With a Little Help from My Friends

Snežana Todorović
Objavljeno 07.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 31. decembar 2017. godine

Budim se oko podneva, danas častim sebe dugim spavanjem posle burne noći. Najava praznične nedelje. Em mi je prvi neradni dan posle celomesečnog rmbanja u produženim smenama, a i sinoć je bio tulum, proslava mog rođendana.

Kuvam kafu, još uvek bunovna perem preostale čaše od sinoć. Nekoć ranije u ovo doba, baš na ovaj dan, moja Bilja i ja bi smo imale mali after party, otvarale rođendanske poklone, sumirale utiske od sinoć, zabavljale se još malo. Iako ona već godinama živi u Americi, ja sam svakog 31. pod utiskom njenog izostanka.

Sinoć nisu bili baš svi, ali su se javili odasvuda: sa Šri Lanke, sa Zlatibora, iz Novog Sada, iz Amerike, i bili ovde, zajedno sa nama na kratko. Napunili smo se pozitivnom energijom, bilo je toplo, opušteno, zabavno. Znamo se i družimo skoro onoliko dugo, koliko imamo godina. Podsetili smo se da smo još uvek normalni što je herojski podvig u ovim smutnim vremenima na ovim prostorima.

Telefonski sa Pavlom (spavao je kod svoga tate), pravim plan za popodne i veče, brzinski se spremam za novogodišnji matine u prijateljičinom kafeu predivnog naziva –„Mama”.

Žurka počinje tačno u podne. Draga lica, lepa muzika – tema tople šezdesete, raspoloženje je na nivou, iskreno, tako je nama uvek kad smo zajedno – čak i kad nije praznik.

Popodne Pavle i ja pravimo pite, duplu meru, za dva pleha koje će odneti na večerašnju žurku. Opasan apetit imaju tinejdžeri, a i duga je noć pred njima. Ne čekaju oni ponoć, već jutro, čini mi se… Spremamo se i krećemo, njega vozim kod Nemanje, a ja produžavam dalje. Moj dragi i ja ćemo N. godinu dočekati onako – obično, kao u poznatoj pesmi Frane Lasića. Kao i svaku prethodnu uostalom.

Srećna Nova 2018.godina!

Ponedeljak, 1. januar 2018. godine

Kroz polusan čujem telefon, bacam pogled na sat, tek je prošlo osam. Pavle me zove da dođem po njega. Usnula vozim kroz usnuli grad, vraćamo se kući i bacamo se svako u svoj krevet.

Definitivno buđenje pada u sred prenosa novogodišnjeg bečkog koncerta. Pojačavam TV, Pavle pretura po paketima ispod jelke, nalazi svoj poklon – sledi ushićenje. I ovoga puta je dobio baš ono što jako želi – Versace-ov „Eros”. Selfi ispred jelke. Uz doručak, kafu i valcere prepričava mi noćašnja dešavanja, usput evociramo i uspomene iz nedavne zajedničke posete Beču.

Do ručka, telefon se već usijao od beskrajnih čestitanja. Razmenila sam najlepše novogodišnje želje i sa mojom Meri, of course! Pešaka idemo do mojih, uživamo u totalnoj tišini koja je prekrila grad, jedino nam fali sneg da zaškripi ispod nogu i upotpuni ugođaj.

Uz novogodišnju trpezu, priči nikad kraja. Mama se raspituje kako su i šta rade moji prijatelji, tatu zanima kako smo zadovoljni njegovom sarmom, komentarišemo novogodišnji TV program…

Predveče kod kuće petljamo po kuhinji, spremamo večeru, očekujemo goste. Stiže nam najvoljenije društvo – moje sestre i brat sa porodicama. Da dodamo svetu malo boja, i dunemo u jedra N. godini za mirnu i sigurnu plovidbu.

Utorak, 2. januar 2018. godine

Odmah posle doručka krećemo u šetnju. Prazan, lep grad, divota jedna, samo je malo pretoplo za moj ukus. U Narodnoj bašti se razdvajamo, Pavle ide kod tate, a ja u balonku kod Vesne i Vlade, veoma dragih prijatelja. Oni tu organizuju svoj, sada već tradicionalni novogodišnji teniski turnir dublova. Ove godine se ne takmičim, nisam reket uzela u ruke od letos. Sada ne mogu a da ne pomenem da me je Vesna zapravo vratila tenisu nakon 100 godina neigranja. Biće da sam se demoralisala još kao mlada igračica nakon odigranog meča protiv Monike Seleš – kasnije svetskog broja 1 (rezultat meča poznat redakciji), a to je ujedno bio i najsvetliji trenutak moje teniske karijere, koja eto na neki način još uvek traje.

Kod Vesne i Vlade je kao i uvek, puno poznatih ljudi, teniski svet, veselo je, praznično. Kroz staklo se gledaju mečevi, navija glasno. Ostajem dugo, teško je rastati se.

Ovo su dani kada uspevam da u potpunosti apstrahujem sve one dnevno-političke, pretežno teške društvene teme, sumornu realnost u kojoj živimo. Kada od jutra do večernjeg počinka uživam u svakom trenutku, u svemu što radim, sa ljudima koje volim.

Iako je vreme danas grozno, u međuvremenu je počela i kiša da pada, pešačim do grada do tetke i teče, biram ulice kojima nisam skorije prolazila. Ni kiša mi ne može ništa. Sa tečom pijuckam uvek dobru Ljubišinu rakiju, bockamo meze, prepričavam im dogodovštine od prethodnih dana.Emotivno je i lepo.

