Želim vam sve, ma i više nego vi meni!

Ivan Nedeljković
Objavljeno 07.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 31. decembar 2017. godine

Dok „grmi” Vlatkova gitara sa državne televizije Crne Gore, a poznati balkanski ritmovi me uvek podsete koliko smo bliski uprkos našim bolesnim željama da istaknemo svoje različitosti, evo četvrte godine zaredom kako moja Vesna i ja živimo i dočekujemo Novu godinu u Tivtu. Od proleća nam se pridružio i moj sin Aleksa.

Prava reč u ovom trenutku je – ispunjenost.

Na gradskim trgovima u Kotoru, Budvi i Tivtu sviraće bendovi, a i pojedini likovi iz regiona, pravilnije rečeno: vokalno-instrumentalni sastavi i solo umetnici iz bivše Jugoslavije.

Ipak, u ovoj maloj zemlji često se setim našeg Miloša, i njegovih maestralno opisanih živih slika blata, krvi, ali i radosti povratka domu. Vuk je najtačnije opisani predak nas Srba, a iz Banata. Samo seobe.

Šta nam se to dogodilo u poslednjih trideset godina? Pa ništa što nismo mogli predvideti, tj. upravo ono što se događa svakih pedeset godina na Balkanu. Onako kako se mi sada osećamo i mislimo, takođe su prošli posle Drugog svetskog rata svi preživeli pripadnici predratne građanske provenijencije. A neki od njih su znali, ono što sam ja učio i čitao kod Remarka – Carpe diem!

Prevedeno znači, „Pick” salama iz Segedina, sir iz mješine, pršut, žilavka iz Trebinja, vranac – podrum Lekovića iz Godinja. Crmnica, taj veličanstveni prostor koji nam je podario to moćno vino, a sam naziv „vranac” definiše kakvi su ljudi i prostor iz koga ono potiče. Često povedem svoje goste da uživaju u pogledu sa Petrovačke Gore, vožnju čamcem duž Skadarskog jezera, ručku kod „Badanja” u Virpazaru. U tom raspoloženju jedva čekam sledeću sezonu, a vama želim sve najbolje u Novoj godini, da vidite taj svoj plavi krug i u njemu zvezdu!

Ponedeljak, 1. januar 2018. godine

Cane i Anton, „Letu štuke”, Rambo, Koja i ostali majstori su ovih dana su u Kotoru, a neki su već sinoć „razbijali”! Za Budvu su određeni „mekši” izvođači koji nisu moj izbor, a slično je i sa Tivtom. No, bitno je da se nešto događa, tj. „Hleba i igara”… Simpatična je ova igra mačke i miša u kojoj nas isti oni koji nas svađaše, sada mire. Mi smo ih birali, naša odgovornost i radost!

Nema čekanja, ništa se ne „događa” samo, ako nema akcije – nema ni rezultata. Što Zoran reče: „skuvali ste čorbu, pojeli ribice!”

Šta sad? Pa, samo napred!

To „napred” je ono što sami smislimo, odredimo taktiku i navalimo! Ma šta to bilo, sada je pravi trenutak da se krene nešto novo. Odluka je dovoljna za početak.

Utorak, 2. januar 2018. godine

Didule?

Zamišljam neki festival negde šesdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, i devojčicu recimo iž Žitorađe, koja žiriju u kome su Adamič ili Dedić, Kovač, objašnjava da želi da otpeva pesmu koja se zove „Didule”. Neko od njih je upita, ali pažljivo, da se dete ne uvredi ili rastuži: „A šta to ‘Didule’ znači, i ko ti je predložio da to pevaš dušo?”

Devojčica je batalila pevanje, izučila šnajderski zanat, šila uglavnom muška odela u „Prvom maju” iz Pirota. Neka od njih nosili su mlađani Vučić, Šešelj i ostala radikalsko-julovska bagra iz devedesetih.

Imam obavijest da pesmu sa istim imenom neko peva danas, a nije devojčica iz Žitorađe, već zrela žena, koju slušaju milioni ljudi. Nije mi dobro…

Moj pokojni deda Slavko Nedeljković je uvek govorio da nam nema napretka bez učenja. Ima tu malo i utjecaja druga Uljanova, mada je dedin favorit bio i ostao Koba, zbog kojeg je nesrećik i bio na Golom otoku na podužem službenom putu. Karakter Uče, kako su ga zvali, oslikava detalj da nikada nije dočekao novopridošle robijaše u špaliru, priređujući im tzv. „toplog zeca”. Zbog toga je i sam morao da protrči kroz špalir sa novim komradima. Dok sam bio dete, deda mi je često tražio da ga pomazim po glavi i osetim reljefnu strukturu njegove lobanje. Sa ponosom je pričao koliko je imao fraktura iste, i šta je sve preživeo, a ostao normalan. Za ovo poslednje nisam siguran.

Bilo kako bilo, politički smo bili na suprotnim stranama, tukao sam ga i u šahu, ali ga neizmerno poštujem. A kako i ne bih, živeo je skoro sto godina. Takvi ljudi sigurno odgonetnu mnoge tajne. Nisu didule, štagod to značilo…

Sreda, 3. januar 2018. godine

U Trebinje često idem radi nabavke žilavke kod Anđelića, vrhuskog pečenja kod Dragana iz obližjeg sela Mosko. Predivni pejsaži koji se smenjuju samo upotpunjuju doživljaj, naročito kada idem preko Grahova i Vilusa u Heregovinu, a ne uobičajenom rutom preko Herceg Novog.

