedan od najmoćnijih i najopasnijih plodova čitanja, bio i fizičke prirode? Ako znamo kako je izgubiti se u delu, kako bi tek bilo kada bismo zaista somatski mogli zakoračiti u knjigu i tako preći u svet literature?
Pored hipnotičkog prostornog iskustva, hipnotiše i Goranov poetičan stil pripovedanja, salonski i viktorijanski, rafiniran i baršunast, kao da dolazi uz pucketanje gramofona koji se nalazi pored maslinaste fotelje u stanu visokih tavanica s početka XX veka. Kako drugačije opisati jezik koji čak i nešto banalno kao moguću kišu saopštava: „Novembarski svod se zgrušavao u sipinomodro, preteći da prokapa.”
Uredivši sve kao da stan napuštaju zanavek, proverivši da li je ključ dvared okrenut, da li je sigurnosni lanac namaknut, jesu li slavine privrnute, a žaluzine spuštene, Jelena je dovršila šoljicu čaja i zbog neke iznenadne vrućine raskopčala dva vršna dugmeta putne haljine od lana. Samo nekoliko časaka ih je delilo od ponoći. Napolju je kiša i dalje padala. Dve žene, jedna mlada, druga u odmaklim godinama, prihvatile su se istovetnih, rastvorenih knjiga. Prva stegnuta do grča, sa mučninom niže grudne kosti, oznojenih dlanova. Druga netremice, gorljivih očiju iza uveličavajućih stakala naočara. Uskoro se u sobi moglo čuti samo širenje stranica…
(Sitničarnica kod srećne ruke, 2003, str. 64)
U četvrtak nastavak…
Žika
Браво за „Ситничарницу …“!