Nedelja, 11. jul 2021. godine
Posle subote uveče volim da odspavam duže, ipak je iza mene radna nedelja, 20 radnih sati i barem još toliko sati učenja i volontiranja. Dok ispijam jutarnju kafu i čekam da neizostavni deo nedeljne rutine nege kože i kose odradi svoje, pripremam poslednje tekstove koji najavljuju veliki KOMPAS-ov povratak. Pančevački Live aid je za samo dva dana. Polako me hvata blaga panika i pitam se da li ćemo sve stići da obavimo kako treba. Uh, Dušane, što li si me predložio za koordinatorku događaja?!
U redu… sve je u redu. Nedelja je. Uživaću makar do kraja dana ne misleći na obaveze koje dolaze. I ispitni rok je gotov. Iako sam odavno racionalizovala da posvećivanje vremena sebi =/= lenjost, i dalje ne mogu u potpunosti da se otarasim griže savesti koju kapitalizam nameće čoveku tzv. zapadnog sveta kada odluči da odmori, pa čak ni taj jedan dan u nedelji.
Čak smo i hobije monetizovali. Odavno sam prestala da crtam. Nisam nešto naročito bila dobra u tome. Zaboga, kao da ne možemo samo uživati u stvarima koje radimo samo zarad osećaja koji dobijamo kad ih radimo. Odmah pomislimo da se ne isplati i da je to čisto gubljenje vremena. I to sam racionalizovala, ali nešto mi i dalje ne dozvoljava da uzmem četkice… Valjda se ne isplati.
Ponedeljak, 12. jul 2021. godine
Uvek sam sebe smatrala perfekcionistom. I upravo to, često me je kočilo i paralisalo. Uvek ruku pod ruku idu prokrastinacija i perfekcionizam. Odlažem nešto konstantno s mišlju da nije pravi trenutak/okolnosti nisu pogodne/nisam dovoljno sposobna da obavim nešto apsolutno savršeno i bez greške. Čini mi se da polako probijam tu mentalnu blokadu.
Kada je odlučeno da ću biti koordinatorka Live aid-a osećala sam se kao da sam bačena u vodu, a ne umem da plivam. U tim situacijama, ili ćeš potonuti ili naterati sebe da počneš da plivaš. I dok se pripreme za događaj solidarnosti privode kraju, shvatam: „Hej, pa nije loše prošlo – sve je spremno!”
Kada znaš za šta se boriš, prepreke postaju samo izazov. A motiv je bio tu, jasan kao dan. Od kako je počela pandemija, mnogi ljudi ostali su bez krova nad glavom, bez hrane u frižideru i bez nade u bolje sutra. Solidarna kuhinja, kojoj će ići sav prihod sa Live aid-a, pojavila se kao svetlo u mrklom mraku za mnoge naše sugrađane i sugrađanke. Iako ovakav sistem forsira individualizam i sebičnost, Solidarna kuhinja je pravi pokazatelj da samo uz kolektivistički duh, narod može da se iščupa iz životnih nevolja. Tokom pandemije je formirana kako bi se na sveprisutni problem siromaštva i gladi odgovorilo solidarnošću i uzajamnom pomoći. S tim u vezi, moramo da razgraničimo par stvari. Solidarnost NIJE milostinja. Ona uvek dolazi s pozicije moći, dok solidarnost teži da takav odnos uništi i nastaje iz potrebe da kolektiv zajedničkim snagama opstane i raste. I sve dok ne budemo razumeli da je problem beskućništva i gladi problem cele zajednice, ona ni sama neće biti stabilna.
Utorak, 13. jul 2021. godine
Ma koliko god bih volela da sad pričam o tome kako je Live aid prošao najbolje ikad i kako je sakupljeno 30.000 dinara za Solidarnu kuhinju, ipak aktivno razmišljam o činjenici da su mnoge žene koje su uradile velika dela tokom istorije samo progutane u tami zaborava.
Upravo zato bih ovaj odeljak posvetila obeležavanju jučerašnjeg rođendana Ljudmile Pavličenko – velike heroine Sovjetskog saveza koja je samo sa svojih 25 godina bila je najbolji snajperista i koja je usmrtila preko 300 fašista tokom Drugog svetskog rata. Od kako patrijarhat postoji, žene su morale da se bore za svoja prava i želje. Na žensku reč gledalo se sa dozom sumnje i osude, mada ni danas nije mnogo drugačije. Ljudmila je isprva bila meta podsmeha kada je htela da se pridruži Crvenoj armiji govoreći kako je iskusna u streljaštvu. Tek nakon što je dokazala svoje umeće, postavljena je u diviziju „V. I. Čapajev” kao snajper i tu se proslavila. Iako je njen uspeh bio ogroman, kao i uspeh mnogih drugih žena, kako u nauci, umetnosti, pa i ratovima, njihova imena retko ko spominje i retko se za njih čuje. Kad malo bolje razmislim, njihova borba, borba je svake žene, da ne bude izbrisana iz istorije, da se njen glas čuje i da njen život ima svrhu. Svaka od nas je pomalo Ljudmila.
Sreda, 14. jul 2021. godine
Konačno je došlo vreme da se udaljim sa usijanog asfalta. Naime, drugarica iz Perua živi udaljena od grada, na samoj obali Dunava, van Beograda. Primetila sam da je njena porodična kuća ukrašena detaljima koji su mi zapali za oko. Na svakom koraku mogla sam naići na vrlo simpatičan lik druga Čea. Njen otac ima tetovažu s njegovim likom, ona nosi majicu s njegovim imenom, veliki zidni sat je sa motivima Če Gevare, veliki posteri, slike, piksle, šolje, knjige… Jedino je još njegova bista u dvorištu falila.
