Bora, Dule i Guta. Čudno je to prijateljstvo bilo, u najmanju ruku bi se moglo tako reći. Ljudi koji su se prvi put sreli, postali su prijatelji, ako bi se to uopšte moglo nazvati prijateljstvom. U vezu ih je dovela zajednička sudbina, jedna okolnost koja ih je neraskidivo povezala i nagnala da se sastaju svakog utorka, posle tog prvog susreta.
DULE
Operacija je bila teška, ali hvala bogu, živ sam.
„Kontrola za tri meseca”, rekla mi je glavna sestra, pružajući mi otpusnu listu, „doktor mi je naložio da vam prenesem pozdrave, otputovao je. Uostalom, sve vam ovde piše”.
„Hvala vam na svemu. Ovo je za vas”, pružio sam sestri dvesta grama kafe.
„Jao, pa niste morali”.
„Eto, u znak zahvalnosti… A šta znači ovo NDE?”, pitao sam bacivši kratak pogled na otpusnu listu.
„Doktor vam nije rekao?”, pogledala me je začuđeno, „bili ste na ivici. Doživeli ste kliničku smrt. Na nekoliko minuta ste bili na onoj drugoj strani. No sve se dobro završilo”, nasmešila se, „uživajte u životu, do viđenja u maju”.
BORA
Uopšte se nisam dobro osećao tih dana. U novinama je pisalo da povišena sunčeva aktivnost uzrokovana uzastopnim eksplozijama velikog inteziteta na samom suncu, može da izazove određene tegobe kod većine stanovništva, a kod pojedinih osoba ozbiljne psiho-fizičke probleme. Tog dana je loše zdravsveno stanje kod mene bilo posebno izraženo, imao sam utisak da me je pregazio brzi voz. Doduše na to je verovatno uticala količina rakije koju sam prethodne večeri popio, ali uprkos svemu odlučio sam da ispunim dnevnu turu rekreativnog pešačenja. Već na polovini zacrtanog puta, osetio sam da ne mogu dalje. Srce mi je lupalo, osetio sam malaksalost. Naslonio sam se na električni stub da ne bih pao. Kad sam došao do daha, odlučio sam da se vratim, ali o pešačenju nije moglo da bude govora. Ušao sam u autobus gradskog prevoza i skljokao se na sedište. Zatvorio sam oči. Imao sam utisak da propadam. Da me snažan vrtlog vuče u nekakvu dubinu. Zidovi levka su se sužavali i okretali velikom brzinom.
DULE
Radostan što posle dugog boravka u bolnici najzad stižem kući, zveckao sam ključevima tražeći onaj od ulaznih vrata stana. Zar je moguće da sam pobrkao ključeve? Ovim sam uvek otključavao vrata. Ovaj je od podruma, ovaj od vešernice, a ovaj od vikendice. Siguran sam. Ali ni jednim od ključeva nisam mogao da otključam stan. Podigao sam pogled. Na vratima je bilo drugo prezime. Šta? Pogrešio sam sprat? Ili zgradu? Da li je moguće?
„Šta to radiš prijatelju?”, obratio mi se nepoznat čovek penjući se uz stepenice.
„Pa, pokušavam da uđem”, zbunjeno ću ja, „ali izgleda da sam pogrešio. Izvinjavam se”.
„Ajde gubi se, da ne zovem policiju”, ljutito će ovaj, izvadi ključeve i otključa stan. Potpuno smeten, sišao sam. Pred zgradom moja zbunjenost se udesetostručila. Ovo je moja zgrada. Prepoznajem i najmanje detalje. Šta se ovo dešava?
Laknulo mi je kad sam ugledao komšiju sa prvog, sa kojim sam na klupi u parkiću pred zgradom kad je lepo vreme igrao šah.
„Zdravo Ljubo! Kako si?”
„Zdravo”, odgovori Ljuba, „jel se mi poznajemo?”
„Daj, Ljubo, šta se praviš blesav, ja sam Dule, vratio sam se iz bolnice, gde su moji?”
„Ali gospodine, ja vas ne poznajem”, pažljivo me je posmatrao Ljuba.
„Šta je ovo, skrivena kamera? Ljubo, ja sam, Dušan Mihajlović iz stana dvadeset tri”.
„Čoveče”, pomalo će ljutito Ljuba, „ u stanu dvadeset tri već dvadeset godina živi porodica Jovanović”.
„Ljubo! Ja sam. Ljubo!”, u potpunoj panici uhvatio sam ga za rukav. Ovaj istrže ruku i pođe ka ulazu u zgradu povremeno se osvrćući.
DULE, BORA I GUTA
„Kroz slične muke prošao sam i ja”, rekao je Bora saslušavši Duletovu priču, „ne znam koliko vremena je prošlo kad sam došao k sebi posle onog ’propadanja’, ’poniranja’ u autobusu, ali posle tog događaja me niko ne prepoznaje. Sve je tu, ali kao da ja ne pripadam ovde. Mesto u mojoj porodici zauzeo je neki drugi čovek”, Bora je sagnuo glavu i počeo da jeca, „ne mogu da verujem da me rođena deca ne prepoznaju. Život mi se potpuno preokrenuo. Ne znam šta da radim. Evo već nedelju dana izbezumljen lutam po gradu. Pokušavam da razumem, ali ne ide”.
„Odmah sam vas prepoznao”, sa osmehom čoveka koji zna nešto više, koji može da ponudi rešenje, u razgovor se uključio Guta, „ne znam kako, ali bilo mi je jasno da delimo istu sudbinu i zato sam vam prišao. Ja deset godina živim takvim životom, jedino objašnjenje do kojeg sam posle puno razmišljanja došao, je to, da smo nas trojica nekim čudom dospeli u drugu dimenziju, u paralelni univerzum, iz onog u kome smo živeli zalutali smo u neki drugi”, Dule i Bora su ga zapanjeno slušali, „i tih paralelnih univerzuma je više. Potpuno sam ubeđen u to”, Dule je u neverici vrteo glavom, a Bora se duboko zamislio, „želim da se vratim, imam rešenje za povratak, ali ne potpuno. Pronašao sam prolaz, vrata, portal, dveri koje vode iz univerzuma u univerzum, ali problem je kako od bezbroj njih pronaći onaj pravi, onaj iz kojeg smo dospeli ovde. Slučaj, proviđenje, Bog, ili veliki Um, neko od njih nas je poslao ovde i ostavio bez uputstva za povratak. Zaglavljeni smo. Ali ne smemo da očajavamo. Možda sam na putu da otkrijem to, način za povratak. Videćemo. Čekam vas ovde sledećeg utorka”.
Prošao je jedan utorak, prošao je drugi, prošlo je bezbroj utoraka. Jedine reči koje bi pri susretima izgovorio Guta bile su: „Još uvek ništa”.
