Đuja

Objavljeno 05.08.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Da li su carski urbanisti kad su napravili plan ušorenih pod štrik pravih ulica, a kasnije indžiliri koji su devedesetih godina devetnaestog veka trasirali železničku prugu, mogli da naslute da će zvezdane trenutke u svom životu Đuja doživeti baš tu između prvih kuća i šina na pruzi Pančevo-Zrenjanin? Sumnjam. Ali su u svojim dalekovidim razmišljanjima ostavili dovoljno prostora na tom mestu, a vi sadašnji i budući stanovnici, izvol’te pa ga iskoristite na najbolji mogući način. Da li je prostor bio najbolje iskorišten ko će to da zna, uglavnom na tom delu utrine ravne kao tepsija, niklo je igralište koje je kako se menjao naziv ove igre ili pravopisna pravila zvalo fuzbalsko, futbalsko ili fudbalsko. U nekoj prašnjavoj fascikli u pančevačkom arhivu pronađen je dokument u kojem piše da se dozvoljava loptarskom društvu „Vojvodina” da na tom potesu uredi igralište koje ima da održava i plaća opštinskoj blagajni određenu novčanu sumu za korištenje istog. Bilo je spora oko naziva pomenutog loptarskog društva, jer su stanovnici sela većinom Srbi, u zahtevu napisali da se loptarsko društvo ima zvati „Srpska Vojvodina”, ali su se sreske vlasti tome energično usprotivile, tako da je na višoj instanci pronađeno kompromisno rešenje pa je iz naziva brisano ono Srpska i ostade rečeni naziv „Vojvodina”, kojim iz različitih razloga ni meštani ni mađarske vlasti koje su u ovom delu carevine imale ingerenciju, ali ne apsolutnu, nisu bili u potpunosti zadovoljni.

Odvijao se sportski život na tom prostoru decenijama, tri države su se u međuvremenu promenile, smenjivali su se igrači, gledaoci pratili nekad u većem nekad u manjem broju, ali naziv je ostao, tako da je šezdesetih godina prošlog veka u trenutku kada se dešava ova priča bio FK „Vojvodina”. Bilo je to vreme procvata fudbalskog sporta kad je celo selo sa nestrpljenjem očekivalo nedeljne utakmice i svake druge nedelje masovno izlazilo da bodri svoje ljubimce. Kolika je bila zanesenost seljana fudbalom, govori anegdota da se tokom jedne utakmice koju je pola stanovnika sela posmatralo, na pruzi zaustavio voz pred zatvorenim signalom, a da niko iz publike to nije zapazio. Tek na pisak lokomotive oglasi se šef stanice koji je takođe bio među gledaocima, obrativši se otpravniku vozova pored sebe:

„Bog te ubio Živo, pa ti ne gledaš na sat? Evo ti voz u pola pet stoji pred signalom”. Tako su putnici iz voza, kao sa tribina, posmatrali tok utakmice desetak minuta dok otpravnik nije otrčao do stanice da podigne signal i propusti voz.

No da se vratimo osnovnom toku naše priče. Pripreme za utakmicu počele bi odmah posle nedeljnog ručka kad bi ekonom sa nekolicinom za taj dan određenih igrača obišao teren i kao prvo bi najurili guske koje su pasle nisku travu i samim tim održavale travnati tepih (kosilice tad nisu postojale). Dvojica bi metlama korovačama čistila guščiji izmet, a dvojica motikama uklanjala u međuvremenu iznikli korov, prcu i čkalj i rasturali krtičnjake. Na četvrtaste stative bi okačili mreže, a krečom u prahu po zategnutom kanapu obeležili linije na terenu. Na kraju ulica koje su izlazile na igralište razapeti su konopci, a redari sa crvenim trakama na rukavu bi naplaćivali ulaznice. Publika bi se polako okupljala oko igrališta, a aplauzom i povicima bi pozdravila domaće i gostujuće igrače koji bi istrčali iz teka Dobriline kuće koja je bila naspram centra igrališta. Tetka Dobrila je bila udovica. Posle utakmice je prala dresove i gaćice, a po potrebi i ušivala poderotine na opremi nastale u žaru bobe, a posebno zadovoljstvo joj bilo da posmatra mlada, snažna tela igrača dok su se u njenoj letnjoj kujni presvlačili. Zli jezici su govorili da bi ponekad, tokom noći, neki od mladića-fudbalera pravili društvo tetka Dobrili.

