Petnički dani (i šta se desilo nakon povratka)

Elizabeta Jagica
Objavljeno 09.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

Nedelja, 2. jun 2019. godine

Ovo je sedmi dan u Istraživačkoj stanici Petnica (ISP), tu sam na Letnjem seminaru istorije. Kao i svakog od tih dana, budilnik je zazvonio u 8 časova, međutim ni ja, a ni moje cimerke nismo ustale. Onako pospane, vrtele smo se po krevetu i ponavljale: „Samo još petnaest minuta”. Spavale smo samo tri sata.

Radile smo do 4 ujutru i onda smo razmenjivale utiske koje smo stekle tokom obilaska  Narodnog muzeja Valjeva i svih spomenika u ovom gradu. Fascinirala me je poseta Muselimovom konaku, gde su se nalazili Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin pre nego što su odvedeni na gubilište. Nisam mogla da verujem da se nalazim u prostoriji u kojoj su se ovi valjevski knezovi i istaknuti Srbi tokom ropstva pod turskom vlašću nalazili pred seču knezova, koja je bila povod za Prvi srpski ustanak 1804. godine.

Iznenadili su me delovi stalne postavke Narodnog muzeja Valjeva pod nazivom „Treća dimenzija prošlosti – pogled iz budućnosti”. Sama ideja postavke je veoma interesantna jer prikazuje Valjevo od praistorije pa do kraja Drugog svetskog rata. Postavila sam sebi pitanje: „Da li je nama posetiocima data jasna poruka da se Drugim svetskim ratom završava istorija!?” Takođe, donekle me je iznenadilo da u delu postavke o Prvom svetskom ratu nema ni pomena o Flori Sends koja je veliki trag ostavila u istoriji Valjeva i istoriji srpskog naroda.

Elem, da se vratim na nedelju. Kada sam pogleda u telefon, videla sam da je 8:59, a u 9 počinje doručak! Od deset časova su nam počela predavanja. Slušajući predavanja, zaključila sam da me u proučavanju istorije najviše interesuje politička upotreba istorije. Nakon ručka i kratkog predaha u petničkom kafiću uz ukusan čizkejk počela je projekcija igranog filma „Invictus” („Nepobediv”), Kao i svaki film koji smo gledali i ovaj smo analizirali iz ugla istoričara.  Dan ranije, dobila sam obaveštenje od profesorke da ću 8. juna imati koncert. Donekle me je ta vest iznervirala, jer sam se plašila da će se čuti izrazito primetan umor u mom glasu. Dok sam se upevavala mnogi su došli da čuju i vide šta se to dešava. Neki su se našalili tako što su rekli da su hteli da vide ko to „zapomaže”. Međutim, svima je bilo interesanto da čuju kako se jedna mlada operska pevačica upevava i pokreće vokalni aparat. Nakon upevavanja i razgovora o završnim radovima sa ostalim polaznicima na sred hodnika, otišla sam u sobu i uzela da na laptopu prelistavam svoje radove. Kako težim perfekcionizmu, veoma mi je važno da sve uvek bude savršeno i po mogućstvu bez ijedne greške. Čitala sam svaku reč i merila značenje svake rečenice u pet monografija koje je trebalo da opišem.

Ponedeljak, 3. jun 2019. godine

Brzo je došla ponoć i označila početak dana kada ćemo prezentovati naš šešti rad, urađen na osnovu zbornika građe. Moj rad je bio na temu: „Kulturni život u Beogradu u periodu od 1851. do 1867. godine”. Razočarao me je utisak da od tog vremena pa do danas nije ostvaren ozbiljan napredak u kulturi. Beogradski kulturni život, a pod tim pojmom se podrazumeva i srpski kulturni život, kaskao je i uvek će kaskati za kulturnim životom većine evropskih metropola.

