Baš kako treba

Tamara Vujičić
Objavljeno 06.01.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Dan tristašezdesetčetvrti 2018.

22:47 Kolega Nenad Živković me porukom pita da li bih narednih sedam dana pisala dnevnik za portal. Pristajem oduševljena. Zatim mi pada na um da sam to poslednji put radila u vreme kada je princ Hari bio zakleti neženja, „Partizan” igrao završni turnir Evrolige, reke su tekle slobodno po Srbiji, a ja mislila da mi vozačka dozvola nikada neće biti potrebna jer se u Pančevu svugde može stići biciklom. Takođe sam mislila i da je Pančevo svet i išla kući u jedan jer sam mislila da se (u gradu) ništa zanimljivo ne može desiti posle. Moglo bi se reći da smo i roditelji i ja počeli da patimo od nesanice otprilike u istom periodu kada sam shvatila koliko grešim. Moj svet više nije taj svet.

Slabo ću spavati i ove noći.

Dan tristašezdesetpeti 2018.

Šta smo mi ako ne trošimo?

Nisam spremna za kraj godine.

Došao je prebrzo i ne znam kako sad da restartujem sat na nulu i krenem da brojim od jedan. Bila je ovo neobična godina, meni veoma značajna jer sam mnogo porasla, preuzela odgovornost za sebe i počela da razdvajam bitno od nebitnog. Manje sam spavala, dosta učila, često šetala i provela nebrojene sate u autobusima čitajući. Uložila sam skoro celu sebe u rešavanje zadataka, jer nešto je ipak moralo da ostane za ličnu upotrebu. Našao me je divan posao, očistila sam ispite koji su me progonili i počela da uživam u stvarima kojima se bavim. I zato nisam želela da bude ponoć i da mi sad neko kaže „Želim ti godinu punu novih početaka” jer ja imam početke i sredine, samo želim da nadogradim i učvrstim započeto.

Bilo je nešto između 4 i 5 kada smo Danijel i ja shvatili da ne znamo kuda ćemo večeras. Mama i tata su jutros spakovali poklone, sestru, babu i Natašu i otišli u Suboticu, pa smo praznu kuću iskoristili da pozovemo ljude. Dogovor je išao teže od očekivanog iako niko nije imao nikakav plan, ali novogodišnja je noć, reklame kažu da svašta može da se desi, pa su, verovatno vođeni time, naši drugari rešili da čuvaju kuću na Misi kao poslednju opciju. Nije se desilo ništa. Bilo je 8 kada su zvali da čekaju ispred, dok smo mi čekali u redu u DIS-u. Otišli smo po piće, i sa tim smo se i vratili iako je Danijel pokušavao da ubaci sve moguće stvari koje nam nisu potrebne u korpu pod izgovorom da mi nemamo svrhu u potrošačkom društvu ako ne trošimo. Nakon što je to izgovorio, jasno nam je bilo da takvu svrhu ni ne želimo. Sa kase smo pojurili kući dok je Fredi pevao I’m burnig through the sky…

Noć prva 2019.

Nema pravila na granici.

Dočekali bismo 2019. stisnuti u kolima da se Darko nije setio da odemo po Ninu koja živi blizu, tako da smo, umesto na putu ka gradu, čestitali jedni drugima i grlili se od vrata, uz stepenice, sve do njenog dnevnog boravka. Tako smo bez odbrojavanja i euforije, dobro raspoloženi, dočekali te „nove početke”. Ništa tu nije bio novo, ni prostor, ni ljudi, ni atmosfera, ali imala sam neki plecebo osećaj promene u mislima. Da li zbog džina ili čvrste uverenosti da ću ove godine biti glasnija i odlučnija, ko zna. I nedostajali su mi moji najbolji drugari.

Provela sam neko vreme udubljena u ekran šaljući srca ljudima i kuckajući poruke s željom da se bore za sebe. Vreme je da prestanemo da uzimamo stvari zdravo za gotovo i da trpimo da nam drugi ograničavaju zdrav razum. Napravila sam još par koktela Zorici i sebi i otišla da igram.

Dan prvi 2019.

Kakav dan! Ovo je prvi prvi januar koji nije bio repriza jučerašnjeg dana. Prerastao je u premijeru.

Probudio me je telefon, Danijelov tata nas zove na ručak. Tek je 10, pomislila sam, u 12 treba da budemo tamo.

Bilo je dva.

Proveli smo dan skačući sa ručka na ručak, dugo nenadano sedeli sa roditeljima mog dobrog druga, čija nas je spontanost potpuno očarala kada su nas pozvali da uđemo na kafu iako smo ih probudili i iako je plan bio da samo pokupimo kola koja su bila na popravci. Kasnije razmišljam o lepoti nenadanih susreta, i kako bih volela da opet prvi put upoznam neke ljude i opet prvi put odgledam neke filmove.

