Izvukla sam paricu, biće ovo dobra godina

Ivana Vlajović
Objavljeno 14.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 7. januar 2018. godine

Božić je za mene najlepši praznik. Ove godine posebno. Mama je uspela da nas sve okupi za tradicionalnim Božićnim doručkom. Česnicu će ove godine deliti četiri generacije. Uvek sam volela kad smo svi na okupu. Dok postavljamo trpezu peče se pogača. Zanosno miriše. Mama je uvek bila majstor!

Budim omladinu. Lumpovalo se do ujutru. U mom rodnom selu se Božić dočekuje u kafani. Šta ja znam? Valja se, valjda, posle tolikog posta popiti koja; i omrsiti pri povratku kući. Koliko prija burek u pekari „San” posle pijanih noći, ne zna samo onaj ko nije prob’o! Ćale bi imao što-šta reći na ovakvo tradicionalno proslavljanje Badnje večeri u Karlovcu… Moj dragi se još nije navikao. Sinoć me je, gledajući gužvu ispred crkve u ponoć, zabezeknuto pitao: „Zar se sme u crkvu u ovakvim minićima” – pa dodao i nečekajući odgovor „Pa dobro, do juče niste ni imali crkvu”.

Treba danas stići i do Vršca – na ručak kod tetke i tamo izlomiti česnicu. Potom, nazad u Omoljicu. Volim da putujem našom vojvođanskom ravnicom, nimalo mi nije dosadna i depresivna kako često čujem da je okarakterišu. Ja se u njoj osećam slobodno. Eeej, pogledaj samo tu širinu!

Volim Božić! I novčić je ove godine završio u mojim rukama! Biće ovo dobra godina.

Ponedeljak, 8. januar 2018. godine

Ponedeljak je uvek haotičan. Obično vikend provedemo kod mojih i povratak znači brdo veša za pranje i gomilu kućnih poslova koje treba uraditi. Ni ovog puta nije drugačije. To znači buđenje pre sedam, spremanje Vanje za vrtić, a onda u nove radne pobede – čišćenje, pranje, peglanje, nabavka, spremanje ručka… Ovo potonje mi najteže pada. U stvari, nije mi teško da kuvam, samo kad bih imala ideju šta. Jedan od večitih problema žena, uz onaj „nemam šta da obučem”.

Danas mi se baš ništa ne radi. Ionako je na kraju dana kod mene uvek haos. Ne znam na koju foru! Ma, sutra ću. Sestra mi je u gostima. Nije često tu. Bolje da skuvam kafu i da je na miru popijemo. Ručaćemo već nešto, a i ostali poslovi nikud neće pobeći.

Utorak, 9. januar 2018. godine

Počinjem dan Balaševićevom pesmom „Dno dna”. Šta mi je to trebalo?! Ne znam! Slušala sam slične njegove pesme i pre dvadesetak godina. I tad su nam život krojili isti. Pa, zar ništa nismo naučili?! Zar ništa nismo zapamtili?! I dok se po ko zna koji put vrte isti stihovi, osećam da mi naviru sećanja.

Bila sam gimnazijalka. Često sam polemisala sa svojim pokojnim dedom o stanju u zemlji. Najviše su me bolele restrikcije struje. Svaki put bih otplakala. Ne toliko to što nemamo struje, više to što se svi mire sa tim kao da je to normalno, kao da to tako treba. Deda je bio jedan od onih koji su govorili: „Ćuti, može i gore”. Svako naše zajedničko ispijanje kafe završavalo bi se svađom i sutra bi se opet sve ponovilo. I tako godinama… Džaba sam se upinjala da mu objasnim neke stvari, kao i on meni. Nismo se razumeli tada. U stvari, napustio je ovaj svet pre više od pola decenije, a nikad jedno drugo nismo shvatili, ali zauvek ću pamtiti njegove reči da će me u životu koštati moj jezik. Što mi je više govorio da treba da ćutim, ja sam, čini mi se, bila glasnija i upornija. I nikada nisam naučila da prećutim, da se pravim da ne vidim, da me se ne tiče. Rekao bi čovek da jednom treba odustati kad vidiš da ne ide, ali kod mene to ima suprotan efekat. Mislila sam da ću se promeniti kad postanem majka, ni to se nije desilo. Tek sad osećam dane smem da ćutim zbog nje. Vidiš li deda? Ovaj inat si ti probudio!

Dođavola i sa tim Balaševićem, uvek me rasplače…

Sreda, 10. januar 2018. godine

Na satu je osam. Pijem kafu za kompjuterom. Shvatam da već danima nisam bila sama. Nedostajalo mi je to. Po običaju, „listam” vesti od juče, a potom oglase za posao. Rutina koja se ponavlja iz dana u dan, evo ima više od godine. Na koliko li sam samo adresa poslala mail, na koliko li sam se konkursa javila, razgovora bila…? Na početku sam imala toliko entuzijazma, kao da samo mene čekaju da obogatim dotični kolektiv. Ha! Sada, već, biografije šaljem po difoltu. Ne očekujem ništa i dobijam očekivano.