Noć i jutro uoči predavanja radova su veoma interesantni. Tada se oseća velika napetost, mnogi polaznici se žale da nisu završili radove. Neki menjaju teme u tri sata nakon ponoći na dan prezentacije radova. Pokoji polaznik pomisli da će na osnovu svog šarma i bogatog rečnika dobro uraditi i prezentovati svoj rad. Poneki puste i po koju suzu, a postoje i retki primeri koje se uopšte ne obaziru na rad. Ovog puta, te poslednje večeri bila sam opuštena. Vreme koje je bilo predviđeno za rad u biblioteci sam maksimalno iskoristila, te sam pretposlednje noći u Petnici samo pripremala prezentaciju rada. Ti trenuci rada u biblioteci za mene su bili posebni, uživala sam radeći u prostoriji gde se nalazi mnogo knjiga. Polaznici seminara lingvistike, koji su u Petnici boravili u isto vreme, jurili su nas po hodnicima da im odgovorimo na anketne listiće koje su im potrebni za njihove radove. Oko dva po ponoći, pojedini polaznici seminara istorije odisali su oduševljenjem jer su završili svoje radove. Kao i svake noći, i ove sam uletala u krevet u 4.

Nakon što sam ustala, otišla sam u učionicu gde su održavana predavanja. Neki su ponavljali, neki su se smejali, a neki su kukali. Moj kolega sa seminara istorije imitirao je Slobodana Miloševića i bio je beskrajno zabavan. Nešto što me fascinira u Petnici su šale koje apsolutno nisu prizemne, već uzvišene i inteligentne.

Nakon izlaganja svog rada bila sam veoma srećna i zadovoljna jer su ga rukovodioci seminara pohvalili. Završetak prezentacija radova svih polaznika je označio da je došao kraj letnjeg seminara istorije u Petnici. Na večeri, spojili smo stolove i po prvi put smo svi mi istoričari zajedno sedeli. Nakon večere, otišli smo u petnički kafić. Rukovodioci su nam pričali o svojim iskustvima kada su oni bili polaznici seminara istorije, što nam je svima izazvalo osmeh na licima. Od 23 sata počelo je zajedničko druženje.

Utorak, 4. jun 2019. godine

Nakon ponoći, otišla sam u Konferencijsku salu. U njoj su rukovodioci i polaznici seminara slušali francusku muziku iz prošlog veka. Bilo je interesantno plesati uz spore i brze ritmove, nenapadno i uljudno, a ne „divljački” kao što je to danas moderno i normalno. U jednom trenutku, jedan polaznik seminara istorije iz Crne Gore nam je pustio izvornu muziku sa guslama. Iako je iz Crne Gore, on se javno izjašnjava da je Srbin i uvek piše ćirilicom. Kod njega naročito cenim što se javno suprotstavlja političkom rukovodstvu Crne Gore. Kada smo završili sa slušanjem gusala krenuli smo da slušamo isključivo exYU rok-pop. Ustanovili smo da je to muzika koju svi mi znamo, iako smo rođeni deset godina nakon raspada Jugoslavije. Žao mi je što naredne generacije neće znati za tako dobru muziku, zbog Pinka, Granda i svega negativnog što nam je dato u zaveštanje režima Mire Marković i Slobodana Miloševića.

Oko 4:30 ujutru išli smo da gledamo izlazak sunca. S obzirom na to da se Petnica nalazi na uzvišenju bilo je zadivljujuće gledati s jedne strane rađanje sunca, a sa druge strane kako se gusta magla prostire kroz kotline. Nebo je u početku bilo modro ljubičasto pa ružičasto i onda je postalo plavo. Nas nekolicina istoričara je razgovaralo o demokratiji, oligarhiji i kapitalizmu. Oko 6:15 časova otišla sam u sobu, spakovala sam svoje stvari i sredila se. Uzela sam da čitam kolumnu Veljka Lalića o Kosovu, što me je navelo da ponovo razmišljam koliki istorijski značaj za nas Srbe i Srbiju ima Kosovo. Ali… Onda sam se setila čuvene izjave sa sabora Srpske pravoslavne crkve patrijarha Irineja: „Želim ti ćerko da te carev sin uzme, ali drugi igraju oko kuće”. Kosovo i Metohija je teritorija preko koje se Zapad i Rusija bore za prevlast na Balkanu. Kumanovskim sporazumom Srbija je izgubila svaki uticaj na Kosovo i Metohiju, iako po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija nije baš tako.

