Kako smo porasli drvo i ja…

Snežana Mirić
Objavljeno 09.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Ne sećam se baš tako dobro godine kada je ta lipa posađena na travnjaku pored moje zgrade, ali znam da sam bila mala. I da je pored nje onako tanjušne bilo neko drugo drvo. Ali pamtim da smo rasle zajedno, Lipa i ja.

Zeleno dvorište je inače jedno magično mesto na kome vreme teče kako hoće, pa vam se čas čini da stoji, a čas da prolazi vrtoglavom brzinom. Jeste. To dvorište je svemir unutar svemira i sve se tu dešava u sopstvenom ritmu, sa vlastitim zvucima i mirisima koji tek ponekad prebace preko komšijskog zida u Lenjinovoj ili Lole Ribara. I te su ulice već poodavno promenile nazive, ali Lipa i ja smo još sa iste strane.

Ponekad se gurkamo kad prostirem veš na terasi a ona se bezobrazno kači za štrik. Osvojile smo jedna drugoj prostor i dobro se poznajemo. Prešišala je moj treći sprat već uveliko, ima gomilu svojih stanovnika i još uvek miriše u kasno proleće onim istim slatkim mirisom na čaj sa medom kojim mi je majka nekad lečila prehladu.

A juče me je osvrtom na lipu u svojoj ulici podsetila moja Ivana s kojom sam od malena delila ljubav prema njenoj majci, a mojoj vaspitačici. I sa kojom povremeno razmenjujem misli i postove u virtuelnom svetu, budući da se u ovom svakidašnjem, uživo, više ne srećemo. Podsetila me je kako neke male ovozemaljske pojave mogu biti dovoljne da se jedan dan oseti svim čulima. I još, kako su te pojave zapravo magične jer momentalno raspršuju svu onu gorčinu koja se nakuplja svetom, posebno ovim ovde našim srbokosmosom u kome smo skoro sasvim zarobljeni.

Pre nekoliko dana ispratih svečanom priredbom još jednu generaciju dece. Nekoliko puta sam se tokom svečanosti rasplakala izvinivši se roditeljima kako sam ipak u godinama kada mi je postalo veoma teško da zadržim suze pod naletom emocija. A one su navirale jedna za drugom, što od lepote samog događaja, što od neizvesnosti u koju uplovljavaju te male duše. A navrlo je nešto i od mojih sećanja na dane kada je sve bilo lepo i lako, kada su stvari bile sasvim jednostavne i obične.

Da rastete i porastete kao moja lipa, mislila sam u sebi, da zrijete, mirišete, širite grane, primate stanovnike i prolaznike koji tragaju za utočištem, da ste veliki i široki za sve kojima su potrebni ljubav, pažnja, zaštita, dom. Da vas nije briga da li su rođeni pored vaših korena ili ih je vetar razvejavao ili neka ptica ispustila iz kljuna pa niču pored vas. Ni koje su boje. Ni da li se krste. Ni da li razumeju vaš jezik. Setite se da ste na samom završetku priredbe otpevali pesmu „Ne rugaj se” na znakovnom  jeziku, pesmu za sve one napaćene duše koje plutaju oko nas. Vi to još ne morate da razumete sasvim. Ali ja znam da ste u stanju da osetite. I kada sam razmišljala o tome šta bih vam poželela za budućnost, jedna od želja svakako je ta: da ne izgubite sebe negde u ovom ludilu. Da ne dozvolite da čovečnost iščezne kao planinska magla, pa da vas preplave razne nedobrote i nakarade koje se uvlače u nos i u usta između dva udaha…

Da porastete pa da imate šta da pamtite i s ponosom i ljubavlju prepričavate svojoj deci. Kao što to činimo moje Drvo i ja.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Kako smo porasli drvo i ja…

  1. Vesna

    jun 12th, 2018

    ❤❤❤

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)