Sve bi bilo perfektno, samo da nema carinskih prelaza i nadrndanih policajaca i carinika, i ljute bake Anđelić, koja se uvek zadesi kada ja kupujem vino. Ona uvek uspe da izvede da se zbog nečega osećate krivim i da vam je iz nepoznatih razloga vrlo neprijatno. Ima takvih ljudi, ali ona je pravi majstor.

Naravno da i moji prijatelji i gosti koje vodim, mahom Francuzi i Englezi, zamjete da sa gospođom nije sve baš kako treba, no vranac, selekcija iz 2012, koji je na Decanteru u Londonu dobio bronzanu medalju, te žilavka koja je na istom sajmu dobila srebro, učine da nepodošljiva osoba postane vila. Mislite o tome.

Bogu hvala što gospodin Anđelić opravi takva vina. Valjda je siroma’ i mor’o.

Četvrtak, 4. januar 2018. godine

E, danas nabavka za praznike. Od kadasmo u Boki Kotorskoj morska riba je na meniju za Badnje veče, a uglavnom jagnjetina (ovog puta sa ruzmarinom) zaBožić.

U ovo vreme se uvek setim teških, a istovremeno divnih godina koje sam proveo u Dubovcu. Ribarenje u delu Vojvodine gde se istovremeno spajaju Dunav, Deliblatski pesak, čudesna brda i planine je bilo fantastično iskustvo.

Naravno da se u toku pet-šest godina koliko sam tamo proveo, desilo bezbroj anegdota. Negde u ovo vreme januara, ali pre dvadeset godina, zakačila mi se mreža za dno Dunava, na mestu gde nikada pre toga nije bila „zakačaljka”. Posle više pokušaja da otkačim mrežu, shvatio sam da mi je potrebna pomoć bar još jednog čamca, tako da zajedno iščupamo mrežu. Pomoć je ubrzo stigla. Bio je to Žile Požarevac, strasni pecaroš.

– Bata Ivo, pa zar ti ne znaš za tu „zakačaljku” naspram velike vrbe na Zavojskoj adi? – upita Žile.

– Znam brate, ali ona je nizvodno od mene, a ja sam „zakucan” uzvodno, i već sam krenuo da se vadim kada naletih na ovo sranje.

– Pa to ti kažem! – odgovori Žile, mrtav-hladan.

– Ma šta mi kaže… – nisam završio rečenicu, jer pogled pun divljenja mališe koji je posmatrao svog ponosnog oca umirio je svaku želju da nastavim polemiku. Otkačili smo mrežu, pokidao sam dva-tri metra.

Dok sam vozio nazad, da bih iskrpio mrežu, razmišljao sam o snazi ljubavi očeva i sinova. Kada je rođen Aleksa, više nisam morao da razmišljam. Znao sam.

Petak, 5. januar 2018. godine

Evo drugi dan kako moja divna žena i ja jedemo jabuke. Vesna je to praktikovala još pre dvadeset godina. Samo proklete jabuke dva dana…

Ali krkalo se od 19. decembra. Ma kakvi, jelo se od letos sumanuto. Što rekoh pre neki dan, treba doneti odluku i početi. Sad, kakav bih to bio čovek da pričam , a ništa sam ne preduzimam? Gvozdena disciplina moje drage čini i ovu rabotu lakom. Evo, na kraju ovog drugog dana se i ja osećam lakšim.

Ljubav je možda kada neko želi da smršaš, budeš zdraviji, duže i kvalitetnije živiš. Ona koja ne mora iz estetskih i zdravstevnih razloga da se kažnjava jedenjem jabuka, to čini.

C’e est l’amour!

Subota, 6. januar 2018. godine

Kažem ja Nenadu da je teško pisati za praznike. Pogotovu božićne i novogodišnje. Ne zato što je to vreme krkanluka, opšte euforije šatro i stvarno dobrog raspoloženja, bacanja petardi i sličnih trica i kučina, već zato što je meni lično do zla boga dosadan taj konformistički kičeraj.

A nije lepo kvariti praznike drugima, zar ne?

Smatram ovako grešan pred Bogom i ljudima, da onaj koji nije zadovoljan i srećan tokom cele godine, čemu da se raduje u vreme praznika? Dočim da većina Srbistanaca (sem bolne manjine) nije baš u pozitivnom mood–u većim delom godine, pa tako svima želim dobro raspoloženje bar 75,43 odsto u toku godine , a ne samo za vreme praznika!

Takođe, svi želimo da menjamo svet, Srbijicu, rodni grad, zato jer nam smeta ovo ili ono…

Počnimo od sebe za početak!

Hristos se rodi!

P. S. Autor se danas ograđuje od svojih stavova izrečenih u nedelju i u utorak, kao što bi se u petak ogradio od većine napisanog teksta. Opet, moji tekstovi – moja deca, pa neću da se odrekenem ni one bangave!

 

3 Comments to: Želim vam sve, ma i više nego vi meni!

  1. Živoslav

    januar 7th, 2018

    Ugodno, opuštajuće i lepo.

    Odgovori
    • Ivan

      januar 7th, 2018

      Hvala vam Živoslave.

      Odgovori
  2. Sebastian Gray

    januar 7th, 2018

    Odličan tekst, mladi Ivane. U sledećem broju očekujem priču o nadrkanoj babi Andjelić iz Trebinja, jer mislim da to može da bude zabavan tekst. Pozdrav i svako dobro

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)