Sedam veličanstvenih

Milica Milinković
Objavljeno 30.12.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, prokleta nedelja

01:05 – tehnički, dan je već počeo. Ulazim što tiše u stan trudeći se da ne izazovem Stelin lavež. Bila sam sa drugaricom u Beogradu. Posetile smo otvaranje izložbe povodom 70. rođendana Fakulteta dramskih umetnosti. Uz to smo svratile na još par događaja, pojele komplet lepinju i odlučile da ne nastavimo žurku u Pančevu jer nam se nisu davale pare za ulaz. Veče je bilo haotično, prijaće mi san.

Ustajem, eksperimentišem u kuhinji praveći neki voćni smuti i odlazim u maminu sobu da čitam. Tamo mi je najlepše jer je sa južne strane i uvek ima sunca.

Budi me Stela posle sat vremena svojim prepoznatljivim skokom na krevet i traži da je vodim napolje.

Izvodim je. Iako je sunčano nema društva pa se ubrzo i vraćamo. Dolazi mi drugarica sva snuždena i tužna. Drmaju je hormoni, primećujem. Slušam, tešim, delimo kolače i mleko. Odlazi.

Nisam baš vešta u kuhinji ali trudim se. Hoću za ručak sebi da spremim potaž od bundeva. Mislim da sam to već doktorirala.

Kuvam i slušam muziku u trenutku kada dolazi mama i prekida rečima: „Hajde sad malo pauza”. Pušta Branka Dragaša na svom telefonu objašnjavajući mi o čemu priča u ovom intervjuu.

Odlazim na trening. Kao predviđeno, kasnim. Inače, treniram atletiku.

Kad sam se vratila kući preostalo mi je malo vremena za spremanje: treba da se nađem sa profesorkom nemačkog Radom i drugarima iz srednje u kafiću „Mama”. Frau Rada nas časti; povod je bio nagrada koju je dobila od Gete Instituta (o tome već pisano na sajtu Pančevo Si Ti). Prolaze sati, a mi uživamo. Pri kraju se dodiremo politike, ali nekako i sa tim ubrzavamo, od muke, valjda.

Vraćam se kući i zatičem mamu, brata i komšiju kako lepe tapete. Pokušavamo već tri meseca da nađemo nekog majstora za to (jedan se preselio u Nemačku da radi, a i drugi je negde bez glasa nestao), pa je sve spalo na komšiju. Drago mi je što te kućne radove u većini izbegnem zbog nekih drugih obaveza (šš!)

Idem kod drugarice po džemper. Povodim i kuče u šetnju i time zaokružujem ovaj dan.

Pon

Sumoran dan. Želim da brzo prođe.

Nisam od onih koji mrze ponedeljak sam po sebi, ali ovaj mi nije bio mio. Vučem se po krevetu, stanu, do posla. Sve je sporo. Inače izbegavam da se vozim ATP-om, već svi znate zašto. Nekako mi je milije da ilegalnim taksistima dajem po 150 kinti, mislim se, za pivo eventualno.

Radim u jednom kol-centru u Beogradu i po ceo dan pričam na nemačkom. S obzirom na to da im je (Nemcima) sutra Božić, svakome na kraju razgovora poželim srećne praznike (iako mi definitvno danas nije do toga i glasno zevam između svakog poziva).

Dolazi i vreme da krenem kući i… opsa-sa… kao i predhodnih dana, nalazim se u beogradskoj gužvi. U pauzama između misli čujem vozača (dok stojimo zaglavljeni na sred Slavije) kako psuje svima sve po spisku. Mrtva tišina u busu, samo se on čuje do te mere da je ljudima neprijatno.

Došavši kući, primetila sam da su tapete zalepljene i u mojoj sobi, što me raduje. Mada, baš smrdi – večeras sigurno neću spavati u sojoj sobi.

Pridružujem se mami koja gleda vesti na „Pinku” (verovatno se tu slučajno zadesila jer kod nas u kući TV služi samo za svrhu pozadinske buke).

Obožavam njen sarkazam. Vesti idu.

„Jeste, i Hitler će sad iz groba da ustane…”, promrmlja.

Menjamo program, of course.

Dolazi mi Sara da jedemo onaj potaž od juče. Upuštamo se u priču i vreme konačno brže teče. Po njenom odlasku, odlučujem da pravim poklone za Novu godinu. Što je pravi poduhvat s obzirom na to da smo prilikom selidbe pre tri godine bacili pola stvari koje su mi za to bile potrebne. Nalazim tempere i kao improvizovanu četkicu koristim onu od starog pink laka za notke iz petog osnovne. Tri sata gotovo da ne osetim.

Otvoriću sobu da se provetri i idem negde drugde da spavam.

Uto

Kud ćeš lepše nego da se probudiš sa ukočenim vratom. Proklinjem lepak za tapete.

Spremam se i odlazim u teretanu, sa zakašnjenjem od 20 minuta.

Odmah nakon treninga (i u nadi da Kinezi rade i pre 9h) odlazim do „Crvene jabuke” i DM-a da kupim još par poklončića za Novu godinu. Ubrzo shvatam da sam u cajtnotu i hitam brže-bolje (-jače?) kući.

Na putu do hotela „Tamiš” svraćam da izradim fotografiju (na pitanje koliko će to da traje, devojka mi odgovara „desetak minuta”). Razmišljam se, da li je moguće da u 21. veku izrada jedne fotografije formata 10×15 može toliko da traje?

