Prolećne promene

Dunja Šašić
Objavljeno 19.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 12. april 2020. godine – Zvukovi

Probudila me je tišina. Gradsko dete, šta ću. Čudno mi je kad je tišina. Ustanem i gledam kroz krovni prozor. Tišna. Čujem ptičice. Kaže mi muž da je tako u selu. Ne bih znala. Odrasla sam u Pančevu, za vreme raspusta odlazila u Vršac, preselila se u Novi Sad. Selo videla na razglednici. I, dobro, ‘ajde da kažem, kod drugarice leti. Ali tada su mi druge stvari bile važnije od opažanja zvukova. Konstantna decibelaža brujanja automobila mi je normalno stanje. Nije da mi nedostaje saobraćaj, zagađenje i prašina, već mi mozak teži inerciji, navikao na buku. I uši sada, sirote, kao da tragaju za zvukovima. Čujem zvona u pola devet. Onda u 8.45 neka druga. Pa još jednom u devet. Da li su neka treća, ne bih mogla oceniti više. Možda je Crkva Imena Marijinog, poznatija kao novosadska katedrala. Mnogi moji prijatelji danas slave Uskrs. A neki i ove i iduće nedelje. To mi lepo zvuči.

Ponedeljak, 13. april 2020. godine – Osećanja

Konačno sloboda izlaska. Vreme za radovanje. Ali toliko sam loše spavala da mi se ne ustaje. Juče mi se ustajalo, danas ne. Eeee, ali nisam više šef svog vremena. U ovoj zemlji postoji neki drugi Šef. Maršal Šef. Juče po onom divnom vremenu blejim po kući, ribam prozore, podove i vrata (samo unutrašnja, da mi nešto ne padne na pamet). Šta moram da obavim danas, znam da moram da obavim baš sada, ali me nekako mrzi. Večiti otporaš u meni se ne da. Pijem kafu i gledam tuđe živote na Fejsbuku i, gde baš meni iskoče kako ljudi u Nemačkoj lepo sede na livadi, šetaju, distancirani od drugih, ali imaju osnovno pravo na slobodu kretanja. Kako baš meni iskoči britansko istraživanje da je karantin pogubniji za ljude od koronavirusa. Stvarno se osećam kako mi rastu uši dok poštujem propisano. A osećam i bes kada čujem da u uređenim zemljama podnose tužbe protiv države za ugrožavanje ljudskih prava, a mi ovde ćutimo, navikli na razna da ne kažem šta.

Dok sedim kod kuće jer je prošlo pet popodne, pitam li se kako bi se osećao pod ovom današnjom čizmom Jovan Pavlović, koji je na današnji dan pre 151 godinu mislio slobodoumno, liberalno, demokratski… Šta bi nam mogao poručiti osim da je vreme da pokrenemo neki novi list ili veb portal „Začet opštom svešću i težnjom za svakolikom napretkom…”, jer je „Duh vremena zakucao je na vrata našega narodnoga života pitajući ima li žive duše unutri…”

Utorak, 14. april 2020. godine – Boje

Otvorim oči, a iznad mene sivo nebo. Hoće da mi kaže koje je boje današnji dan. I ekonomija u Srbiji. I Balkanski magarac. I krovovi koje posmatram. Novosadski sajam koji vidim…

I moj kompjuter za kojim sedim da bih videla ljude koje volim.

Fruška gora mi je danas daleko, a i svakako mi izgleda nešto sivo… U Sloveniji bar pao beli sneg.

Danas će malo šarenila da mi donesu predškolci koje pripremam za školu, za ludilo sive mase u toj instituciji. Sreća je da smo se relativno brzo i lako roditelji dece, deca i ja prilagodili novom onlajn školovanju, pa nekako držimo ritam rada. I dok trepnem dvaput eto veče i naš čas Kreativne školice uspeha. Po planu se družimo sa slovom i glasom R. Pričamo o računarima, znaju oni već da predugo sedenje pred ekranom nije zdravo za decu, da mozak može da se promeni, pa da ne misli kako treba. Ali kako da im kažem da ko želi biti zdrav treba više da se igra u prirodi, na svežem vazduhu i sa drugarima? Nemam srca, pa menjam pravac priče ka tome čega su se igrali danas u stanu, koje igre imaju u kući, čime još mogu da se bave u svojim sobama… Oni imaju bolje ideje od mene. I to je dobro. Nemam ovih dana baš nešto strpljenja da odigram igru od početka do kraja, hvataju me nervoza i pundravci, ne obavezno tim redom. Mislim da je to zato što još nemam rešenje za nastavak mojih Oblutak radionica za decu gde je potreban kontakt, interakcija, dodir, alat, materijal… Šalju malena deca pozdrave Vajberom, i fotografije šta prave sami, pa me obraduju i razneže. Unesu malo duginih boja na pomisao da sam bar malo učinila za te buduće velike ljude.

