Izuzetak od realnosti

Snežana Mirić
Objavljeno 22.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Htela, ne-htela, pratim vesti. I tamo i ovamo, putem raznih medija i sa različitih izvora. Zbog čega moram da budem u toku? Govore mi da je zarad duševnog mira svrsishodnije slušati lepu muziku, čitati knjige, gledati u zelenilo, šetati… Jeste. Sigurna sam. Slušam muziku, čitam knjige, povremeno gledam u zelenilo, šetam. I pratim vesti. Pa ne živim na Marsu. Ili… gde živim, u stvari? Ponekad nisam sigurna. Da li sam na javi, u filmu, u paralelnom svetu, gde sam to, kog đavola i šta je ovde realnost, a šta izuzetak? Šta su vesti, a šta više ne može da se podvede u ma koju kategoriju?!

Pre nekoliko dana, moja prijateljica podelila je na društvenoj mreži jedan status svog prijatelja iz Splita koji je napisao otprilike, kako je nekada u Jugoslaviji mogao reći da je Hrvat, ali kako u Hrvatskoj nije uvek mogao reći: „…da sam Jugoslaven…” I to me odvede u misli kako sam se nekada davno izjašnjavala kao Srpkinja što je bilo sasvim logično budući da su mi i roditelji Srbi. Međutim, kada je nacionalna „svest” u mom okruženju počela da bukti kao požari u Kaliforniji, počeh da se izjašnjavam kao Jugoslovenka. Radi ravnoteže među zvezdama, kako reče Đole. Ali onda nestade moje države. Nađoh se u nebranom grožđu… Ko li sam sada?

* * *

Kasta političara vodi muzgavu propagandu svega i svačega, gde se „’leba i igara” nalaze ubedljivo na prvom mestu od top 10! Ako postoji nekakav bromazepan, valijum, marihuana, LSD, štagod, koji može da se ušprica u elektronske i ostale medije, onda duboko verujem da smo zaprašeni k’o bubašvabe na hirurškom odeljenju u Subotici, samo što se još uvek nismo izvrnuli na leđa. Nekako smo, s oproštenjem, okrenuti bočno. Presavijeni. Pašćemo, ali ne još. Još ćemo se malo koprcati u ovoj zemlji apsurda, nonsensa, zala i ala…

* * *

Kada sam, još u gimnaziji, na časovima književnosti kod pok. profesora Mančića učila šta je novinarstvo i kako novinar mora da se vlada poštujući etiku, naučila sam da kada novinar plasira vest, mora da bude koliko toliko objektivan, budući da stoprocentna objektivnost ne postoji, da ima pošten odnos prema činjenicama i sagovornicima. Zbog čega ja to skoro više ne primećujem, ili sasvim retko srećem? Tu novinarsku osobinu, ozbiljnost i odgovornost u prenošenju vesti? Verovatno što namah zaboravim da su se ljudi nekada školovali za novinare, a da se ovaj korpus današnjih interpretatora, muljatora, polupismenih spodoba tovari lopatama sa ulica.

* * *

Naš najdraži (ovog puta malim slovom, dovoljno je), mirođija, kontrolor svega što mrdne i šušne, govori o postojanju dosijea nesrećne žene koja je, usled nedostatka pravde, uzela istu u svoje nejake ruke i jednom za svagda presudila čoveku koga milencije naziva „nečijim ocem”, a svekolika javnost krimosom, mangalijom, dripcem bez premca, osuđivanim nekoliko desetina puta! Nju, pak, milomir naziva „ludom babom”. Ja se slažem. Hoću reći, ne bi me čudilo ako je žena i poludela boreći se kao Don Kihot protiv države u liku i (ne)delu ovog bahatog „investitora”. Ne bi me začudilo da je uplovila u nekakav svoj vremeplov i našla se u dobu ili mestu kada i gde su ljudi imali pravo da brane i odbrane svoj dom, pa makar primenili i silu.

Ono, bratija bi svakako više volela da se okrene i drugi obraz. Ili guzica. Baba Coki je dodijalo. Baba Coka je shvatila da ako, budući da ne živi u Siriji nego u prestonici mirne Srbije, dozvoli da izgubi svoje ognjište pod pritiskom lokalne mafije, više i nema šta da izgubi. I zbog toga je postala nacionalna heroina na društvenim mrežama. Ne, nisu ljudi zaboravili red i nisu masovne pristalice uzimanja zakona u svoje ruke po difoltu, ne! Ljudima je jednostavno prekipelo i dive se nekom ko simbolizuje otpor ovom teroru i bezvlašću kome se ne nazire skori kraj. I svesni su da samo jasnim i glasnim buntom stvari mogu da se promene. Ali sami nemaju dovoljno snage da ustanu, da se organizuju. A nedostaje i onaj the glavni lik koji će preuzeti ulogu vođe u čitavoj stvari, jer bez vođe se ne polazi u ljuti boj.

Pa imamo vođu, reći ćete, šta će nam novi? Jeste, u pravu ste, imamo ga. Ali on uzvikuje: „Napred!” Kada ova zemljica ponovo bude iznedrila onog koji uzvikuje „za mnom!” – e onda ćemo početi da se nadamo… E to će biti taj izuzetak od realnosti. E to će onda biti vest.

Dok se to ne dogodi, ostaje nam da prebrajamo molitve i to ovim redom: ponedeljkom – Sv. arhangelu Mihailu, utorkom – Sv. arhangelu Gavrilu; sredom – Sv. arhangelu Rafailu, četvrtkom – Sv. arhangelu Urilu, petkom – Sv. arhangelu Salatilu, subotom – Sv. arhangelu Jegudilu i nedeljom – Sv. arhangelu Varahilu.

Tako piše. Pa izvol’te.

Ostavi komentar

  • (not be published)