U prolazu

Snežana Mirić
Objavljeno 10.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Opet vukljam kolica. Prvo svraćam u „Plavi Dunav” po rozbratnu za supu. Kupujem i od „ruže” i malo mlevenog… Produžavam potom u Maxi, odande mi treba po neka sitnica, a potom obavezno svraćam u Jokin dućan. Povrće je kao san, jagode mirišu od ugla, to su one tamno crvene, sitnije, prave. Trešnje su 300 dindži! Ok, nećemo trešnje danas. Šampinjoni – beli kao sneg, sveži. Super – napraviću dinstane šnicle sa pečurkama u sosu od belog vina. To moji obožavaju. I šam od jagoda. I pekmez… Okreni – obrni, kolica opet puna. Vuci, magare.

U povratku, na uglu Žarka Fogaraša, da ne kažem Lole Ribara (a što pa da ne kažem), sretnem Baneta Radovanovića sa dečicom i medenim patuljastim šnaucerom o kog se sapliće mlađa devojčica preskačući povodac. „E uzesmo i psa od babe, ludilo…” Meni je ceo prizor beskrajno simpatičan i topao. Otac koji gura kolica sa bebicom i dve vesele devojčice sa skakutavim štenetom, subota, opuštencija, šetnja parkom, kejom, štagod…

I odjednom mi ta kolica više nisu bila teška. Radna sedmica je za nama, one druge su pred nama, ali mi smo u ovom današnjem, subotnjem danu, zastali: da se prošetamo sa svojim najmilijima, da im napravimo šam od jagoda, da se posvetimo sebi i jedni drugima, da se ne bismo izgubili u nekim narednim danima koji nas čekaju i koji nose ko zna šta.

Subota je jedan od mojih najdražih dana. Definitivno.

Pekmez

Subota, 11 sati, zvoni telefon. Moja drugarica.

– Ćao, Sneco, šta radiš?

Čuj, šta radim subotom u ovo doba… meditiram.

– Kuvam pekmez od jagoda – kažem.

– Ma hajde, pa to je za čas. Staviš džemfiks i za pet minuta gotovo…

– Ti znaš da sam ja konzerva – odgovaram joj. – Kod mene se to kuva, i sad ‘ajd’ nemoj da me zamajavaš, eno, ‘vata se pena, ajd’ zdravo, čućemo se kasnije…

Džemfiks, a? A možda Kinezi prodaju i plastični džem od jagode? Nasmejah se samoj sebi i ovoj glupoj šali. Juče sam baš obišla kinesku robnu kuću. Šareni se odasvud, nema čega nema. Od vrapca mleka. Ali onaj miris me ubija. Na svakom odeljenju drugi osveživač prostora. Ne vredi. Ispod svih tih vanila, borova, okeana, citrusa – taj isti uporan miris, taj jedan jedini koji miriše na upozorenje. Kad se približim određenim proizvodima u nozdrve se zavlači vonj nafte, ili topljene plastike, dobijam želju da pobegnem, ali ne bežim. Zavirujem u novčanik. Ma kakvi, neću pobeći, sigurno. Mislim, pa valjda imam još koji oblik svesti osim ekološke, pa ne plaća me Green peace, neću da preterujem, nije sve ko u kataklizmičnim filmovima i šta može da mi bude od jedne krparice za kupatilo i dva para nazuvaka?! Ništa. Ne budi paranoična, ne budi pekmez, kažem sebi, ceo svet kupuje kod Kineza i svi živi i zdravi.

Valjda.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)