Otkucaji bebinog srca

Džordžia Babović
Objavljeno 28.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 21. januar 2018. godine

Nedeljno jutro započinjem doručkom u krevetu koji mi je suprug pripremio. Kaže to je njegov način da mi olakša trudnoću, a ja pomislim kakva je privilegija imati ovakvog druga.

U poslednje vreme mi se život mnogo promenio, uglavnom se sve vrti oko toga što sam u drugom stanju. Lekari, pregledi, vađenje krvi, moraš da jedeš ovo, ne smeš ono, prestani da pušiš, počni da vežbaš, prestani da piješ, više se odmaraj, pij ove minerale, one vitamine, spavaj što više možeš! Čovek se, ili bar ja, totalno zbuni u svemu tome. Život ti se potpuno promeni! Promeniš navike, promeniš telo, pogled na svet, način razmišljanja. Ne mogu da kažem da je lako kada prvi put prolaziš kroz nešto sa čime se prvi put u životu susrećeš.

Dan provodim u krevetu gledajući „Tri bilborda nadomak Ebinga, Misuri”. Moram priznati, jedan od interesantnijih filmova koje sam u poslednje vreme pogledala. Frensis Mek Dorman toliko dobro prenosi ulogu jake i odlučne žene da poželim da postanem ona kad porastem.

U jednom momentu Virdžinija dovodi Fani kod nas na čuvanje. Ima sastanak Inicijative koji će dugo trajati, pa da ova ne bude sama kod kuće. Volim kada je Fani tu. Uz nju je sve uvek nekako mekše.

Veče provodim sa Mihailom. Na trpezarijskom stolu sklapamo slagalicu od hiljadu komada, veličine metar sa četrdeset. Motiv je svod Sikstinske kapele koju je u 16. veku oslikao Mikelanđelo. Zanimljivo je i poprilično teško. Smišljamo i isprobavamo razne taktike kako bismo uspeli da je uopšte sklopimo. Prvi put zapravo obraćam pažnju na svaki detalj. Na svaku scenu, svaki izraz lica, svaki oblik tela i mišića koji su prikazani u stvaranju čoveka. Kada sam pre desetak godina bila u toj istoj Sikstinskoj kapeli ništa od toga nisam uspela da vidim, a kamoli da zapamtim jer daju ti samo 15 minuta da se u njoj zadržiš. Kako nehumano. Za takvo umetničko delo nije ti dovoljno ni 15 godina da se u njemu nauživaš.

Ponedeljak, 22. januar 2018. godine

Odkako sam povremeno počela da radim od kuće ponedeljnici mi mnogo lakše padaju. Dan kao i svaki drugi započinjem kafom i vežbama. Malo radim od kuće, stignem da malo pospremim i spremim ručak, a nakon toga odlazim do kancelarije na sastanak sa klijentima. Pošto mi je doktor rekao da sam debela, morala sam u svoju dnevnu rutinu da ubacim šetnju (i izbacim slatkiše), tako da sad i na posao idem pešaka. Tu do Južnog, onda se na Lekino popnem busem, lakše mi je. Na Vračar sam se preselila pre nekih godinu dana. Lep je kraj grada. Star, topao i sa nekim starinskim šmekom. Ipak i dalje se nisam navikla da je to sad moj kraj. Živela sam i na Zvezdari, malom Tašu, na Dorćolu, u Dalmatinskoj. Ali valjda nikad dovoljno dugo da bih se osećala kao kod kuće. Mislim da će za mene „mojkraj”, u kom se osećam opušteno i sigurno, uvek biti Sodara.