Nina i Zorica čekaju u gradu. Kasnila sam na dogovorenu kafu sa drugaricama, došla je i Maja, sedimo u „Vozu” uz medovaču koja je bila prisutna u svakoj velikoj večeri našeg dosadašnjeg postojanja i zapisujemo odluke i planove za naredi period. Osećam se ušuškano tu među snovima, sa svakim mogućim zamisli… Maja kaže da ne smem ovde da napišem sve, inače će se izbaksuzirati.

Ja mislim da neće, svemir voli da ispuni želje koje istinski želimo.

Ubrzo odlazim ka Segedinu. Na granici sa Mađarskom je gužva. Traje taman toliko da stižemo da odgledamo Kesićevu novogodišnju emisiju.

Dan drugi 2019.

Red spavanja, red serije, red spavanja, red serije, tako uvek izgleda moj prvi dan kad dođem u Segedin dok Danijel provodi prvi januarski radni dan. Preselio se ovde pre skoro godinu dana, i to ume da bude naporno, ali ima svoje (gorenavedene) prednosti. Jedem, sedam za sto i uključujem računar. Januarski rok se opasno približava, a ja još uvek biram samolepljive papiriće za označavanje i čitam putopise sa Islanda. Koliko sam samo stvari tokom ovih godina naučila dok sam spremala ispite. O gajenju puževa, umirućim zvezdama, Marini Cvetajevoj, pravljenju čokolade, putovanju kroz vreme i otvaranju čakri. Kao najveći uspeh volim da istaknem dubljenje na glavi iz sezone 2015/16. Matematičar u meni ubrzo preuzima kontrolu. Crtam kalendar, procenjujem stepen rizika za svaki ispit, sabiram i oduzimam neophodnu literaturu i ocenjuje krajnji rezultat kao pozitivan. Zaslužila sam čaj! Pritom Danijel stiže i ostatak dana lakiram nokte, merkam sledeću knjigu za čitanje, gledamo filmove, planiramo sledeće niskobudžetno putovanje i želim da mu kupim novo ćebe jer je ovo pretoplo.

Dan treći 2019.

Nema pravila na granici, drugi deo

Danas je teči rođendan. To zahteva moj povratak u Suboticu. Jedva čekam da uđem u autobus i progutam novo izdanje Gordera koje sam dobila od Deda Mraza. Pravog Deda Mraza, nije se tata maskirao, znam za tu foru. Planirala sam da čitam ta skoro dva sata do Subotice, ali su nas graničari častili neočekivno brzim prolaskom pa sam se nakon manje od sat vremena našla na glavnoj stanici potpuno zbunjena. Ušla sam u kuću, a za mnom su dolazili mama i ujak, pa sestre i mlađi brat i kuća je zazujala. Jedno za drugim nosili su tortu i balone, poklone i pevali pesmicu, meni su u ruke gurnuli kameru da bismo svi do kraja dana mogli da gledamo kako tečina glava završava u šlagu. Trajao je veliki porodični ručak za veliku porodicu do kasno dok se svi još omamljeni slobodnim danima i manjkom obaveza nadaju da će sneg pasti i izazvati opštu amneziju poslodavcima. Ostala sam u dnevnom boravku skoro do jutra uz knjigu, jer sve je u mom svetu sada bilo kao i u Gorderovom, „Baš kako treba”.

Dan četvrti 2019.

Zaspala sam u krevetu sa jednom mamom, jednom sestrom i jednom Natašom. Probudila sam se u kreveru sa dve sestre, jednom mamom, jednom Natašom i jednim bratom od ujaka. Niko nije bio siguran kako je tu završio, svi su bili sigurni da im je tu mesto. Nakon opsežne istrage, ustanovljeno je da Dragana i Uroš imaju iste šake. Prvi redovi su napustili redove nakon podneva, ja sam ostala da ukradem još malo ovog milog događaja. Dobro je imati kome da kažeš „mazi me, plašim se, donesi mi da jedem, hajde da gledamo zvezde padalice.”

Danas pukao praznični mehur i počela je da me hvata panika jer treba da učim i da se spremam za početak drugog polugodišta. Na brzinu sam jela i ostatak dana provela za računarom, prepisujući beleške, i praveći planove za časove.

5. 1. 2019.

Dole vaše državno uređenje

Danas je dan za promene. Zapravo, svaki dan je podjednako dobar za promene, nekim danima samo više ljudi odluči da to uradi. Pakujemo se i posle ručka krećemo nazad u Pančevo. Ja ću ostati na ulicama Beograda.

Ili, ipak neću… Putevi su blokirani i mama ne želi da vozi nazad, tako da ostajemo ovde još danas. A sledeće subote se vidimo na Platou!

Autorka još uvek ne ume da verbalizuje sliku o sebi. Zna da voli bananice, svemir, rečnike i kuvanje, i smatra da je to dovoljno.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)