„Pokušaj, napiši naučno-fantastičnu priču”.
„Pa, da pokušam. Nisam siguran koliko će u njoj biti od naučnog, ali mašti ću pustiti na volju”
* * *
Prišao je i seo do nje pre petnaestak minuta. Oboje su gledali u zalazeće sunce i ćutali. On je sedeo na šljunku leđima oslonjen na neravnu stenu i čitavim telom upijao zadnje zrake. Mlohavi ud nakrenut na jednu stranu nije bio pokriven kupaćim gaćicama. Bili su na nudističkoj plaži.
„Ja sam dete sunca”, obratio joj se. Usamljenoj ženi neodređenih godina koja je naga sedela na pedalj od njega rukama obuhvativši kolena, „nije mi potrebna hrana”, nastavio je, „mene sunce hrani, njegova energija mi je dovoljna”.
„Jel moguće? Dete sunca? Nije vam potrebna hrana?”.
„Jašta, začet sam u carstvu Inka, u hramu posvećenom suncu. Moja majka bila je devica namenjena bogu sunca”.
Žena pogleda prema sagovorniku i šakom od sunca zakloni oči, a gornja usna joj se iskrivi u osmeh pomalo ironičan. Nije mu dobro videla lice. Njegovu glavu krasio je sunčev oreol.
„Pa koliko godina onda imate, mladiću?”
„Dvadeset i pet”.
„Ha, ha, ha! Nešto tu ne štimuje. Po mojoj računici, vi bi ste, dečko moj, trebali da imate više od petsto godina”.
„Vidim gospođo, ne verujete mi i donekle ste u pravu. Od mog začeća do sada prošlo je tačno šestotina sedamnaest godina, ali sam rođen pre dvadeset i pet”.
„Zanimljiva priča. Dobar pokušaj da priđete nepoznatoj ženi na plaži, ali kod mene takve priče ne pale”.
„Ne želite da čujete nastavak priče. Objašnjenje? Možda ćete onda poverovati”.
„Hajde da čujem kad ste navalili”.
Mladić pročisti grlo kao kad se govornik sprema za dugačak monolog.
„Narod Inka je veoma poštovao boga Sunce i civilizacija Inka je zahvaljujući tome bila veoma napredna. Prinosila je Bogu žrtve, često i ljudske, a on im je uzvraćao bogatim žetvama, blagostanjem, zdravljem nacije sve dok se nisu pojavili beli ljudi u sjajnim oklopima, ratoborni i gramzivi. Španci. Nažalost, bog Sunce je bio nemoćan da zaštiti naš narod od bolesti koje su sobom doneli beli ljudi, od njihove pohlepe i bezobzirnosti u želji da se domognu srebra i zlata. Ljudi, žene, deca masovno su padali pokošeni bolestima, oni koji bi pretekli od napornog rada umirali su u rudnicima srebra. I tako godinama. Nacija se našla pred nestajanjem. Bog Sunce, kad već nije mogao da spase ceo narod Inka, morao da sačuva bar svoju decu. Oplodio je stotinu izabranih devica, zaštitio ih energetskim oreolom i u kapsulama sazdanim od sunčevih zraka pohranio u unutrašnjost piramida. U stanju potpune hibernacije, uspavane lepotice u svojim utrobama nosile su sunčevo seme. Došao je trenutak. Bog je doneo odluku i stotinu njegovih sinova je zaplakalo udahnuvši ovozemaljski vazduh. I evo me pred vama, gospođo”
Sunce je tonulo u plavetnilo pučine. Žena se smejala. Ispod oka je posmatrala snažno, mlado telo. Što da ne, pomislila je, zanimljiv je, maštovit, duhovit. Pružila je ruku i dotakla baršunastu kožu mladićevog ramena. U njegovim zenicama je ugledala crvenilo zalazećeg sunca. Krajičkom oka primetila je kako se budi njegov ud. Usne su mu bile sočne i vrele. Skoro da su je opekle. Bio je vešt ljubavnik. Dugo su njihova tela uživala u ljubavnom zanosu. Kad je doživela vrhunac, osetila je kako joj se kao nikad do tad utrobom širi neobična toplota. Otvorila je oči. Njegove zenice su izgledale kao dva sunca.
* * *
„I šta je posle bilo?”, pitao me je urednik izdavčke kuće nakon nekoliko dana pročitavši kratak tekst, „miriše mi na to da priča ima nastavak”.
„Pa, šta znam…”, odgovorio sam, „čekaj, možda ovako”:
* * *
„Doktore, nešto čudno se dešava. Brinem. Beba uopšte ne sisa. Mislila sam možda moje mleko nije dovoljno dobro, znate već sam zakoračila u četrdesetu. Pokušala sam sa veštačkom hranom. Ne vredi, vrti glavom, izbacuje cuclu i plače. A onda, kad je iznesem na sunce, živne, smeje se, guče… Ne jede ništa, a napreduje”.
