Mojih šablonskih sedam dana

Branimir Kolocka
Objavljeno 24.10.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Nedelja, 14. oktobar 2018. godine

Probudio sam se i već mi je dan prošao. Ovo mi se nikad ne dešava, ali za sve je kriva subota i druženje posle svirke sa mojim bendom. Probudio sam se u 14h. Ovo mi se poslednji put desilo pre dve godine. Ali eto, stigao sam kući u 6 ujutru i san mi je bio potreban do ranog popodneva. Doručak mi je pobegao, tako da sam do kraja dana imao samo obroke a ne onako kako treba: doručak, ručak, večera. Čitam štampu kao i svakog dana, proveram društvene mreže, isključivo zbog mog benda. Posle sam svirao gitaru i pevušio neke nove pesme, iako bi mi neki ljudi rekli: Pa sinoć si svirao i pevao, zar sad hoćeš još?!… da, hoću još! Kad sam završio i taj deo moje ljubavi, na red je stigla da se gleda moja druga ljubav, a to je „Partizan”. Sezona je počela u basketu i sada svaki dan željno iščekujem novo kolo da gledam moj „Partizan”… ali nažalost danas smo izgubili (znao sam da ova nedelja neće biti dobra). Posle utakmice sam ćaskao sa svojom porodicom u kuhinji, kuckao telefon i čekao samo da mi prođe dan, jer je ceo bio nekako mrtav. I baš u trenutku kada sam poželeo da odem na spavanje, odgledao sam film koji me je dosta ubio u mozak. Legao sam u 2 ujutru i razmišljao o svemu što mi se dešava, svo to razmišljanje je prouzrokovao film.

Ponedeljak, 15. oktobar 2018. godine

Napokon ustajem da kažemo na vreme (10h). Teško otvaram oči i vučem se do kuhinje da skuvam kafu. Digao se sistem na računaru, i sada uz kafu čitam jutarnju štampu kao i uvek. Proveram mejlove, društvene mreže isključivo zbog mog benda (opsesija). Posle toga sam radio vežbe za pevanje, jer sam u poslednje vreme osetio da bi trebalo da radim neke vežbe disanja. Ovo mi je prijalo, glas mi je ko nov! Slušam Bajagu i spremam sobu (igram naravno, sa sve mojoj praznom šoljom u rukama, u kojoj je bila kafa). Odlazim napolje da se igram sa svojim psima (Bejbi i Malena), to mi je rutina, mnogo sam vezan za njih dve. Posle su mi stigli roditelji sa posla, pa sam malo ćaskao sa njima. Pomagao sam tati nešto dvorištu i onda šetnja mojih pasa, kao i svakog dana. Iako sam planirao da legnem ranije to mi opet nije uspelo, jer sam ponovo gledao neki film… legao sam u pola 3. Baš loše.

Utorak, 16. oktobar 2018. godine

Pošto ove nedelje ne idem na faks, imam tu slobodu da ustanem da kažemo kad hoću. Sestra mi je nešto ušla u sobu, pa sam ustao oko 10h. Kafa, štampa, sve redom. Možda moji dani deluju dosadni, ali verujte, to je izgleda tako ove nedelje, jer nemam neke velike obaveze ni sa faksom ni sa bendom (sve do vikenda). Slušao sam muziku i čitao sam Disa. To me smiruje. Pesma „Naši dani” od Disa me je kupila. Stihovi govore sve kako je bilo i kako će biti. Šetao sam pse, čitao, svirao pevao. Danas mi je bio statičan dan. Neću ništa više pisati.

Sreda, 17. oktobar 2018. godine

Ustao sam i to je to, danas je proba sa bendom! Ja svaku probu gledam na drugi način. Bilo je ih mnogo u mom životu, a tek mi je 20 godina. Probudio sam se oko 9 i rešio sam nešto da učim. Mislim red bi bio. Ovih dana me pojam učenje dosta muči. Studiram meteorologiju, teško mi ide. Posle nekoliko prođenih lekcija svirao sam violinu i gitaru. Morao sam da navežbam neke deonice na violinu za današnju probu. Neki moji bilžnji kažu kad bih se toliko trudio i zalagao za učenje kao što to da radim za bend, bio bih top student. Ali za sad, to je samo u mislima nekih ljudi. Moje srce radi nešto drugo. Posle probe smo izašli zadovoljni jer znamo tačno šta ćemo svirati na audicji za Oktobarfest. Mislim zbog toga je i bila ova proba. Posle probe smo pričali o našoj budućnosti, to je uvek prisutno. Vratio sam se kući i rešio sam da nigde ne idem uveče već da učim još malo. Uveče sam koncentrisan. Mislio sam da ću ranije leći, međutim opet je došao neki film u jedan ujutru i to je pomerilo moje „normalno” spavanje.

