Zapisi u rano leto

Snežana Mirić
Objavljeno 30.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Verovatno je trebalo da pročitam nekoliko pređašnjih i aktuelnih tekstova tamo i ovamo da se obavestim o tekućim dešavanjima, ali mi se prosto nije dalo. Na mahove me hvataju mušice (sad bi on rekao: „A kad ti ja kažem da si mušičava, onda se duriš”) i tokom godine, radnim danima, a posebno sad kada sam na odmoru. I od naprednih i od nazadnih, a tek od onih tzv. neutralnih, bljutavih k’o pavlaka za kuvanje, imam potrebu da se u tri džinovska a la „Pipi duga čarapa” skoka odmaknem kao od kuge. Čibe! I kad mi kažu kako su apolitični… Možda se ti brale ne baviš politikom, ne bavim se ni ja, ali to te ne čini apolitičnim, pa ne obitavaš polusvestan u bestežinskom stanju tamo negde u kapsuli nad Melmakom. Nego je umeće distancirati se od sveg što ti pogani misli i dušu na neko vreme. To podržavam apsolutno. Detoksikacija u rano, (o)srednje i kasno leto. Jer, leto je godišnje doba idealno da upržiš misli suncem i da te boli ćošak i za Ribljoustog i za Kegloglavog i za sav božji i đavolov otpad koji baulja Univerzumom. I šta je isprdnuo Tramp i šta je provalio onaj engleski komedijaš i kočoperni Francuz i tako redom. Preko Alpa, preko Karpata, preko Severnog pola, Male Krsne i Surdulice pa sve dovde. Marš bre, na odmoru sam! Hoću da gledam, mislim i živim lepe stvari. A umem.

* * *

Postoji neka forma u kojoj se vode dnevničke zabeleške ali to nema sa mnom baš uvek veze, ja sam ti malo na svoju ruku, prihvati me ili ostavi. Uglavnom spadam u one koji o kompromisima nemaju preterano lepo mišljenje. Jeste, kompromis služi da se nešto konkretno postigne, ali bar jedan od učesnika u tom pregovaranju i postizavanju ostane nezadovoljan. Pa se ja onda ponekad zapitam čemu? A i matora sam brate (ako vas ima koji u kontinuitetu čitate ono što pišem primetićete da sve češće potežem ovu činjenicu), pa dokle da se šunjam na prstima? Gubim ravnotežu. Tako sam rešila da svoj dnevnik prospem pred vas ovako kako mi misli dolaze. Neobrađeno i pomalo nepovezano. Ko bude imao strpljenja, pronaći će i vezu.

* * *

Relativno skoro sam se mnogo sprijateljila sa jednom, do tada poznanicom i baš je zavolela. Divna osoba. Sa okom za detalje. Pametna, elokventna, određena. Krasi je još i strpljenje – osobina kojoj se veoma divim a koja mi ponekad baš lako isklizne, posebno sa jezika. A bome i iz ruku. A ona, moja prijateljica, sa beskrajnim stripljenjem u slobodno vreme obrađuje predmete iz prošlosti, zaboravljene, odbačene, prežaljene, komad po komad, delić po delić i vraća ih u vreme, u prostore i u dušu. To nije umetnost neko će se drznuti da kaže, to je zanat… netačno. To jeste umetnost. Umetnost oživljavanja. Umetnost nastala iz strpljenja. Neka je blagoslovena.

Volim kad se nađemo na kafi. Pričamo tada o raznim stvarima – sve su nekako našim dušama veoma bliske. Teku ti razgovori i nadovezuju se teme jedna na drugu, a ja volim tu lakoću s kojom čavrljamo a da nije površnost, jer uviđam da nema baš mnogo ljudi oko mene sa kojima to mogu da postignem. To smatram posebnim darom. Tu činjenicu da smo se pronašle u svemiru i sprijateljile. Ovih dana ona je proslavila svoj rođendan. Čak nisam sasvim sigurna da sam ubola pravi dan. Dešava se to meni: mislim, mislim, intenzivno i kad se taj neki važan datum primakne, jednostavno ga preskočim i setim ga se kad prođe. Ili poranim. (On se ponovo ubacuje – „Imaš pamćenje ko veverica…” „OK. To je bilo nisko. Ne sasvim netačno, ali nisko.” On se smeška s ljubavlju, zadirkuje me, mica me… „Ne duri se.” „Dobro. Ne durim se.”) Rođendani su datumi koji su važni. Ali datumi su i dalje samo forma. Suštinu čine misli, osećanja i želje koje jedni sa drugima razmenjujemo, a ja svojoj prijateljici iz dubine duše upućujem sve ono što se može uputiti nekom ko ti je drag. Ona mi je pred polazak na put spakovala teglu svog čarobnog pekmeza od kajsija i ja sam joj prekjuče napravila rođendanske palačinke i sa svojom familijom pojela sam ih u slast. Kad se budem vratila sa odmora napraviću joj tortu. Ja zapravo volim da u više navrata proslavljam razne događaje sa dragim ljudima. Ne marim preterano za protokole i time sam zadovoljna.

* * *

Oblaci sede nad morem. Ovde to uopšte nije čudo čak i kada ne pada kiša. Oblaci ovde žive, tu im je početna stanica. Malobrojni turisti sede na svojim terasama i gunđaju na svojim ruskim, poljskim, rumunskim i francuskim jezicima, a meni je dobro. Kiša u Boki Risanskoj i ja se poznajemo u dušu i ne smeta mi ništa više od sunca koje prži kao ludo. Njemu takođe. Dođe nam kao melem na misli sa kojima smo doputovali, onim natovarenim mislima iz gradske gužve sa raznih karnevala, pivskih i ostalih festivala, sednica i komisija, ugovaranja krečenja… njemu posebno. Ja sam još i imala sreću da sam svoje spirala na Divčibarama gde se pročisti i onaj koji je mislio kako će mu za to biti potrebna večnost. Sa tom lakoćom stigoh na more i sasvim mi je potaman ovaj prelaz do trenutka kada upeče, a to će se desiti već koliko sutra. A i tome se radujem: plivakanju, čitanju knjiga na plaži, hladnom crnom pivu i kartanju na terasi. Tim malim običnim stvarima koje me uopšte ne čine apolitičnom. Samo me privremeno sklanjaju od besmisla.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)