Od profesije za koju sam se školovala sam odavno odustala; niti većini današnjih medija treba diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju, niti bih ja mogla da toliko spustim kriterijume, pogazim sve novinarske kodekse i radim kako nalaže uređivačka politika istih. Sećam se da su se mnogi čudili što želim da studiram novinarstvo „kad time svako može da se bavi”, a bilo je i saveta da se „dobro” udam, pa da mi to bude hobi, pošto se od toga teško živi. Dobro sam se udala, ne po njihovim, već po mojim kriterijumima. Da nema njega, naše dvogodišnje lepotice i povremenih honorarnih poslova (da „izađem” malo iz kuće), mislim da bih izludela do sad. I ovako često upadnem u depresivne faze. Nedavno slušam sestru i mamu kako kukaju im se ne radi. Mislim da sam zavrištala u sebi „Hoću i ja da mi se ne ide na posao!”

Sutra idemo kod prijatelja, bivšeg kolege i njegove žene. Oraspoloži me druženje sa njima. Unapred se radujem!

Četvrtak, 11. januar 2018. godine

Nama je vikend u sred nedelje. Nema posla, vrtića. Konačno sam rešila da skinem ukrase sa jelke. Obično to radim dan nakon Božića. Možda je trebalo da sačekam još malo. Vanja nosa po kući novogodišnje paketiće i žali se što nema jelke da ih pod nju stavi, jer tamo im je mesto. Od kesa sa slatkišima i igračaka ne može da se prođe. Nedavno sam na nekom portalu pročitala tekst „Samo zatvorite vrata od sobe”. Autor teksta savetuje roditelje da ostave haos u dečjoj sobi i samo zatvore vrata ako im smeta prizor. Koja vrata ja da zatvorim kad je haos svuda?! Tešim se da je Vanjino ostavljanje igračaka svuda po kući samo prolazna faza. Još uvek učimo da igračku treba vratiti na mesto kad završimo igranje. Ne ide nam to baš od ruke, za sada…

Slobodne dane uvek iskoristimo za druženje. Večeras smo vodili Vanju da se igra sa Markom. Trebalo im je sat i po da se sprijatelje, taman kad je bilo vreme da krenemo kući. Klinci imaju odličan tajming! Mada sam na kraju večeri preumorna, nisam, kao po običaju, zaspala sa Vanjom u devet. Čekao me je razgovor sa kumom. Zbog umora nije potrajao, ali smo se dogovorile da ujutru nastavimo. Toliko toga ima za ispričati.

Petak, 12. januar 2018. godine

Život bez prijateljstva je ništa. Ja imam moju kumu Marinu. Naše prijateljstvo datira još iz osnovne škole. Bilo je perioda kada smo se intezivno družile i viđale, pa pauza uzrokovanih daljinom, ipak naše prijateljstvo je opstalo. Znalo je da prođe i po pola godine između naša dva viđanja, ali kad bismo se našle na kafi izgledalo bi kao da pauze nije ni bilo. Sa retkima osetiš takvu bliskost. Posle više od četvrt veka druženja mogu reći da je ona bila bolji prijatelj meni, nego ja njoj. Uvek je bila tu, kad god je trebalo. I sad nepogrešivo zna da nazove u trenutku kad mi baš treba da me sasluša, bodri, pomogne. Zna ona i dobro da me iskritikuje, da me ne štedi…

Danas smo pričale, dugo… Ma, šta će mi psihijatar kad imam nju. Jedna je Kumarina! Mislim da ćemo je zauvek tako zvati od kad ju je Vanja „prekrstila”.

Subota, 13. januar 2018. godine

Jutros je moj dragi poželeo da pročita šta pišem. „Znači, dobro si se udala?” – uz zadovoljni smešak pita pošto je završio sa čitanjem. „Zar je to jedino što je na tebe ostavilo utisak?!” – odmahnuh rukom. Muškarci!

Za Vanju i mene danas je dan za kupovinu. Njen drugar Nikša sutra puni sedam godina i Vanja po prvi put ide sama na rođendansku proslavu. Obožava haljinice, nalakirane nokte i mašnice. Nasmejemo se svaki put kad nakon sređivanja kaže: „Vidi, lepa sam!”. Odavno više nemam bebu. Sa njom je sve išlo lako – i prekidanje dojenja, ostavljenje dude, pelena… Obožavam njeno „mama, nauči me”. Nedavno me je pitala da je naučim da zakopča dugmiće na prsluku. Pokazivala sam joj strpljivo ceo dan, mada sam bila sigurna da tu radnju neće savladati godinama. Oooo, kako sam samo pogrešila! Plašim se dana kada će na njeno „mama, nauči me” moj odgovor biti „mama to ne zna”. Sećam se da sam bila već velika kad sam shvatila da moj tata ne zna sve. Kakav je to šok bio, jer ako ne zna tata ko zna?! Pa, on je najpametniji na svetu!

Vanja će se „šokirati” mnogo, mnogo ranije.

Autorka je mama i novinarka u pokušaju

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Izvukla sam paricu, biće ovo dobra godina

  1. Strahinja

    januar 14th, 2018

    Autorka je mama i novinarka (ispustila zarez) u pokušaju (ispustila da doda) da nađe posao.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)