Ono što mene iritira, a verujem i većinu građana Srbije je činjenica da je Srbija sekularna država samo po Ustavu. Po svemu drugom, patrijarh Irinej je jedan od aktera Vučićevog kosovsko-metohijskog imaginarijuma. Poražavajuća je činjenica da su izjave patrijarha slične izjavama osoba iz vrha vladajuće stranke, samo prožete duhovnošću i neupadljivim nacionalizmom. Polako sam počela da tonem u san, te sam navila budilnik da me probudi u 8, jer je u 8:30 časova počinjao doručak. Nažalost, budilnik nisam čula ni ja, niti moje cimerke, pa nas je tek oko 9:30 probudila zvonjava telefona jedne od mojih cimerki. Na vrata nam je došao recepcionar koji nas je obavestio da je autobus koji prevozi polaznike do Valjeva otišao i da treba da izađemo iz sobe. U tom trenutku pritisak mi je bio 200, počela sam da psujem, što inače ne radim. Pozvala sam rukovodioca seminara i on mi je objasnio kako da cimerka i ja dođemo do Valjeva za 27 minuta jer je autobus za Beograd kretao u 10 časova sa glavne autobuske stanice u Valjevu. Taksi koji smo pozvali je srećom stigao ranije od onoga što nam je rečeno. Moja cimerka i ja smo u 9:59 časova utrčale u autobus i bile smo presrećne.

Putujući do Beograda, rešila sam da ću se nakon letnjeg seminara više baviti istorijom Vizantije. Petnica je zapravo idealno mesto za sve mlade ljude koji žele da nauče mnogo više o oblasti koja ih interesuje, a da pritom imaju privilegiju da se druže sa osobama sličnim sebi. Meni lično predstavlja čast, kada mi se predavač (univerzitetski profesor i doktor nauka) obraća na vi sa poštovanjem. Ono što najviše volim kod Petnice je sloboda govora i što podstiče polaznike da uvek pristupe svakoj temi kritički, što je veoma važno. Kada se autobus približavao stanici, imala sam priliku da kroz prozor ugledam Ada mall, najnoviji tržni centar čijem otvaranju je prisustvao Zoran Radojičić, što je bila jedinstva prilika da građani prestonice i Srbije vide ko je gradonačelnik Beograda. Autobus je došao na stanicu, pozdravila sam se sa svim Petničarima. Ono što mi je zapalo za oko jesu tri zdanja Beograda na vodi koja se ne uklapaju u okolinu. Beograd na vodi predstavlja jednu lepu zamisao modernizacije Beograda, ali… Koliko će koštati kvadrat stana i ko će to sebi priuštiti?  Za tako nešto novac sigurno neće imati doktori nauka, naučnici, umetnici, već oni koji… Postavila sam sebi pitanje: „Šta će se dogoditi sa Beogradom na vodi, nakon pada Vučića?”. Da li će se rešiti slučaj Hercegovačka, ili će se vešto zataškati?

Došla sam u Pančevo i osećala sam se srećno zbog povratka kući, gde me je sačekao svečani ručak i mnogobrojna pitanja na koje sam strpljivo davala odgovore. Najveći problem tokom boravka u ISP je bio što nisam imala vremena da pogledam šta se događalo u državi i svetu. Uzela sam laptop i prelistavala sam događaje u protekloj nedelji. Privukao mi je pažnju izveštaj Evropske komisije o (ne)napretku Srbije i začuđenost premijerke Ane Brnabić tim izveštajem koju je iznela na konferenciji za štampu. Iznervirala me je količina sarkazma koju je upotrebljavala prilikom odgovaranja na pitanja o opoziciji koja trenutno bojkotuje parlament. Po izveštaju Evropske komisije Srbija nije doživela napredak u slobodi izražavanja i podvlači se da je „nužno da Srbija znatno ubrza ritam reformi u oblasti vladavine prava i zakona”.

To je, u stvari, pored zahteva za poštene i fer izbore ono zbog čega već šest meseci nezadovoljni građani Republike Srbije izlaze na proteste svojom voljom (nadam se da je tako, da nema upliva zapadnih faktora).

Sreda, 5. jun 2019. godine

Oko osam sati me je probudila galama i vika sa ulice. Stanom se šitio miris crvenih ruža koje najviše volim. Napravila sam sebi limunadu i počela sam da pripremam ispit iz teorije muzike. Nakon kraćeg vremena, shvatila sam da sve znam, što me je veoma obradovalo, jer je to označavalo da se moj veliki rad i trud tokom godine isplatio.