Miljenik navijača je u to vreme bio Đuja, dobar dribler i odličan šuter, koji je gotovo na svakoj utakmici postizao po gol, kadkad i het-trik i često rešavao ishod utakmica. Bio je Ciganin, deveto dete u mnogobrojnoj porodici i imao verne navijače iz cigan-male. Upravo se vratio iz vojske i doživeo je prave ovacije kad se pojavio na terenu. Na prvoj utakmici je uposlio pri izjednačujućem golu svog saigrča, a onda postigao pobedonosni gol. Oduševljeni navijači su ga na ramenima odneli do svlačionice u tetka Dobrilinom dvorištu. Uživao je u slavi. Dečurlija je trčala ulicom za njim, a odrasli ga tapšali po ramenu i u kafani mu plaćali piće. Uprava kluba mu je obezbedila da u mesnoj kancelariji radi kao kurir i da za malu platu posle radnog vremena počisti kancelarije.

Na godišnjoj skupštini FK „Vojvodina”, izabrano je novo rukovodstvo. Novoustoličeni predsednik kluba koji je bio i sekretar opštinskog komiteta KP, sa entuzijazmom je krenuo u novu sezonu.

„Drugovi, moramo da zbijemo redove da se dodatno angažujemo. Naše ambicije su sada veće. Moramo da u predstojećem ciklusu ostvarimo bolje rezultate, da se probijemo u viši rang takmičenja. Zato smo odlučili da pojačamo naše redove. Angažovali smo novog trenera iz grada i jednog veoma dobrog igrača, centarfora, pitomca podoficirske škole i budućeg studenta vojne akademije. Trenera ćete bespogovorno da slušate… Druže Pero da vam predstavim igrače. Ovo je golman, ovo odbrana, a ovo navalni igrači. Ovo je Đuja naš najbolji igrač i prvi strelac”, predsednik pritom potapše po ramenu tamnoputog miljenika publike.

„Aaa, videćemo koliko vredi”, odgovori trener i obrati se svima, „čekam vas u utorak na igralištu”.

Počeli su treninzi. Sasvim nešto novo na šta niko od igrača nije bio navikao. Dva puta nedeljno su se okupljali, dolazak je bio obavezan i kašnjenje nije tolerisano. Đuja nikako nije mogao da se uklopi u novi režim. Za njega je fudbal bio neobavezna igra, nadmudrivanje, dribling, duhovit potez, a ne tortura i strog režim kao u vojsci.

„’Ajde Đuja, šta se vučeš ko prebijena mačka”, korio ga je trener, „potrči malo… student pokaži mu kako se to radi”, pozivao je svog miljenika novog centarfora i ovaj bi trčao cik-cak između čunjeva, preskakao gusto poređane niske prepreke, trčao unazad, skakao i simulirao udarce glavom.

Na slededećoj utakmici student je dao gol glavom i doživeo aplauz na otvorenoj sceni. Ni Đuja nije ostao dužan publici. Predriblao je celu odbranu i golmana i sa loptom ušetao u gol.

„Đuja, Đuja…” čulo se skandiranje.

„Dobro je momci, ali može još bolje. Više saradnje, fudbal je kolektivna igra. Nije fudbal da preševiš celu odbranu i daš gol. Fudbal je da dodaš loptu saigraču koji je u najpovoljnijem položaju”, održao je trener govor posle utakmice.

Đuja je zinuo od čuda, očekivao je da bude pohvaljen, a ne ukoren.

Sve više vremena Đuja je provodio na klupi za rezervne igrače. Student je davao golove i sve češće su se čuli aplauzi iz publike i poneki povik: „Bravo, student. Đuju su sada navijači retko pominjali i na igralištu i u kafanskim razgovorima. Primat je preuzeo novi centarfor. Tako je Đuja počeo da gubi volju, sve manje se trudio na treninzima, a trener ga je sve češće opominjao i grdio. Ali izgleda da nije samo njegovo neangažovanje bilo razlog takvog odnosa trenera prema njemu, već i lična netrpeljivost. Jednom prilikom dok su na treningu uvežbavali izvođenje slobodnih udaraca, Đuja je ponovo zablistao i pokazao svoj nesumnjiv talenat. Iz šest slobodnjaka dao je svih šest golova. Ostali su bili manje uspešni.

„Imaš sreće danas”, obrati mu se trener, „’oće te šut”.

„Nije to sreća druže treneru. Ja to umem. Gledaj”.

Postavio je žutu fudbalsku loptu, bubamara tad još nije postojala, na liniju šesnaesterca i rekao:

„Sativa, prečka, sativa”, i u tri sledeća šuta pogodio jednu stativu, prečku pa drugu stativu. Onda se pomerio par metara prema centru i rekao:

„Sativa, prečka, sativa”. Ishod je bio isti. Trener je zapanjeno gledao.

„Ako sve ponoviš, častim sanduk piva”, reče trener i uhvati se za džep.

„Ne da ću da ponovim, već ću triput da to uradim. Iz deset šuteva biće šest stativa, tri prečke i jedne rašlje“, reče Đuja i pruži ruku. Opklada je sklopljena. Udarci su se ređali. Mladići su stajali u polukrugu i svaki novi uspešan šut bi nagradili aplauzom.

