Popravni

Objavljeno 02.09.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

„Pa dobro, pizda mu materina, zar je morala da mi upropasti celo leto?”, viknuo sam iako nije bilo nikog da me čuje, iako sam znao da psovku upućujem na pogrešnu adresu. Bio sam neopisivo ljut, ali više na sebe, jer sam zapravo najveći krivac bio ja. Ali kako to da priznam. Ovako je lakše, optužiti drugog. No čini se da je psovka ipak ispunila zadatak. Svu gorčinu sam izbacio iz sebe u tih nekoliko reči.

Sanjao sam od početka godine, od najhladnijih zimskih dana, uh, kako mrzim zimu, o kampovanju na reci u avgustu. Reka, šator, pribor za pecanje, vatra na primitivnom ognjištu, pržena riba na žaru… A umesto toga, lep poklon sam dobio. Popravni iz srpskog u avgustu. I tako, kao da je vetar raspršio sve moje planove. A to sve zbog lala. Bar mislim da je zbog toga. Zadatak na zadnjem pismenom je bio: od reči leto, reka, lale, poklon i vetar, sastaviti kratku priču. Posle dobijenog keca na pismenom, najbolja drugarica Ivana i ja smo analizirali moj pismeni rad i ona mi kaže: „Od tih reči si mogao da sastaviš lepu ljubavnu, romantičnu priču, možda je profesorka na to ciljala”.

„A šta fali kako sam ja počeo? Leto, život u šatoru na obali reke, uživancija. I tu ima romantike”.

„Nije loše, moram da priznam, ali ovo sa lalama si baš usr’o”.

„Lale, lale, lale. Tulipani. Pa kad kažeš tu reč, ona se ne odnosi samo na cveće. Lale su i Banaćani. Ja sam Banaćanin”.

„Pa znam, jebote, ali mislim da nije mesto u pismenom zadatku, da pišeš o tome kako Lale za fruštuk jedu čvarke, slaninu i švarglu sa paradajzom i crnim lukom.

„Samo sam pisao o onome što najviše volim, a to je: leto, reka, čvarci i švargla…”

„Vetar nisi ni jednom pomenuo, dobro, nije to toliko važno… ali…”

„Nameravao sam, ali već je zvonilo. Nešto kao… Iznenada, vetar je mahnito počeo da duva i zaljuljao čamac. Lala je brže-bolje pokupio pecaljke i snažno zaveslao da potraži zaklon ispod vrbovih grana, nadnesenih nad vodu kao kose devojačke…”

* * *

Zvrrrr. Zvrrrr, oglasilo se zvono na vratima profesorkinog stana. Čekao sam sa nespokojstvom da se otvore vrata. Da li sam dobro uradio što sam došao?

„Otkud ti Dušane?”, ne malo iznenađena rekla je profesorka, „izvoli, uđi… A šta ti je to u rukama?”

„Pa, malo friških čvaraka, i saksija sa lalom. Poklon za Vas”.

„A to ne… nikako. U nekoj drugoj situaciji, da, ali pred popravni ne…”

Potpuno sam se zbunio. Nisam znao šta da radim sa stvarima u rukama.

„Hajde, sedi da skuvam kafu… Slušaj, nije tvoj pismeni bio za jedinicu, čak je bio veoma originalan, ali zbog drugih stvari sam te oborila na popravni. Bežao si sa časova, samo jedan pismeni si uradio ove godine, sa gramatikom ne stojiš najbolje… Potrebno je samo malo truda i discipline. Na popravnom, ako budeš bar malo radio, ubeđena sam, dobićeš pozitivnu ocenu”.

Klimao sam glavom.

„Potrudiću se. Profesorka, kad budem položio, vodim Vas na reku, na vožnju čamcem”.

„Jao, hvala ti, ali imam neobjašnjiv strah od čamca. Uopšte se ne osećam sigurno kad počne da se ljulja, pogotovo ako duva vetar… Nego, daj da probamo te tvoje čvarke”.

Ostavi komentar

  • (not be published)