Gledala sam „Utisak nedelje” koji sam propustila, ovonedeljni gosti su bili Bojan Pajtić, Rada Trajković i Dragoljub Žarković. Emisije Olje Bećković su važan društveni korektiv i daju priliku da građani Srbije čuju i drugačija mišljenja i stavove od vladajućih.

Oko 18 časova sam otišla na čas pevanja. Profesorka je bila presrećna kada me je videla. Rekla mi je da sijam i da Petnica na mene utiče veoma pozitivno.

Nakon časa videla sam se sa svojom prijateljicom sa kojom sam razgovarala o njenoj maturskoj večeri i o mom iskustvu sa jednim polaznikom koji je želeo da me poljubi drugog dana seminara i kojeg sam, naravno, odbila. Po povratku kući posvetila sam se pisanju ovog dnevnika.

Četvrtak, 6. jun 2019. godine

Ujutro sam otišla u školu, a pošto su mi sve ocene zaključene pre odlaska u ISP (osim teorije muzike i solo pevanja koje ću polagati naredne nedelje), veoma opušteno odlazim u školu.

Mnogi su se iznenadili kada su me videli nakon deset dana. Profesori i učenici su mi postavljali bezbroj pitanja o boravku u Petnici. Popodne sam pozvala svog druga iz osnovne škole da zajedno prisustvujemo tribini u „Kupeu” pod nazivom: „Trans(pare)tnije – javne finansije jesu naša stvar”. Nakon tribine prošetala sam sa njim kejom Tamiša i razgovarali smo o utiscima sa tribine. Razgovor je bio veoma zanimljiv i uzbudljiv jer je on po političkom opredeljenju desničar (mada sam u dubini duše sigurna da on ne misli tako, nego tako izražava bunt). Nastavili smo našu čuvenu polemiku iz osnovne škole o partizanima i četnicima sa jednim vrlo vidljivim napretkom.  Naime, naše rasprave u osnovnoj školi su bile na ivici konflikta, a jedini razlog zašto nije dolazilo do fizičkog sukoba jeste činjenica razlike u polovima (mada sam mu naglašavala da su žene i muškarci ravnopravni  te da nemam problema da se i fizički obračunam sa njim). Napredak u šetnji kejom je vrlo očigledan jer sada možemo razgovarati o temama o kojima imamo dijametralno suprotno mišljenje, a da se ne posvađamo.

Petak, 7. jun 2019. godine

Opet sam u školi, gde sa profesorkom solo pevanja do detalja uvežbavam svoj sutrašnji nastup u Opovu. Posle škole, izašla sam u kafić sa svojom drugaricom sa kojom sam bila u nekim sukobima. U vrlo prijatnom razgovoru zaključile smo da su sukobi nastali pod uticajem drugih ljudi. Pregledale smo panoe svršenih učenika osnovnih i srednjih škola u izlogu zgrade Gradske uprave.

Morala sam da legnem do 2 sata ujutru, kako me glas ne bi izdao na koncertu.

Subota, 8. jun 2019. godine

Užurbano se pripremam za koncert – u 9 sati organizovano odlazimo u Opovo. Upevavam se pod budnim okom i uhom moje drage profesorke solo pevanja.

Koncert počinje u 12 časova. Nastupa petnaestak učesnika. Pevam jako dobro, lično sam vrlo zadovoljna. Nakon koncerta čestitaju mi mnogi nepoznati ljudi vidno zadivljeni mojim glasom. Profesorka mi govori da se naježila u toku mog pevanja i da je veoma primetan moj napredak u ovoj školskoj godini. Najviše mi godi pohvala koju primam od mog kolege sa klase, koji je inače veoma škrt pri davanju komplimenata, a koji je rekao da sam danas ja bila najbolja.

Srećna sam zbog uspeha koji sam postigla, ali moram da nastavim da pišem dnevnik kako bi ga u roku predala!

Autorka je ambiciozna šesnaestogodišnjakinja koju interesuju nauka i umetnost i koja teži boljem i ravnopravnijem životu svih građana u Srbiji

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)