Kod kuće sam. Uspavljujem se uz novu knjigu Rumene Božurovske „Moj muž”.

Sreda, 3. januar 2018. godine

Osam je sati, na stopu sam kod Vodne zajednice, idem na posao. Oduvek volim stop, još iz studentskih dana, iz doba kada sam i na letovanje do Atine išla stopom. Mnogi ne razumeju moju naklonost ka ovom vidu putovanja, ali mene to potpuno razgaljuje, ulepša mi dan. Ti mali stoperski mozaici mi nekako i vraćaju veru u ljude.

Staju mi poznati, polupoznati i najčešće potpuno nepoznati ljudi. Mnogi me voze veoma često (očito imamo isto radno vreme) i tada nastanu skoro mala prijateljstva – razgovor teče kao serija u nastavcima, od susreta do susreta, nastavlja se i razvija. Vozi me nekadašnja šefica, moji bivši đaci iz Mašinske škole, srednjoškoslki drug sa kojim iskreno, do ovih susreta na stopu mislim da nikada nisam ni reč razmenila. A sada u glas konstatujemo, da je šteta što nam put ne traje duže – toliko uživamo u razgovoru.

Staje mi mlad čovek, drugi put se već srećemo. Kaže – radi moleraj negde u Beogradu, a do prošle godine je živeo u Australiji, i priča, pio Coca–Colu, ali „pravu, onakvu kakva je nekad bila i kod nas”.

Imam još deset minuta prijatne šetnje kroz miran beogradski sokak do posla i dovoljno vremena da popijem kafu. Onda kreće graja, prvi susret sa koleginicama u Novoj godini, poljupci, čestitanja, kratka prepričavanja prazničnih dogodovština…

Mirno je, nema žive duše čitav dan, vreme koristimo za sumiranje i analizu prethodnog perioda i sređivanje radnje.

Stižem kući za videla, nigde ne svraćam usput – što je za mene retkost. Predveče se nalazimo kod kumova, pa treba malo i predahnuti. Njih dvoje, Saška i ja smo kvartet za sve, za filmske festivale, kafane, za turistička putovanja, koncerte… Viđamo se prvi put u Novoj godini, a propustili su i moj rođendan. Pijemo lepo vino, priči kraja nema, ni razgaljujućem zezanju. Iako svi sutra radimo, to nas uopšte ne remeti. Noć se baš otegla.

Četvrtak, 4. januar 2018. godine

Posao, ručak kod mojih, kupovina poklona… Teniski turnir se danas završava, pa se u tu čast, a i u čast sutrašnjeg Vladinog rođendana večeras održava party. Proglašavaju se pobednici, dele pehari, svečano je a i opušteno istovremeno. Zatim tradicionalna tombola, i pravo veselje uz „živu muziku”. Vlada „gospodari situacijom”. Vidi se da je ovo njegova noć, zaslužio je. Ponovo zaglavljujemo. Ah ti praznici.

Petak, 5. januar 2018. godine

Dugo spavam, radim posle podne.

Doručak sprema Pavle, majstor je za kajganu, zapravo omlete svih fela. Izgleda da je nasledio talenat i ljubav prema kuvanju od dede, što me baš raduje.

On planira da čita knjigu, ali naravno tek nakon što odgleda novi klip omiljenog youtubera. I ko zna šta još pride… Ja idem na pijacu.

Kupujem uvek kod istih ljudi, i sve ih znam, a znaju i oni mene. Volim taj osećaj, da se gde god odem osećam opušteno, kao među svojima. I banku sam izabrala spram toga ko u njoj radi, frizer mi je odavno postao prijatelj, i ljudi zaposleni u auto servisu su „moji ljudi”… A i kakav bi mi dan, nedelja, život bio bez svih njih. „Biram” ih kao bisere, nižem, praveći talisman, moj siguran štit od upliva loših uticaja.

With a Little help from my friends.

Vreme je za posao, razvlačili smo se po kući kao creva, imam utisak da mi je dan već izmakao. Na putu do stopa slušam Amy, žurim… Kasnim. Staje mi mladi čovek, živi u Americi, ovde je kod svojih preko praznika. Ide u Beograd po diplomu sa master studija. I on obožava stop, njime je putovao do Istanbula, poredimo doživljaje, razmenjujemo stoperska iskustva.

Posao ko posao… Stižem kući prošlo je 10. Ušuškana na kauču, uz šolju čaja, spremam se da pustim nemački film „Toni Erdmann”. Zvoni telefon, America calling. Film može i da čeka. Dug razgovor sa Biljom, kao i uvek.

Subota, 6. januar 2018. godine

Danas je za većinu ljudi neradni dan, a ja se spremam za posao. E pa, menjala sam 31.decembar za Badnji dan, i ko mi je sad kriv… Nadam se da neće biti žive duše na poslu, da će biti opušteno, pa sam ipak raspoložena.

Radim produženo, te ne stižem na paljenje badnjaka, ritual kojem rado prisustvujem sa Bubom kad god sam u prilici. Sad odlazim pravo s posla kod nje na večeru. Češkam njenu ogromnu belu mačku koja me nepoverljivo njuška, pričamo o svemu i svačemu, smejemo se i ne brinemo ni o čemu. Praznik je…

Autorka je nepopravljiva hedonistkinja

Ostavi komentar

  • (not be published)