Putevi do kuće, kako iz Bangkoka do Beograda?

U trenutku dok pišem ovaj tekst teče deseti dan otkako su zatvorene srpske granice i aerodrom „Nikola Tesla”. Situacija se menja iz sata u sat, ceo svet je u strahu i neizvesnosti. Mi, međutim, još uvek nismo kod kuće. Vanredno stanje zateklo nas je na Tajlandu, na službenom putu, na kom smo od januara ove godine. Kako se situacija odvijala u Srbiji i svetu, tako smo pomerali datum povratnog leta za što ranije. Odluka o zatvaranju aerodroma nas je preduhitrila.

Kako smo ovde došli mnogo pre bilo kakve naznake o pandemiji, imali smo priliku da ispratimo sve od samog začetka, u Srbiji naročito. Prošli smo put od podsmevanja virusu i preporuka za šoping u inostranstvu, do potpune stigmatizacije ljudi koji su se zatekli van zemlje u nesrećnom trenutku i žele da se vrate, što od samog državnog vrha, svakodnevno, u medijima, što od ljudi koji nas nazivaju raskalašnim, neodgovornim, bezobraznim…

Pre bilo kakvog nastavka, treba razjasniti nekoliko osnovnih stvari. Svako, ali zaista svako ima pravo da, prvo, ode gde hoće, ali i da se vrati kući, naročito u ovakvom trenutku. U ova nepredvidiva vremena svako zaslužuje da bude tamo gde se oseća najsigurnije. Suditi da li neko ko je na službenom putu ili na radu i u inostranstvu zaslužuje povratak kući više od turiste ili porodice sa decom je besmisleno. Treba dozvoliti ljudima da se vrate po prioritetima, ali svi podjednako zaslužuju povratak i zaštitu u što kraćem roku. Mi se nismo vratili, jer je aerodrom zatvoren u jako kratkom roku. Sa dalekih destinacija bilo je nemoguće doći. Da smo znali na vreme, svi bismo se vratili. Da smo znali na vreme, došli bismo i u Dohu na evakuacioni let.

Ovde više nije reč o tome da li je neko odgovorno ili neodgovorno postupio, niko ne bi srljao u opasnost; reč je o tome da je ljudima ugroženo zdravlje, sigurnost, da im ponestaje novca, da su u tuđoj državi, da im ističe osiguranje. Da čitaju kako virus odnosi živote i žele da budu kod kuće, jer nigde nije sjajno.

Vlada nas je od prvog trenutka molila da se strpimo, da ostanemo gde jesmo, da ne krećemo kući. Razmatrali smo i tu opciju i želeli da uradimo ono što je bolje i bezbednije za sve. Međutim, situacija ni ovde nije sjajna. Broj zaraženih raste svakodnevno, do sada su uveli mnoštvo rigoroznih mera. Uz sve razumevanje za ovu tešku situaciju bez presedana i to koliko je sigurno teško sada organizovati ljude i transport, naročito na međunarodnom nivou, treba razumeti da je deset dana vanrednog stanja nekom, jednostavno, previše.

Natezanja o humanitarnom letu koji bi nas vratio kući traju i dan danas. Jedna avio-kompanija je ponudila svoj avion da nas vrati, ali nije bilo dozvole Vlade Srbije da sleti u Beograd. Ministar je pre dva dana na televiziji izjavio da bi taj avion morao i da se plati, a da dozvole svakako daju. Na kraju nam je ponuđeno da ceo evakuacioni let platimo sami.

Drugo, još ingenioznije rešenje, bilo je da sami platimo kartu do Bukurešta, gde bi nas čekali autobusi koji će nas odvesti do Beograda. Dakle, ljude koji dolaze iz zemlje koja nije žarište poslati avionom u zemlju koja jeste na spisku zemalja-žarišta, pa ih sve zajedno autobusima klackati deset sati do Beograda. Loša logistika je, u ovom slučaju, manje zlo – važnije pitanje je – zar da se još više izlažemo zarazi?

Ministar nas stalno, takođe, poziva da se približimo, kako znamo, Evropi. Dodao je i da je „štos” u tome što niko neće da nas pusti na let ako nemamo garanciju Vlade Srbije da će neko doći po nas, da nećemo biti zaglavljeni na aerodromu, a te garancije nemamo. Kako da se, onda, približimo Evropi?

Garancije su juče, konačno, stigle. Može se do Moskve i Istanbula, pa odatle čekati da neko dođe po nas. Moskva je obustavila sve letove, u Istanbulu je pre par sati zatvoren aerodrom. Neki ljudi su, iako već imaju povratne karte koje im trenutno ničemu ne vrede, ipak kupili karte za te konekcije. Neki nisu ni krenuli na put, neki će ostati zaglavljeni u Kazahstanu, jer je to bio jedini način da se stigne do Evrope. Novac na nove karte je potrošen, a za refundiranje će biti potrebno mnogo više vremena nego inače.

Tajland nije jedino mesto gde se ljudi suočavaju sa ovakvim problemima. Verujem da bi se ova priča u manje-više sličnom obliku mogla preneti i na ljude koji su se zatekli na drugim mestima.

Premijerka je pre nekoliko dana izjavila sledeće: „Ugrožavate ljude kod kuće, jer niste na vreme shvatili da je u svetu pandemija, čekali ste da završite odmor, pa onda da se vratite. Nema veze, na raspolaganju smo, pomoći ćemo našim ljudima”.

O načinu komunikacije nadležnih u krizno vreme sa ljudima koji su uplašeni, dezorijentisani i u teškom stanju neću trošiti reči. Premijerkina izjava je zaista strašna. Dodala bih da, zapravo, i te kako ima veze – ipak je vaša dužnost da pomognete, ne činite nikome uslugu. Ukoliko to u nekom trenutku nije moguće, molim vas, bar ulijte kakvu-takvu sigurnost. Ne dolazimo da se lečimo besplatno, jer i mi to plaćamo. Deo ljudi je otišao na put jer se struka prvo smejala virusu u lice.

Sad više ništa nije smešno. U ovo vreme je sasvim svejedno gde si, ako nisi kod kuće.