Posle sastanka idem do Centra za kulturnu dekontaminaciju, ove nedelje se prikupljaju potpisi za podršku izborne liste Inicijative „Ne davimo Beograd”. Ovo će biti prvi put da glasam na nekom drugom biračkom mestu. Celog života sam na glasanje išla sa mamom i Džidži, tata je odavno odustao od politike. A nas tri se lepo obučemo i doteramo, i s ponosom idemo da damo svoj glas, još uvek verujući da nešto možemo da promenimo. Žene su se toliko dugo borile za ovo pravo, nemojte da ga proćerdate tek tako.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju poznata i nasmejana lica, moji prijatelji i saborci protiv ovog ludila u kom smo se svi našli. Svi oni su dali mnogo ne dobijajući ništa za uzvrat. Sem možda zahvalnosti nekolicine nas koje su ohrabrili i naučili kako izgleda neodustajanje. Dajem potpis i zovem ih da posle smene dođu kod nas na klopu.

Utorak, 23. januar 2018. godine

Na pauzi za ručak idem da prošetam i da kupim bademe. Prolazim jednom malom ulicom koju sam skoro otkrila u svojim „prinudnim” šetnjama. Simpatična je, stara i poluodrpana, ali vidi se da u njoj žive neki bogati i lepi ljudi. U ulici svaki dan stoje pandurska kola, valjda čuvaju nekog ili nešto. Policija je uvek nešto što mi unosi strah i nervozu, i valjda zbog toga danima nisam smela da uberem neku biljku iz žardinjere koja nije moja, a koja se nalazi nedaleko od tih njihovih kola. Danas sam se napokon na to odvažila, a oni na mene naravno nisu ni obratili pažnju. Samo su sedeli, pili kafu i pušili, kao i svaki drugi dan. Čudno je to kako nam usade taj strah od policije, kao da oni nisu naši ljude čije plate plaćamo mi iz našeg džepa i zbog kojih su ustvari tu, već da su oni neka posebna vrsta odreda koja čuva samo političare i neke tamo „važne” ljude od nas običnih građana.

Večeras treba da idemo na Dulajtovo otvaranje izložbe u Domu omladine, ako budem imala snage. Ranije sam mnogo više izlazila po izložbama i raznoraznim kulturnim dešavanjima, a sad mi se čini da sve manje imam želje za time. Valjda sam razvila neki svoj ukus za umetnost, pa ne mogu više šta bilo da svarim. A i iskrena da budem, nije kao da ovde kod nas potoji neki baš veliki izbor. Zato valjda ljudi i nemaju razvijenu tu naviku i potrebu da posećuju galerije, muzeje, pozorišta. Mada, kažu da ovaj novi muzej Savremene nije loš. Podeljena su mišljenja, a ja još uvek nisam stigla da ga obiđem. Prošli put kad sam se nameračila da odem, vraćala sam se saZemunske pijace i nisu hteli da me puste unutra sa mesom i varjačom. A pošto ormariće za ostavljanje stvari nisu imali, u muzej nisam ni ušla.

Sreda, 24. januar 2018. godine

Sinoć nisam otišla na izložbu jer – trudničko varljivo raspoloženje. Ostala sam kod kuće i čitala „Svi su u pravu” od Paola Sorentina. Roman o Toniju Pagodi, ostarelom pevaču zabavne muzike koji je već dvadeset godina navučen na kokain. Sorentino je inače pisao scenarije za „The Great Beauty”, „Youth”, „This must be the Place”… Ako ga do sad niste čitali ili gledali, svima bih toplo preporučila da urone u njegov prelepi svet umetnosti i dekadencije.

Dan provodim u kancu. Mnogo gužve i stresa koji pokušavam da izbegnem. Boli me kičma i natiču mi noge od sedenja. Iako zaista volim posao kojim se bavim, danas jedva čekam da dođem kući i da ne radim ništa opružena u toplom krevetu.

Četvrtak, 25. januar 2018. godine

Posle posla krećem u akciju nabavke zakasnelih novogodišnjih poklona za dve prijateljice koje više ne žive ovde. Odlučujem se za „Liceulice” kalendare. Najbolji način da nekome pomogneš, a da u isto vreme obraduješ i nekoga koga voliš. Magazin „Liceulice” bavi se socijalnim temama koji na ulici prodaju ljudi koji su ometeni u razvoju ili su socijalni slučajevi za koje u ovom društvu niko nije našao mesta. Godinama unazad oni izdaju godišnji kalendar koji je sačinjen od radova ljudi koji su donirali svoje ilustracije. Zarađeni novac od prodaje koristi se za dalje štampanje novina.

