Nedelja, 13. avgust 2023. godine
Ovo nedeljno jutro je bilo sve samo nije bilo mirno. Izostala je uobičajena tišina i na trenutak sam pomislila da sam prespavala dan i probudila se u ponedeljak. Poštar je pomahnitalo lupao na kapiju da sam pomislila da će je srušiti. Od kad živimo u vremenu bez pisama i čestitki strašno me iritira primanje pošte nedeljom jer stižu samo računi. Shvatam da mi opet nije prošla uplata za struju i da me čeka ponovno čekanje u beskonačnim redovima za reklamaciju, drugi mesec za redom. Pretprošlog meseca smo to prošli sa mobilnim operaterom, pa i natprošlog, tako da mogu reći da je ispred mene jedna uobičajena nedelja jer mi Pančevci nemamo pametnijeg posla, je l’, nego da ispravljamo sistem.
Sinoć je bila meteorska kiša, ali sudeći po stanju na našim ulicama to nije toliko značajno koliko svakodnevne baltičke oluje koje tokom čitavog dana razbacuju fićoke po travnjacima kao Ivica i Marica mrve po šumi, osim što ovi ne vode nikud osim možda u neku ustanovu, vremenom. Garant su i njima stigli računi jutros. Nemam drugog objašnjenja.
Pirne vetrić, a fićoci zazveckaju u savršenoj simfoniji sa zvonima obližnje crkve. Zakukuriče i petao, postavljen i ostavljen u strogom centru grada kao podsetnik da se ovde nekad živelo pošteno, domaćinski. U sećanje na ta vremena uspela sam da okupim porodicu za stolom čitavih 15 minuta, a zatim smo se razmileli svako na svoju stranu ove nedelje, samo da bismo se opet sreli predveče uz miris juče pokošene trave, prizor koji ne viđamo tako često, i zagrlili se onako jako.
Jer tome služe nedelje…
Ponedeljak, 14. avgust 2023. godine
Ponedeljak sam započela raspoložena da budem u pravu, kao i svaki drugi ponedeljak. U tu svrhu koristim lažni profil na fejsbuku na kojem sam mnogo lepša, zgodnija, pametnija i tajanstvenija nego inače i na svim mogućim objavama pišem svoje mišljenje i ubeđujem se i raspravljam sa drugim ljudima dok me prsti ne zabole. Napuni me to nekom sveznajućom energijom koja me drži tokom cele nedelje. Naletela sam baš na jedan od onih artikala koji se tiču ulične rasvete u našem gradu, ali niko nije bio raspoložen da učestvuje u razgovoru… Uuuaa darkeri. Obično su ljudi konfliktni ponedeljkom, ali ovaj je izgleda izuzetak. Svi su utonuli u neke svoje lične brige i probleme, strahove i nesigurnosti da ih ne dotiče ništa spolja. Osim možda mog komšiju koji je danas dobio novu kantu za reciklabilni otpad, ubeđen da je to samo zbog čiste zezancije ovog već napaćenog naroda koji više ni đubre ne može normalno da baca gde hoće i kako hoće, nego i o tome mora da misli. I gde baš sada kad je ovako toplo, i sve je poskupelo i rat još uvek traje i penzija mu je i dalje mala. Rekoh mu da ne brine, da baci đubre gde hoće, iovako se ništa ne vidi kad padne mrak. Ni on, ni kanta, ni ulica… Grad je nevidljiv tokom cele nedelje. Bez brige.
Utorak, 15. avgust 2023. godine
Današnji dan je bio isplaniran kao dan za prirodu i druženje. Na telefonu imam instalirane četiri vremenske prognoze, plus golubarsku i sve su različito pokazivale pa sam izabrala srednju varijantu kao odgovarajuću. Stvarno je bilo sunčano tih tridesetak minuta koliko nam je trebalo da stignemo.
Jezero prelepo, iz godine u godinu sve zelenije, za razliku od našeg grada u kojem je sad leti sve teže boraviti. Park i kej su neupotrebjivi tokom vrelih dana bez drveća, hlada i česmi. Lepi, ali beskorisni. Zato je mi je bilo još milije da vidim da su se Kačarevci uspavali. Zapravo, sem moje kume i naše dece na jezeru su bili još dva spasioca i jedan i po pas. Stigli smo da se okupamo pre nego što nas je produvao vetar i pre nego što smo smrzli i sasvim pokisli. Ali.. Imali smo sasvim neplanirano, makar na kratko, jezero samo za sebe, tišinu i pogled bez ometanja. Nema te prognoze koja ti može najaviti i predvideti momente za uživanje. Shvatih da nas ovo vreme više nego ikad uči da se pustimo i prepustimo, da ne možemo sve menjati, kontrolisati. Uči nas poverenju. Baš sad, kad je sve tako tmurno.