Četvrtak, 18. oktobar 2018. godine

Zvuk laveža mojih pasa me je probudio rano. Ustaću, moram da spremam neke kolokvijume. Razmišljao sam danas i da nađem neki posao, honorarni. Potreban mi je novac za snimanje albuma što pre, malo me stislo. Svirao sam danas violinu baš dugo. Skale su mi bile na meniju, mislim to bi trebalo kao svaki dan. Posle violine je došla i mehanika. Kakav spoj, šta kažete? Violina i mehanika. Mislim da to niko ne radi, bar ja ne znam te ljude. Završiš elektrotehničku i muzičku školi i na kraju upišeš meteorologiju. Fantazija. Danas bi trebalo da se vidim sa mojim drugom Markom, nismo se videli tri nedelje. On se uvek ljuti kad se dugo ne vidimo, jer misli da ja nikad nemam vremena za njega. Videli smo se u 9, šetali smo kroz grad i pričali do ponoći. On kaže da nikad ne može da se seti svega što bi hteo da mi kaže jer prođe toliko vremena da prosto zaboravi na neke detalje.

Nakon toga, umesto da odem kući, ostao sam u centru sa mojim bendom, naravno. Mi se ne razdvajamo. Dišemo kao jedan. Malo smo ćaskali i na kraju oko 1 sam otišao kući. San me je stigao „već” u 2.

Petak, 19. oktobar 2018. godine

Danas sam ustao u 9h. Proba mi je zakazana u 12h i onda moram da stignem sve. Kuvao sam kafu, kad me je u tom trenutku pozvala mama od napolje. Skupljala je lišće kojeg je bilo svuda po dvorištu. Jesen je tu, šta ćeš. Kafu sam popio do pola, novine sam čitao do pola, obukao sam se do pola jer… morao sam da pomognem mami. Stoma mi je kukao da je gladan, ali to me nije zanimalo. Kad mama Goca nešto kaže, onda se to poštuje i sluša. Nakon skupljanja lišća sam kao nešto jeo, da se ne bih srušio na probi. Brzo sam krenuo po Nikolu i na direkt na probu. Danas će biti malo kraća proba jer Ivan (bubnjar) mora u školu popodne.

Danas nam nije bilo Nikolete jer je ona imala obaveze na faksu. Proba je bila super, ponovili smo šta je trebalo. Kada je Ivan otišao, Nikola, Mihailo i ja smo ostali da radimo na nekim novim pesmama, to je uvek najbolja akcija u bendu, to stvaranje nečeg novog. Posle probe smo Nikola i ja krenuli kući, međutim on je prvo morao da se šiša. Dan je bio vruć, tako da sam bio raspoložen za to čekanje. Bio sam mrtav gladan kad sam stigao kući. Planirao sam da odem do grada uveče, međutim kad sam video da je pola 9, shvatio sam da sutra ustajem u pola 5 ujutru i da će to biti veoma teško ako sad odem do grada. Nisam otišao na kraju, međutim morao sam da odem do Koteža do svoje tetke, trebalo je nešto da pričamo. Kratko sam se zadržao i onda sam brzo krenuo kući i da odem napokon u krevet, uskoro je trebalo da ustanem. Iskreno prijala mi je ta večernja šetnja. Bio sam sam sa svojim mislima, to mi uvek prija. I u trenutku kad je trebalo da legnem, čuo sam mamin smeh u dnevnoj sobi, gledala je Ivana Ivanovića. To me je privuklo, tako da sam morao da odgledam tu emisiju, smejao sam kao lud, to mi je prijalo. I posle toliko nekih manje bitnih dešavnja, legao sam napokon u nadi da ću se dovoljno naspavati. Da li je bilo tako?!

Subota, 20. oktobar 2018. godine

Alarm zvoni! Danas sviramo na audiciji za Oktobarfest! Ovo jutro (ili noć) je došlo brzo. Napolju je još mrak, a na satu piše 4:30h. Brzo se spremam i pakujem sve potrebne stvari za današnje putovanje u Novi Sad. Moram da stignem na bus koji u 6h polazi iz centra grada. A ja sam ipak na Misi i uvek je problem stići do centra. Posle rano jutarnje šetnje sa mojim kolegom i drugom Nikolom, stižemo prvi na stanicu. Uvek tako bude, onaj koji je najdalji cilju bude prvi.