Kasnim na bus. Primećujete do sad, nisam baš k’o švajcarski sat.

I tako ću ja prvim prevozom za Beograd; ovaj put je to Auto Kodeks (u kojem uvek ima mesta, a leti i klime).

Danas je Božić, stoga nismo imali puno poziva već sam čitavo radno vreme provela pišući mejlove. Bilo je i puno poslastica, koje su na moju (ne)sreću stajale tačno do mog stola. Dalje nije potrebno pričati.

U povratku kući, na obližnjem kiosku, pri plaćanju sam zaključila da mi novčanik nije tu-nervoza,vika, panika.

Žao mi, bio je baš lep, ali džepariti se mora. Pretpostavljam da mi je ukraden u onoj jurnjavi do posla, kod Slavije.

Odoh kući, pa na depilaciju, zatim perem, usisavam i na kraju, sedim za kompom – tražim koja su mi dokumenta potrebna da bih izvadila novu ličnu kartu. Laku noć.

Sre

Kako je došla, tako je i prošla. Ne sećam se detalja. Kasno sam ustala, i umesto da odem u policiju, popila sam čaj i u miru otišla na posao. I dalje pišemo mejlove, primećujem, brže mi ide nego juče. Posle posla odlazim da se nađem sa momkom, koji je upravo došao da me poseti iz Nemačke. Usput srećem devojku koja deli uzorke parfema u Bulevaru. Ulazim u prodavnicu i kapiram da moj parfem i u ‘fejk’ izdanju skoro potpuno isto miriše. Uzimam ga.

Kraj ovog dana provodim ljubavno i gledajući seriju.

Osećam se spokojno.

Čet

Radim ranije da bih stigla na zakazani termin kod zubara. Mama dolazi po mene i vozimo se u Jabuku.

Ne pričamo mnogo u kolima, čitam knjigu. Deluje mi ljubomorno jer joj ne posvećujem previše pažnje, pretpostaviću.

Poslednji put sam imala pregled pre godinu dana, a zub sam popravljala u šestom osnovne.

Dok smo čekale na svoj red, mama i ja smo bile primorane da gledamo „Zadrugu” (na „Pinku” koji je treštao u pozadini) i isečak iz Dnevnika. Posle nekog vremena, Jasmina (već pomalo iznervirano) pita dečka koji sedi do nas (odeven od glave do pete u „Najk” igrajući „Zumu” na telefonu): „Izvini, je l’ mogu da promenim?”. Dok će on nezainteresovano „Da, da, ne gledam”.

Ona pokušava da promeni program, ali to se ne dešava. Pomislim, zbog silnih ukrasa koji stoje ispred TV-a. Nije.

U međuvremenu razmišljam kako me nervira apolitičnost novih generacija, boli nas uvo za sve. Zanimljiva tema, taman da skrenem misli sa bola.

Prošla sam bez anestezije. Mozak mi bruji. Dragi gospode, sve zvezde mogu da izbrojim. Vraćamo se kući i šetam kuče (klasika).

Utom mi dolazi Kevin, jedemo mamine tek napravljene braunije (sa previše čokolade), i ostavljam ih da raspravljaju zašto se u Nemačkoj traže mladi inženjeri.

Odlazimo na žurku u „Štab Pogon”. Prelepo sam se provela. Igram. I još malo.

„Pogon” u poslednje vreme posećuje jedan momak koji ostaje do kraja svake žurke. Moram ga pomenuti, jer on NE PRESTAJE da pleše. Dođe, igra (uz bilo kakvu muziku, ne pravi razliku), popije čašu vode, eventualno dve, i nastavlja se povija u ritmu sve do fajronta. Predivno mi je samo gledajući ga.

Idemo za Beograd. Ponekad uzmem studentsku povratnu, iako još zvanično nisam student jer je, složićete se, bruka mnogo davati 300 dinara every day.

Gledamo film koji smo sinoć propustili u „Apolu” Budy, budy, jedemo čips i pijemo po još jedno pivo. Vreme je za san.

Friday

Pos’o, šetanje po Beogradu, kuća.

Trubaši u Knez Mihailovoj su preglasni. Baš seljački, mislim, ali valjda dobro zarade od zapanjenih turista.

Kod kuće mama (standardno) gleda snimke na Youtube-u. Balkan info. Dobrila Gajić Glišić kao gost, ovog puta. Zadivljena je njenim pričama o Majama. Obećavam da ću joj za Novu godinu kupiti knjigu.

Odlazim u Beograd. Gledamo film American Beauty i tonemo u san.

Sub

Došao mi je drug sa dve sestre iz Crne Gore. Nismo se dugo videli, pa odlazim sa njima na piće u kafe „Galeriju”. Tamo svaki put prvo iskomentarišemo aktuelnu postavku pa onda krećemo u priču.

U CG polaganje vozačkog ukupno traje mesec dana i košta 300 eura. Primamljivo.

Mislim da ću večeras otići na protest, a posle toga mi se ide u neki provod.

Uostalom, naredna četiri dana su mi „fraj”.

Autorka je ove godine završila Gimnaziju i sprema tri prijemna ispita, jer je malo neodlučna. U slobodno vreme je atletičarka, fotograf u pokušaju i nepredvidivi, ambiciozni tinejdžer.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Sedam veličanstvenih

  1. Snezana Miric

    januar 1st, 2019

    Rastu, posrastu, pa nauče i da pišu.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)