„Gde da skinem paučinu?”, pitao je Đuja pre desetog šuta trenera. I lopta je smestio u desne rašlje.

Sutradan se po selu prepričavao događaj.

I pored svega, Đuja je više grejao klupu nego što je igrao.

„Zašto ne stavljaš Đuju u tim?”, pitao je predsednik kluba trenera dok je iz sefa mesne kancelarije vadio novac i brojao.

„Nije koristan za kolektiv… a za studenta? Rekli smo za svaku pobedu premija za njega”, predsednik pruži još nekoliko novčanica.

„Ali Đuja daje golove…”, nastavi predsednik zatvarajući sef.

„Ne podnosim Cigane. Smrde. Osećam cigansku sagu kad je u mojoj blizini”.

„Slušaj me dobro. Nije mi važno ko će da bude u timu. Jebe mi se. Na kraju sezone ’Vojvodina’ mora da bude prva, od toga zavisi moja karijera u srezu, a ne nameravam da se tu zaustavim. Ciljam pokrajinu. Zato pazi šta radiš”. Onda zaključa sef, pa kancelariju. Ni predsednik ni trener nisu znali da Đuja stisnutih zuba, sa metlom u rukama, stoji u susednoj prostoriji.

Približavao se kraj prvenstva. „Vojvodina” je zauzimala drugo mesto na tabeli sa bodom zaostatka iza ekipe „Budućnosti” iz susednog sela. Međusobni susret u zadnjem kolu odlučiće poredak na tabeli. Samo pobeda dovodi „Vojvodinu” na prvo mesto.

Atmosfera je bila na nivou događaja. Navijači „Budućnosti” su pristigli na zadružnoj traktorskoj prikolici i nekoliko zaprežnih kola. Trumbetle, čegrtaljke i klepetuše iz oba navijačka tabora su dizale nesnosnu buku. Silan svet se okupio oko igrališta. Predsednik opštine je zauzeo počasno mesto na improvizovanoj tribini. Sladoledžija Sadri je ređao kugle sladoleda na kornete i zadovoljan brisao oznojano čelo. Začuo se sudijin zvižduk, utakmica je počela. Smenjivale su se akcije, driblinzi, šutevi. Đuja sedi na klupi.

„Ua sudija!”, čuli bi se povremeni povici iz publike, „ma kakvi faul, nije ga ni pipno!… Sudija majmune! Opsajd!”. Prvo poluvreme se završilo bez golova. Kako je odmicao drugi deo utakmice, napetost, a sa njom i nervoza je rasla. Domaćini su napadali, igrači „Budućnosti” se umešno branili. Petnaestak minuta pre kraja usred gužve u šesnaestercu student u duelu sa centarhalfom pada na travu i sudija svira penal. U publici urnebes. Igrači „Budućnisti” su okružili sudiju, ovaj se povlači unazad ruke ispružene prema beloj tački. Student stavlja fudbal na jedanaest metara. Uzima zalet. Tišina je kao u crkvi. Šut. Student se hvata za kosu. Lopta je fijuknula pored gola. Trener u neverici vrti glavom. Predsednik kluba u nastaloj galami nešto govori predsedniku opštine na uvo. Utakmica se nastavlja. Domaćini su svi sem golmana na protivničkoj polovini. Napadi se u talasima smenjuju. Sve češće trener nervozno ustaje sa klupe. Viče. Prilazi aut liniji. Sudija je pogledao na sat. Još par minuta. Neko je od igrača „Budućnosti” pred šesnaestercem je igrao rukom.

„Enac!”, dopiru uzvici iz publike. Sudija svira. Lopta se za trenutak našla izvan terena iza leđa publike. Trener traži zamenu igrača. U igru ulazi Đuja. Student pognute glave seda na klupu. Neko dete donosi loptu. Osam igrača je u živom zidu. Đuja namešta loptu. Sudija ga za metar pomera nazad.

„Vreme je za osvetu”, pomislio je Đuja setivši se reči trenera i predsednika kluba.

Uzeo je kratak zalet pogledao je u trenera.

„Uffff!” začuo se uzdah iz stotinu grla kad se fudbal odbio od prečke. Lopta je letela u visokom luku i ponovo se našla ispred Đuje. Kao bljesak munje misao mu proleti kroz glavu: „Đuja, ti si fudbaler. Najbolji koje je ovo selo imalo. Osveta ti ne donosi ništa. Neka te zapamte kao fudbalera”.

Zamahnuo je dok je lopta još bila u vazduhu. Usledio je volej. Golman je stajao kao ukopan i samo pogledom ispratio loptu, a onda je razočarano izvadio iz mreže.

„Đuja! Đuja!”, orilo se igralištem. Svetina preplavi teren. I opet se Đuja ozarena lica našao na ramenima navijača.

Ostavi komentar

  • (not be published)