Jedan ću poslati u Belgiju drugarici koja je otišla u Gent na studije ilustracije posle srednje škola i koja se nikada više nije vratila u Srbiju. Drugi je za drugaricu sa fakulteta koja se posle studija vratila u Dimitrovgrad sa željom da u svom rodnom gradu nešto promeni. Uvek ću joj se diviti na toj hrabrosti.

Posle kupovine poklona idem da izvadim krv, već osmi put otkako sam u drugom stanju. Ovog puta radi provere hormona štitne žlezde. Sa 16 godina sam imala operaciju tumora posle koje je sve bilo u redu. Negde sam pročitala podatak da 80 odsto Pančevaca ima problema sa bolestima štitaste žlezde. Toliko o filterima na našim fabrikama koje već godinama razni političari obećavaju. Tada sam morala da plaćam i da nalazim vezu kako bi me operisali neki normalni doktori u Beogradu, jer bih u Pančevu morala da čekam nekoliko meseci da bi me samo primili na pregled. Od tad se nije mnogo stvari promenilo u našem zdravstvu. I sada moram sve analize da radim privatno, a na pregled endokrinologa čekam već mesec dana. Termin u koji su me jedva ubacili i to samo zato što sam trudnica.

Petak, 26. januar 2018. godine

Ceo dan mi je usmeren na ultrazvučni pregled koji imam zakazan u dva. Prvi put jasno vidim kako bebino srce kuca. I dalje mi je nezamislivo da imam živo biće u stomaku. Uzbuđeno zovem Mihaila da mu ispričam kako nam je beba natprosečno velika za tu i tu nedelju trudnoće i kako sam je videla da sisa prst. On završava sa poslom i nalazimo se na Cvetnom trgu da pazarimo nešto zdravo za ručak. Častim se hrono kolačom od rogača koji ima ukus kartona. Sva zdrava hrana ima ukus kartona. Ubeđena sam da ljudi koji se zdravo hrane ili nemaju razvijeno čulo ukusa ili nikada nisu probali kuhinju moje mame, pa ni ne znaju koliko zadovoljstvo hrana može da ti donese.

Subota, 27. januar 2018. godine

Posle jutarnje kafe i vežbi idem u Pančevo da dan provedem sa roditeljima koje nisam videla već nekoliko nedelja. Nosim im sveže snimke sa ultrazvuka jer ponisni budući deda Đeka arhivira svaki snimak i pomno prati razvitak budućeg malog rokera. Čeka da saznamo koji je pol, iako to zapravo nikome nije bitno, pa da otvori flašu nekog fensi piva koje mu je poslala slušateljka iz Nemačke.

Mama i ja danas mesimo perece. Ustvari mama mesi, a ja sam malo sa tatom i babom, malo sa mačkama, a malo čeprkam po svojoj devojačkoj sobi ne bih li pronašla još neku dragu knjigu koju još uvek nisam prenela u svoj novi dom, ili neku uspomenu koja bi me vratila u neko bezbrižno vreme provedeno u toj kući u kojoj sam bila zaštićena od svega i svakog.

Ovog puta za Beograd se vraćam sa pravim perecama i „Lovcem u žitu”. Uveče Mihailo i ja idemo na rođendan kod drugarice da se vidim sa istim onim ljudima preko kojih smo se i upoznali. Većina njih se skuplja tek oko 10, 11, u vreme kada mi već odlazimo kući. Tek tada počinje zagrevanje za klabing koji mi sada izgleda kao neki jako daleki bivši život. Iako nas svi zovu da ostanemo ili da idemo negde dalje, mi jedva čekamo da stignemo kući, da se zavalimo u krevet i da gledamo neki film ili rešavamo ukrštene reči i čitamo knjigu. Koliko god mi je to ranije bilo nezamislivo, ali trenutno ne postoji mesto na ovom svetu gde bih radije provela tu subotu uveče.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)