Malo je reći da sam se oduševila. Navelo me je da razmišljam kako bi nam baš u ovom momentu svima dobro došao ponovo jedan takav čovek. Ili više njih. Svakako promena nam ne gine. Ili će je biti, ili nas neće biti. Uvek se lomim između optimizma i krajnjeg distopijskog pesimizma – s jedne strane verujem da je čovekov instinkt za preživljavanjem jači od čizme koja nas gazi, a s druge, čini se kao da je virus kakav je ovaj sistem već u poodmakloj fazi bolesti i samo je pitanje momenta kada će doći do potpunog kolapsa. Ukoliko ne završimo kao dinosaurusi izbrisani s lica zemlje zbog ekološke katastrofe, revolucije će biti. Mora da bude…
Četvrtak, 15. jul 2021. godine
Retko kad gledam televiziju. Ona je, doduše, uvek uključena, jer ne volim tišinu. Neću lagati, volim da odgledam „Slagalicu” uveče kao prava tradicionalna, dobra Srpkinja, ali se na tome završava.
Međutim, danas je na TV-u bilo gostovanje sociološkinje Jelene Riznić i advokata Ivana Simića. Govorili su, tojest, Ivan Simić je govorio o slučaju Danijele Štajnfeld. Takav bes nisam dugo osetila. Ceo život slušam da feminizam danas nije neophodan. Dokle god nas ućutkujete, vičete i vređate kada progovorimo, dokle god nas poklapate silom i koristite svoju socijalnu privilegiju da bi nam oduzeli pravo da se naš glas čuje, feminizam će biti neophodan. Već nakon njegove prve rečenice sam u njemu prepoznala tzv. korisnog idiota. Nula kritičkog razmišljanja, nula razumevanja psihologije žrtve, nula razumevanja društvenog i ekonomskog stanja žena i povrh svega, nula poštovanja prema sagovorniku.
Dosta je bilo ćutanja. Ako se pitate otkud sad odjednom toliko prijava za silovanje i seksualno uznemiravanje, evo odgovora: žene više ne žele da ćute, neće se više kriti. Ako ih pitate, svaka žena će vam reći da je bar jednom u životu doživela neki oblik seksualnog nasilja i uznemiravanja. Nismo krive, samo smo uplašene, samo smo mislile da to tako mora da bude… I ovakav odnos i stav, kakav je imao „advokat” prema slučaju koji se desio Danijeli Štajnfeld samo je jedan u nizu pokazatelja kakav pogled društvo ima prema žrtvama seksualnog naslja. Uvek će naći način da od žrtve načini nasilnika, da od žrtve napravi krivca i lažova.
Ali jače smo čak i kad nas ućutkuju, jer nas upravo zato i ućutkuju.
Petak, 16. jul 2021. godine
Danas razmišljam o tome šta je zapravo sloboda, a šta privid slobode dok se Kuba trese. Amerika kaže, kubanski narod je rob totalitarnog komunizma. Kaže, nemaju slobode. Kaže, Kuba namerno izgladnjuje svoj narod. Licemerje. Višedecinijska blokada koju je SAD postavila nad Kubom radi svoje. Zastrašivanje onih koji uopšte pomisle da žele tržište sa Kubom radi svoje. Manipulacija naroda lažnim i nepotpunim medijskim izveštajima radi svoje. Ne uništava Kubu socijalizam, već imperijalistička propaganda i teror.
Da li zaista treba da poverujem da je sloboda mogućnost da izabereš da li ćeš danas jesti Pringles ili Doritos dok ti otimaju pravo na zdravstveno osiguranje i dok ti doza insulina košta preko 300 dolara? Da li je zaista sloboda mogućnost da o vlasti pričaš loše, dok je kritike ni na koji način ne dotiču sve dok može da se bogati na bedi sopstvenog naroda, dok pravi desetine hiljada novih gladnih beskućnika godišnje? Da li je zaista sloboda što možeš izabrati „demokrate” ili „republikance” kad zapravo obe strane počivaju na potpuno istoj izrabljivačkoj ideologiji konzumerizma i neoliberalizma?
Ali Kuba je uvek bila i ostaće tvrd orah, voćka čudnovata – ne slomi je, al’ zube polomi.
Subota, 19. jul 2021. godine
Uzela sam nekoliko slobodnih dana da odem konačno na more. Imam hroničan problem sa sinusima godinama unazad. Ja sam ona najgora vrsta zavisnika – navučena na kapi za nos. Morski vazduh i morska voda mi mnogo pomognu, makar trenutno. Ili to samo koristim kao izgovor da pare koje nemam potrošim na mentalni odmor od veoma burne nedelje. Kad smo kod vode… Oduzimaju nam vodu. Oduzimaju nam pravo na osnovnu životnu potrebu i daju ga u ruke investitorima. I opet potpisujemo peticije, bunimo se na fejsu, dajemo sebi osećaj da radimo nešto za zajednicu, dok je stvarnost mnogo tužnija.
Politički aktivizam u ovom momentu više nije samo pitanje odnosa radnika i poslodavaca, vlasti i naroda, već je i egzistencijalno pitanje. Ukoliko dozvolimo ekološku katastrofu, nazad se više neće moći. Dozvolili smo da nam unište zemlju na kojoj stojimo, zagade vazduh koji dišemo, otmu vodu koju pijemo.
Momenat pucanja je blizu. Da li će pući naša kičma ili nešto drugo, ostaje da vidimo nakon što se svi vratimo s odmora preplanuli, lepi i sa 350 evra manje u džepu.
Autorka je studentkinja iz Pančeva
Noseća fotograifja Aleksandar Stojković