Svi smo se skupili i mogli smo da krenemo za Beograd. Bez obzira što je 6 sati, smejali smo se čitav put do Beograda. Zbog takvih stvari volim svoj bend. Uvek me nasmeju, nije bitno koje je vreme ili kakav će dan biti. Stigli smo u Beogread. Brzo smo hvatali bus do Železničke stanice, jer nam voz uskoro kreće. Uvek smo za te vožnje vozom. One su nešto posebno. Imaju taj neki vajb koji te oraspoloži. Zvuk tih šina daje neku čudnu moć i energiju. Kada smo ušli u voz, videli smo da nisu obična sedišta već kupei. Prvi put u životu sam u KUPEU!!! Ta cela vožnja do Novog Sada je bila prelepa, bez obzira što nam se svima dosta spavalo, to nas nije zanimalo. I napokon kada smo ugledali najlepši grad u Srbiji, svi smo ustali i jedva smo čekali da izađemo. Kada smo izašli brzo smo otrčali do autobuske stanice i uhvatili bus do Sajma, gde je bila naša audicija. Tamo smo stigli prvi, u sali je bilo dosta hladno, kao da je zima napolju. Svuda je smrdelo na pivo zbog jučerašnjeg koncerta raznih bendova. Posle nekog vremena, taj smrad nam je postao normalan, tako da ga više nismo primećivali. Sve je po malo kasnilo, jer to je ipak normalno za svaki festival ili svirku, šta god bilo. Oprema je bila fenomenalna, ali kad je naš nastup počeo, nije se dobro čulo. Zvuk je bio mutan i mi smo se borili sa celim međusobnim slušanjem. Dobili smo dobre kritike od žirija, to nam je značilo. Međutim posle nas nas su nastupali bendovi koji su većinski metal/punk zvuka i znali smo da nemamo toliko šanse, da ova audicija nije za nas izgleda. Nismo mi underground bend, nikad nećemo biti. Kada su proglasili da je pobednik jedan metal bend, mogli smo polako da krenem u šetnju kroz našu srpsku lepotu, Novi Sad. E da, bilo je takmičenje u nošenju krigli. To je bilo zanimljivo. Nikola je stigao do finala, muđutim jedan momak je bio „brži od njega”. Krađa!!! Otišli smo na kafu i tamo pričali o našem nastupu kao i o našoj budučnosti, šta treba još da radimo kao bend. Posle kafe smo šetali u jednom parku i čekali da nam dođe vreme za polazak u naše Pančevo.

Kada smo se vraćali na železničku stanicu, priželjkivali smo kupe u vozu. I tako je i bilo, samo što je sada bila veća gužva. Međutim, ušao sam među prvima u voz i izborio sam se za naš kupe. Opet smo se smejali i zezali ceo put. Govorili smo da bi smo mogli ovako do sutra da se vozimo bez problema. Baš je zabavan taj kupe. Stigli smo u Beograd, pa ubrzo i u Pančevo. Bili smo mrvi umorni, međutim… otišli smo do grada, ipak je subota. Grad je bio pun i morali smo malo da ostanemo, ali to nije dugo trajalo. Nije mi ni pivo leglo. Bio sam umoran, spavalo mi se, bio sam gladan, nije mi „seo” ovaj izlazak. Brzo smo krenuli kući, Nikola i ja. Kada sam stigao kući, spustio sam se u krevet i tu je bio kraj. Zaspao sam ko top!

Nedelja, 21. oktobar 2018. godine

Naspavao sam se. Moje isrcpljeno telo bez sna i bez hrane je došlo do daha. Ustajem i osetim pravu hranu za stolom u kuhinji. Ovog puta nema kafe za mene, moram uskoro da se spremam i da idem kod babe i dede u Starčevo. Stigla mi je rodbina iz Australije i Nemačke, posle dugo vremena ću ih videti.

Pre nego što smo krenuli (moja porodica i ja), ispričao sam roditeljima kako mi je bilo u Novom Sadu na Oktobarfestu, ceo put i nastup. To mi je običaj, da opišem svaku moju svirku kad prođe. Kad smo stigli u Starčevo, bilo je malo nategnuto sve u početku, trebalo je vremena da se svi opustimo jer se dugo nismo videli i onda je taj početak neke konverzacije dosta težak. Imaš svašta da pričaš, a ipak ne znaš kako da počneš, ali kad smo krenuli nismo mogli da se zaustavimo. Posle par sati priče, ispijanja kafe, krenuli smo nazad kući. Svašta sam čuo od njih, kako je u stvari život van našeg regiona dosta drugačiji, ali opet kad okreneš sve to dođe isto.

Vratili smo se našem domu i jedva sam čekao da vidim svoje pse, pošto sam ih u prethodnom danu slabo video. Večerao sam i seo za moj radni sto. Pročitao sam štampu i proverio društvene mreže. Fotografija na instagramu benda dobro prolazi. Mejlovi ćute. Film nisam gledao. Nedelja mi se završila. Otišao sam u krevet, sutra kreću nove borbe.

Ostavi komentar

  • (not be published)