Ne znam kako uopšte može da se započne tekst, iz dubine duše, građanske, zbunjene, zatvorene. Kako se počinje tekst koji broji razočaranja sistemom, ljudima, stavovima. Kako objasniti osećaj da i pored jasnih uputstava ljudi nemaju odgovornost, solidarnost. Kako objasniti da svaki entitet politički, verski, poslovni, teži odbrani svojih interesa, a situacija nas upozorava da svet neće više biti isti i da ćemo morati da se menjamo, ne kao entiteti, već globalno kao rasa.
Nedelja je, sedim u kući, kao i cela moja Srbija, ili bar onaj deo koji poštuje zabranu kretanja od punih 40 sati. Nije mi teško, nije mi bilo teško ni proteklih nedelja, nekako smo se organizovali, pa imam tu privilegiju da unutar porodice ovaj period provodim prilično mirno. I to me nekako čini spokojnom, sve što možemo da kontrolišemo to i činimo, a uz to su deca stekla i neke navike koje pre i nisu bile tako izražene, tako da smo već u dobitku. Njih dvojica su srećni, imaju pregršt zabave, završavaju svoje obaveze oko škole sve samostalnije, čak su uklavirili i ono što ja sa svojih 34 još nisam, da što pre zarše obaveze imaće svoje slobodno vreme i to je sad sve OK.
Radim od kuće od samog početka.
Svakog dana čujem gomilu ljudi, poslovno, privatno, uhvatila sam sebe da moram da „čekiram” određen broj ljudi da bih smirila sebe. Svi govore: „Dobro sam/smo”, ja govorim: „Dobro smo”. I tako, kad čujem dnevno 10-15 puta „dobro smo” i na isto toliko vratim „čuvaj se”, nekako prebolim dan.
Ne čitam knjige, iako je to bila prvobitna ideja. Ne mogu da pobegnem od realnosti.
Gledam vesti, mnogo vesti. Ne prijaju mi, ali me građanska misao vuče da moram da ispratim sve. Svakog dana sve teže dočekujem izveštaje iz Batuta.
Visim po društvenim mrežama, pratim šta se dešava u pojedinim zemljama, jer su tamo negde moji ljudi. Nemačka, Italija, SAD, Španija…
I tako se danima trujem, gledam svoje „prijatelje” kako se cepaju oko teorija zavere, različitih interesnih ciljeva, izmišljotina, nameštenih vesti, inata… svi smo u istoj situaciji, ali ne delamo zajedno. Svako ima mišljenje, i dobro je to, ali je bolno što zbog odbrane svog mišljenja bivamo spremni da žrtvujemo humanost.
Istina je samo jedna: priroda nam je dala šah-mat i to je najšira perspektiva. Svet više neće biti isti.
Svaki čovek je u ovome, niko nije pošteđen. Neki od nas imaju veće, neki manje brige, ali to ne sme da nas razdvaja, nego da nas učini spremnim da ukoliko smo sposobni pritrčimo u pomoć onom ko ovaj teret ne može da podnese. Sve ostalo je pogrešna jednačina.
I sad polazeći od ove teorije, samo pogledajte koliko kao društvo, kao zajednica padamo na ispitu. Političari, pozicije i opozicije vode kampanje, novinari jure senzacije, verske vođe propagiraju čuda, lokalne samouprave prave ogromne greške, a onda kreće lavina spinova, pet minuta slave određenih pojedinaca, laži, nema podataka, ima lažnih podataka, hapšenja, bunta, nerelevantnih zaključaka, pa opet plasman, pa se malo smejemo, pa više ne smeš ništa javno da kažeš, jer ne znaš kome da veruješ.
Ne znam kome da verujem. Sedim kod kuće jer je pola svetske populacije u izolaciji. Svakog dana se pitam da li ću moći da nastavim život onako kako ga poznajem, da li ćemo se ikada više grliti spontano, bez predostrožnosti, bez granica?
Ooo, koliko mi nedostaju ljudi.
Kažu iz Svetske zdravstvene organizacije da se intezivno radi na vakcini, ali da nije nerealno očekivati je najranije sledeće godine. Sledeće godine…
Mnogi su svoju mladost provodili u ratu. U mojoj porodici, bliskoj, najbližoj, ima ljudi kojima su godine ostale na frontovima. Stalno razmišljam da li je fer ovu situaciju porediti sa ratom. Stanje jeste ozbiljno, ali uslovi u kojima si na milosti i nemilosti nekog sa puškom u ruci, čovekom sa puškom u ruci, nije isto kao kad si na… solidarnosti ili nesolidarnosti čoveka bez puške u ruci… je l’ to isto? Čekaj! Je li danas milost isto što i solidarnost?
Sledeće godine…
Zašto se polarizujemo? Zašto sam manji vernik ako neću da se pričestim u ovoj situaciji? Zašto se deklarišem kao neko ko podržava političku opciju ako sedim kod kuće? Zašto sam naivna ako ne verujem u teorije zavere i povrede Ustava?
Koja je moja strana, kome ja treba da verujem? Hoće li uopšte moja Srbija ovo da prebrodi? Ili ćemo se raspasti na hiljadu delova, u ovoj borbi u kojoj smo svi zajedno i u kojoj treba da delamo zajedno. Sve ostalo je manje bitno.
Reakcije koje čitam koje idu na račun onih koji i dalje, rekla bih „ne znaju šta čine” a idu u smeru: ako šetaš i družiš se treba da se odrekneš prava na respirator ako ti zatreba, govore samo o tome koliko je igra nerava neracionalna, opasna. Čemu to? Vrtimo se u krug, i pravimo sami sebi nepopravljivu štetu.
Sledeće godine…
Sledeće godine nam niko neće ni reći da nam treba socijalna distanca, sami ćemo to da uradimo, ali ne zbog solidarnosti, nego zbog gluposti koje smo izrekli i uradili.
Vratimo se na mesto gde smo kao civilizacija napravili prve greške, odatle počnimo ljubav ispočetka.
Sledeće godine…
Misao je bitna, stav i ne toliko.
Da mi je da vas zagrlim bez granica.
