Polako se sve zaustavlja. Dok sam prošle nedelje imao jedan radni dan, naredne, vrlo verovatno, neće biti niti jednog. Zahvaljujući mnogim interesovanjima koje imam, zatočeništvo mi ne pada teško. Danas je bio sunčan dan tako da se, nakon otvaranja očiju, prva misao povela za mozganjem kuda bi se moglo otići. Proleće je uvek izazov. Zanos je trajao tri sekunde. Ah da, virus, karantin, zabrana kretanja… Pa dobro…
Moj pogled na ambijent u kome živim svodi se na dva ekrana i jedan balkon. Što mi tim putem stigne, stiglo je, trećeg puta nema. Gledam kako se i okolni komšiluk proteže po terasama, poneko nešto žvaće, neko samo gleda… Slobodnih dana je bilo dovoljno, sva čišćenja i spremanja su obavljena. Nema viša šta da se trese preko ograde balkona… Oni koji imaju nešto okućnice, kose travu, ali i to traje kratko, vrata se zatvaraju, zvuci utihnjuju, iako dan blista i mami napolje. Danas bi u Veroni bio pijačni dan. Pijačni dan? Kako to sada izgleda daleko!
Stotine automobila u okolnim ulicama se već nedeljama ne pomeraju. Cena benzina pada.
I učini mi se namah da će ovo mrtvilo zauvek potrajati, da će vreme na neki način stati, da će sati i dalje otkucavati, ali da ćemo se mi, svedeni na prostor omeđen zidovima naših stanova, kretati nekim usporenim tempom koji će od jednog sata praviti dva, a od dana – dan i po. Sve do danas trajanje ove zvanične obamrlosti bilo je ograničeno petim aprilom. Upravo su javili da će se tokom sledeće nedelje znati da li će rok biti produžen za još dve nedelje.
A posle?
Pozvao sam Marija, kolegu sa posla. Kaže mi da je uspeo da okreči garažu na šta se odavno spremao. On već tri nedelje, za razliku od mene, uopšte nije radio. Kaže da je načuo da će ga gazda prebaciti na kasu uzajamne pomoći. On je u posedu B vozačke dozvole i vozi samo kombi. A naši kombiji su odavno „prizemljeni”. Radnje koje smo snabdevali su zatvorene, nemamo kome da vozimo robu. Za mene se još može naći ponešto. Šleper nam je u pogonu tokom cele nedelje: prevozimo sanitetski materijal plus jedan skok do Francuske. Opslužuju ga Bojan i Anatolij. Imali bismo posla za još jedan, imamo i prikolicu za njega, ali nemamo tegljač. Pošto je nemoguće kupiti bilo šta osim hrane i lekova, naš poslodavac nema gde da iznajmi kamion. Zatvoreno.
Ružne vesti preskačem. Istina, ovdašnja televizija vodi računa o tome. Ne preteruju. Jednom dnevno emituju izveštaje kriznog štaba, ili kako se to već zove, gde saznajemo kako smo „poslovali” tokom posledmnjih 24 sata. Sve te užasne brojeve reemituju srpski mediji tako da se ne bih njima bavio. Šta osećam dok mi pred očima titraju ti trocifreni brojevi? Poslednjih dana su kud i kamo veći od petsto, a malo manji od hiljadu. Preko deset hiljada do sada! Ne znam šta da kažem. Da li će me biti sramota ako napišem da ne osećam ništa? Da li je to posledica šoka, prirodna odbrana organizma od mentalnog kolapsa? Mislim da ne. To je medijski pristup stvarnosti. To je ono što živimo već decenijama. Sve nesreće koje se dešavaju van naša četiri zida ne postoje. Mediji su nas otuđili i pretvorili u neme posmatrače, ljude sa najlonskim kesama na glavi. Najlon crn, neproziran. Sa unutrašnje strane kese – ekran. Svetluca.
Preko njega gledamo na svet.
Ne mislimo, samo gledamo.
Nešto je na tu temu rekao i Papa Frančesko, nadimkom Franja, apsolutni junak jučerašnjeg dana. Ovo mi je treći papa otkako sam u Italiji, a prvi čiji bi svaki govor, odnosno one delove koji se tiču promišljanja Čoveka i njegovog odnosa prema svetu, potpisao iz prve. U pitanja vere se ne pačam. Nije moj resor. I ovoga puta je imao nekoliko veoma snažnih misli o tome da je pandemija posledica logičnog sleda stvari: našeg prepotentnog odnosa prema Planeti i Čoveku. Misao je više puta ponavljana bar na internetskim stranicama koje ja pratim, i najbliža je mome stavu o svemu tome. Možeš raditi krivo koliko ti je volja, ali onda dođeš do ivice. Iza ivice je ambis. Pad. Naravno da se može i dalje.
I pad je let, kažu, ali se pada uvek nadole, nikada ne nagore.
Ali, više od Papinih duboko humanih reči impresionirao me je prizor. On, potpuno sam na Trgu pred Katedralom. Nigde nikoga. Veoma daleko stajala je razređena grupa novinara koja uopšte nije narušavala utisak potpune praznine. Sablasno. Prizor je odlično osmišljen i vizuelno veoma jak. On je sam, ali je sa njim Reč, a iza njega Hram. Teško bi bilo naći vernika koga bi ova poruka ostavila ravnodušnim. Meni je ova njegova samoća vukla misao na drugu stranu: ostati sam, živeti sam, skončati sam.
Vernicima je ipak lakše. O, vernicima je neuporedivo lakše.
I jutros sam bio u prodavnici.
Ne bih to ni pominjao da nije bilo jednog prizora. Mi ovde gde smo imamo u komšiluku dva „Lidla”. Mirjana i ja ih zovemo veliki i mali. E u ovom „malom”, na kasi radi jedna žena. Odavno je znamo. Zbog teškog kožnog obolenja, celo telo joj je, a naročito lice, pokriveno mnoštvom sitnih i krupnijih bradavica. Navikli smo se već na njen izgled, mada nam je prilikom prvog viđenja trebalo nešto više koncentracije da bi se zadržalo smireno lice i izbegao izraz zaprepašćenja ili sažaljenja. Veoma često smo Mirjana i ja pričali o tome kakvu je sve golgotu morala da prođe ta žena od momenta kada su joj se na koži pojavili prvi znaci ove bolesti.
Ali, čemu sve ovo?
Pa, jutros naiđem na nju za kasom. Na licu joj maska, ona „potpuna” i zaštitni plastični štitnik. Od lica joj se vide samo oči.
Ona hrabro gleda u svakog kupca i zna: ne, ovoga puta me neće videti. Ne, ne vidi se ništa. Mirna sam.
Mirna kao nikada do sada.
Virus.
Poravnava nam smrti, poravnava živote.