Sreda, 15. april 2020. godine – Dodiri

Teško mi je, nije da nije. Tužna sam i pretužna. Napuštam prostor u kome sam držala radionice. Pakujem se. Treba preći rukom preko svake mekane vunice i tvrdih oblutaka, preko tečnog lepka i stvrdnute gline, preko tupih štapića i oštrih makaza, preko glatkih papira i hrapavih školjki, velikih kartona, malih šljokica… Dodirnuti, pa staviti u kutiju.

Koliki ljudi su ostali bez posla, bez zarade. Koliki u Srbiji, iako su planirali da zapale odavde. Mislim da će još već haos nastati kada se ponovo dozvoli rad, kretanje, školice. Neko će moći da obnovi ili započne posao, a verujem da neko i neće i da će doći vreme besparice, lutanja, kraha ne samo ekonomije, nego i duša.

Četvrtak, 16. april 2020. godine – Slike

Još uvek pakujem pintle, a onda ih raspakujem. A kutije se množe prostom deobom – kako jednu raspakujem, tako se dve nove pojave.

Na jednoj terasi usput se umesto veša suše maska i rukavice.

Roditelji izveli decu: „ne diraj to”, „ama’, rekla sam ti da ne pipaš”, „vrati masku na lice”, „ne diraj brata”.

Komšije sede ispred zgrade i piju pivo.

Momci na terenu igraju basket goli. Mislim, nemaju masku ni rukavice. Boli ih đon za koronavirus.

Mala je žrtva ostati kod kuće radi zaštite, ali mi se sve čini preterano i prenaduvano. Na vestima nema više ni jedne jedine vesti koja nije vezana za COVID-19.

Redovi ispred radnje.

Ne znam da li je samo meni slika fašizma u glavi. Prvo samoobeležavanje maskama, onda zabrana ulaska određenim ljudima u prodavnice, potom ograničavanje kretanja, zatvaranje u stanove, slanje na sajmišta, još kad čujem za respirator…

Petak, 17. april 2020. godine – Mirisi

Šmugnuti u prirodu ujutru i vratiti se negde pre pet. To je bio plan i ostvarujemo ga. Volim proleće. Na Fruškoj gori mirisi rascvetalog cveća, napupelog drveća, borova, svežine. Došli smo porodično da napunimo baterije za naredna tri dana. Danas ne gledam Frušku sa prozora, danas mogu da vidim grad sa nje. I sviđa mi se to. Volim Novi Sad između ostalog i zbog blizine ove vojvođanske planine. Mnogo nam znači.

Jedan deo staze vodi pored puta. Zaustavlja se policijski auto pored nas. Pita momak da li znamo za zabranu okupljanja. Znak pitanja u našim glavama. „Mi smo porodica”, skoro u glas kažemo suprug i ja. Ali dobijemo „Šetnja je u redu, ali samo po dvoje”. Smešno.

Subota, 18. april 2020. godine – Vreme

Lepo je što se budim sa svojima u kući, što češće nešto radimo zajedno i više pričamo (fin neki svet). Trudim se zaista da izvučem najbolje iz sebe, iako nekad padam. Sve dok ponovo ustajem mislim da je u redu. Život je jedno brdovito mesto i nekad si na vrhu, nekad u kotlini, visoravni su retke. I ubeđena sam da uvek imaš izbor da li ćeš ostati ili ići dalje, nebitno da li vodi ka gore ili ka dole. Virusi ne biraju, kucaju na vrata gde god da si, niti traže određenu boju kože, niti ti prvo zavire u novčanik. I to je dobro. Razmišljam da je ovo upozorenje čovečanstvu da treba da negujemo ipak prave vrednosti – ljudski život i osećanja, a ne novac i moć. Ako iz svega ovoga ne izađe jedna nova socijalna revolucija u kojoj ćemo se boriti protiv pohlepe, gramzivosti i nepoštovanja, a za vrednovanje dobrote, radosti davanja i pažljivosti prema različitostima, mislim da ću biti razočarana. Vreme je za potpuno novo društveno uređenje. Smatram da je vreme da više poštujemo (i plaćamo) znanje, nauke, otkrića, izume, nove metode učenja i sticanja veština umesto pućenja i kreveljenja po jutjubovima, tiktokovima, instagramima i koječemu. Ulaganje u ljubav prema učenju i stvaranju boljeg sveta kod dece mislim da treba da bude prioritet novog društva.Oni će biti ti koji će nam odrediti kakve ćemo mi imati penzionerske dane. Sadašnji penzioneri nisu baš najbolje prošli. Volela bih da učimo na greškama i da poslušamo upozorenja.

Autorka je idejni tvorac razvojno-kreativnih radionica za decu „Oblutak” i realizatorka „Kreativne školice uspeha” za predškolce, dizajnerka, mama, Mensašica. U Novom Sadu Pančevka, u Pančevu Novosađanka. Večita buntovnica, u Srbiji nažalost, uvek s razlogom.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)