Sreda, 16. avgust 2023. godine
Dragi dnevniče,
Danas mi nije baš sjajan dan. Od jutros se trudim da po savetu lajf koučeva fokus prebacim na ono što je dobro i na čemu sam inače zahvalna kada je u pitanju život u ovom gradu, ali ne ide. Kišu inače volim, ali je danas samo pojačala nervozu kod svih. Jedan naš sugrađanin se požalio preko fejsbuka kako nije platio kaznu za parking od nekih 1.000 dinara i kako je taj dug zatim prodat nekoj kompaniji i sad iznosi oko 20.000. Htedoh da mu napišem da čak i da je platio kaznu opet bi mu stigla pretnja izvršitelja, ali nisam. Nama je stizala godinu i po dana i toliko smo već bili na ivici živaca da smo ih molili da nas kazne opet jer smo se navukli da dolazimo kod njih. Neka žena je zatim postavila pitanje, takođe u jednoj od sjajnih pančevačkih grupa, kako da reši problem buke u komšiluku. E, njoj sam odgovorila. Nikako. Preselite se.. Ko god da pravi buku ima veća prava od vas, ne brinite. U našem gradu caruju bučni i bahati a one osnovne ćelije ljudskog društva, zdrave, poštene, vredne su sve tiše i tiše. Na kraju ove tmurne, teške srede dajem sebi obećanje da ću sutra potražiti te neke LJUDE koji su uvek vedrili ove ulice i činili da ovo mesto dobije onu svetlost koju zovemo duša.
Četvrtak, 17. avgust 2023. godine
Volim kada ono što tražim nađe mene. Juče sam sebi zadala zadatak a već jutros ga neočekivano ispunila kod jednog obližnjeg supermarketa. Kod samog ulaza tik uz stepenice i u blagoj zavetrini sedela je baka i prodavala cveće. Uredne paž frizure sa šiškama malo podignutim šnalom da ne smetaju i u tamnoplavom kostimu izgledala je kao da potpisuje svoje izdanje knjige. Lepše od svog cveća. Oko vrata niska bisera i par istih minđuša davali su joj dodatni šarm. Neki tihi mir je širila jače od mirisnih buketića bosiljka koji su se kočoperili iz plave plastične kofe. Udelila sam joj kompliment. Stidljivo je pokušala da opravda godine koje su se nakačile na njen kostim. Lako je dugim, koščatim prstima popravila frizuru i zahvalila, rekavši da nije znala da je to još uvek moderno da se nosi i da će sledeći put obući još lepši. A sledeći put će biti kad se opet bude uželela ljudi i razgovora, jer nije sve u novcu. Pančevo koje volim tako izgleda i miriše. Dostojanstveno, kulturno, čisto.
Petak, 18. avgust 2023. godine
Poluusnuli grad je polako šašoljio svoje ulice pripremajući se za najomiljeniji dan u nedelji, barem onim sretnicima koji rade samo zvaničnim radnim danima. Ostalima je svejedno, jer će i sutra biti kao danas ili juče. Mom psu je recimo svejedno, i jednako se raduje svakom danu, svakom ćošku, parčetu trave ili drvetu. Primećujem kako ove godine ima mnogo više ptica u gradu i kako na trenutke njihov cvrkut podseti na šumski. Ne znam, možda je oduvek bilo tako samo nisam primećivala, pa se stvorilo neizbežno pitanje, ako je to istina, šta mi je još promaklo? Radnici još nisu započeli rad na gradilištima, osim jednog sa kojeg se orila pesma Vesne Zmijanac “Idem preko zemlje Srbije”, dok je nije prekinuo nervozni komšija i oterao je još dalje, u tri lepe. Ispred prodavnice na uglu pravi vojvođanski detalj, nekoliko muških osoba otvaraju flaše piva kao da otvaraju šampanjac i raspravljaju se sa prodavačicom oko duga. Iznad njih već izbledeo plakat “Da bi bilo bilo bilo” savršeno se uklopio u ovu nakrivljenu sliku srpsko-hrvatske “čitanke”. Svaki put izmami osmeh koji traje dovoljno dugo da mi ne zasmeta ni to što minuli rad svog psa moram da nosim kući jer usput nemam nijednu kantu da ga bacim. A da bi bilo dobro da je imam, bilo bi…
Subota, 19. avgust 2023. godine
Pre tačno godinu dana moj suprug i ja smo doživeli saobraćajnu nesreću. Na automobilu je šteta bila sto odsto, a mi smo nekim čudom prošli sa neznatnim povredama za tu situaciju, što bi se reklo netaknuti. Dete srećom nije bilo sa nama, a psu ni dlaka jedna nije zafalila iako je strah ostao i do danas. Preobraženje sada slavimo kao drugi rođendan, po savetu i starih i mladih, i potrebu da proslavimo život. Dan smo počeli sećanjem na naše pretke i zahvalnošću za sve što su bili i što su radili kako bismo mi sada bili ovde gde jesmo, ovakvi kakvi jesmo.
Zatim smo otišli u Preobražensku crkvu na Margiti koja je danas bila nestavarno lepa i prepuna svečano odevene dece i ljudi koji su doprinosili vanvremenskom miru koji se širio svuda unaokolo pomešan sa mirisom tamjana i voštanih sveća. Iz same crkve su dopirali anđeoski glasovi a moja porodica i ja smo sedeći u hladu crkvenog zida osetili ogromnu zahvalnost za sve što smo prošli, što prolazimo i što ćemo proći. Zahvalnost za sve ono što odlazi i što će doći, za svaku promenu kojoj ćemo svedočiti u našoj kući, ulici, gradu, duši. Zahvalnost za promenu koja će osvestiti nešto što će u nama i oko nas uvek ostati isto… Ljubav.
Autorka je rođena Pančevka, veliki zaljubljenik u pisanu reč, dobre ljude, prirodu, životinje, kišu i iznad svega veliki poštovalac i večiti branilac porodice, ćelije koja izumire
