Vino pije…

Objavljeno 16.09.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Zimsko veče. Gola sijalica visi sa plafona i povremeno začkilji kako padne napon u mreži. Smederevac dobro nacakan, zažario nam je obraze, a bogami i vino. Igrali smo karte Đuka, Boba, Nikola i ja. Turkeš, mađarskim špilom.

„Tronfa, kralj makovi”, trijumfalno je viknuo Đuka i tresnuo nadlanicom o sto. Iz šake se na nas bekeljio kralj makovi. Partija je završena. Nikola otvori vratanca smederevca i ubaci prgršt šapurina, Boba natoči svakom po čašu, ja sam počeo ponovo da delim karte, a Đuka, posle otpijenog gutljaja, coknu jezikom i zapeva:

„Vino pije Dojčin Petar, Varadinski ban…”

* * *

Kako je iz čamca zakoračio na peskovitu obalu, tamo gde skela pristaje, privedoše mu osedlanog vranca. Osmehnuo se, pogledao niz prašnjav drum i mamuzama obo konja. U daljini na raskrsnici između žita, ispod onog ogromnog bagrema belalsala se krčma trskom pokrivena. Tamo je hitao Petar.

* * *

Ma, lažeš k’o skot, ne verujem ti ni reč”.

„Ne pomak’o se s mesta brate, oči da mi ispadnu ako lažem!”

„I kažeš sto dukata je potrošio?”

„Ma kakvi sto, trista. Boga mi! Iz pojasa je izvadio kesu i tresnuo na sto. Posle je slao čauša za još dukata u Varadin. Evo gledaj, dva dukata je meni dobacio”, onda on izuje opanak izvadi dva žutaća iz čarape i obe ruke podiže iznad glave. Usta mu se raširiše u širok osmeh i sitno zaigra podvriskujući, dok su se dukati presijavali između palca i kažiprsta. „Ceo dan i noć je trajala terevenka”, nastavio je priču, „krčmar je čim su došli zaklao brava za pratnju, bilo je dvadeset konjanika i nazime za gospodara. I za Cigane jelo, viknuo je gospodar, i oni imaju dušu, i gazdarica nam skuva kokošiju čorbu u kotliću0.

„Pa dobro, trista il’ sto?”

„Mnooogo, trista sigurno”.

„A kad je to rek’o? To za Cigane?”

„Pa, drugi dan. Nismo mogli da stojimo na noge”.

„Kako drugi dan, malo pre si kaz’o da je pijanka trajala ceo dan i noć? Jel se produžilo?”

„Jeste… Pa brate otkud znam, nisam siguran, bio je dan, pa noć, pa…”

„A dukate? Kad si dobio dukate?”

„To je bilo… ne mogu da se setim. Drugi il treći dan. Gospoda su pila vino, a ja i moji, žeženu rakiju, sve mi se pomešalo… ne, ne, prvi dan uveče, kad se pojavila lepa Janja, krčmareva kći”, to reče, namigne značajno i zabaci tamburu na leđa.

* * *

Ispred su jahale kerovođe, sa psima na dugim povocima. Za njima je barjaktar na koplju nosio zastavu na kojoj se isticao crni gavran. Rogovi i trube su se javljali sa bokova, a hajkači se čuli daleko napred. Sokolari su jahali tik do njegovog veličanstva.

„Puštaj pse!”, naredio je upravitelj lova.

* * *

„Do sad nisam video onolike rogove, zaslužuje naziv kralj jelena, biće to dobra pečenica”, obratio se kraljici i dvorskim damama Matija Korvin Hunjadi, „još mi je ruka sigurna”, zadovoljno je nastavio i preko ramena prebacio ogrtač optočen krznom hermelina. Dame su treptale okicama i lovile kraljev pogled.

„Ko je ubio vepra?”, okrenuo se sada upravitelju lova.

„Peter Doci, vaše veličanstvo”.

„Ko?”

„Peter Doci, Srbi ga zovu Dojčin Petar”.

„Ha, ha, ha. Taj razvratnik i kurvar? Znači ne samo da trči za ženama, da dobro upravlja i komanduje šajkama i brodovljem, već i koplje snažno drži. Pošaljite po njega”.

Plećat brkajlija u crvenoj dolami se nakloni čvrsto držeći pred grudima šubaru sa kićankom.

„Zvali ste me gospodaru”.

„Imaćemo danas dobar ručak, jelensko pečenje i u vinu dinstanog vepra”, kralj koraknu prema komandantu brodovlja na Dunavu i prisno mu stavi ruku na rame.

„Vaše je oko sigurno i strela ubojita, a mene je sreća poslužila, no ne sumnjam da bi i bez toga ručak bio dobar, vaše veličanstvo”.

„Eh, laskavče… To kod žena pali, kod mene ne. Nego…”, kraljevo lice poprimi ozbiljan izraz, „zašto propi sto dukata crni Petre? Baš me briga, ustvari, novci su tvoji i konj i zlatan buzdovan, ali zbog jedne krčmarice… pogledaj ovde, kneginjice, vojvotkinje, vlastelinke… biraj”.

„Ne karaj me gospodaru, da si ti video te oči, te usne, te grudi, eh, propio bi ne sto dukata, konja i zlatan buzdovan, već sav Budim grad”.

„Dajte vina!”, uzvikne kralj i počne grohotom da se smeje.

* * *

A mi smo nastavili da igramo živopisno oslikanim kartama. Na talonu su se smenjivali kec zeleni, tikveni kralj, makovi filko, crveni turkan, sedmica, devetka, banka… I pili smo vino. Domaće. Iz zamagljenog staklenog bokala. Čaše su se praznile, pepeljare punile. I Đuka iz puna glasa ponovo zapeva prastaru narodnu:

„Vino pije Dojčin Petar, Varadinski Ban…”

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)