Nedelja, 19. april 2020. godine
Jutro i praznik koji sam zamalo zaboravila. Odlazim do kuhinje da se kuckam jajima sa roditeljima, a sa dedom se gledam preko dvorišta dok međusobno čestitamo Uskrs i lupamo farbane ljuspe u ciglu. Niko nije pobednik danas, možda samo zid. Prošlo je više od mesec dana od početka vanrednog stanja. Iako sam osoba-vrana koja pažnju usmerava na svetlucavi deo novčića, mogu biti i paničar. Vremenom sam odredila neku rutinu, trudeći se da suviše ne odudaram i da ostanem očešljan, opran čovek ispunjen kiseonikom sa prozora. Ova nedelja se ipak još po nečemu razlikuje od ostalih dana. Pozadinu aktivnosti ispunjuje Ninodrag radio emisija gde slušam intervjue pesnika, glumaca, slikara i dobru muziku. Biljke navodno vole muziku, ali moja lala u vazi se isteže samo ka suncu. Pomislim da sam sadista što joj uskraćujem koren da bi bila zatvorena sa mnom u sobi.
Ponedeljak, 20. april 2020. godine
Imam naviku da računam vreme kao mesec dana od… godinu dana od… danas je nedelju dana od kad sam na selu u novoj kući. Sve izgleda kao u Stidio Ghibli filmovima kojima sam se smirivala na početku izolacije. Pogledam kroz prozor i sve teče normalno, strano je pomisliti da i nije kad se nalaziš na mestu sa manjkom satova i prodavnica koje možeš da posetiš. Napokon bašta po kojoj izvrćem zglobove trčeći. Deda kaže da gazim isto kao on, tvrdo i nepravilno, celim stopalom stvarajući male zemljotrese mravima. Kad smo kod fitnesa, još mi nema podloge za vežbanje. Naručivala sam od trista različitih sajtova, ali izgleda da niko ne želi da izađe iz ovoga sa atrofiranim mišićima ili se spremaju za leto. Sve u svemu, nema dostupnih strunjača.
Utorak, 21. april 2020. godine
Nakon cele noći provedene gledajući „La casa de papel”, ne mogu da ustanem. Postala sam sunđer. Posle toliko filmova i serija sa temom zatvora, prikaza poremećenog sistema, ova opet budi anarhiju koju svako drži negde u sebi, ali dok je sve još uvek u pokretu, za vreme zločina. Dopalo mi se nijansiranje, sredina koju su nalazili umesto da sve bude ekstremno crno ili belo. Naterani smo da budemo na „lošoj strani” zbog empatije koju vremenom stičemo prema likovima, a kao i oni, na kraju shvatamo da svi imamo isti cilj – voleti i biti voljen. Priznajem, u početku mi se nije gledalo, ali pritisak društva me napokon dotiče i kvarim celu rutinu zbog serije. Nisam pala na „Game of thrones”, mada drugačija su vremena. Osetim krivicu kad pomislim da se neko bori sa gorim dilemama koje nisu: da li će gledati seriju ili biti produktivniji.
Dobre vesti dana: pesnikinja iz Hrvatske koju sam upoznala na prošlogodišnjem festivalu pančevačkih „Rukopisa 42” Marija Skočibušić osvojila je nagradu „Na vrh jezika” za zbirku „Kraćenje razlomaka”. Pored toga što rastvara stihovima, još je i divna osoba. Danas je 16. rođendan moje sestre pa igramo Tombolu i slušamo lošu muziku koja nas podseća na društveni život. Dok duva svećice, pitam se šta je poželela. Torta je od maline i čokolade.
Sreda, 22. april 2020. godine
Ustajem ranije jer radim onlajn. Uskoro će mesec dana od kad predajem Japancima engleski. Interesantno je razgovarati sa njima, zanimaju se za balkansku kulturu i mentalitet s obzirom na to da su generalno povučeniji. Došla sam do ideje da radim preko školskog druga koji dugo predaje preko tog sajta. Ima redovnu učenicu koja je naročito zainteresovana da čuje o našem gulašu. Ja sam dobila nekoliko poslova lektorisanja kad su saznali da pišem pa su mi slali svoje priče i pesme. I mama radi danas ali mora tamo fizički da bude. Tata se vraća iz nedeljne nabavke izgledajući kao astronaut koji čisti svemir sa sebe asepsolom.
Odlučila sam da je vreme da crtam s obzirom na to da upisujem grafički smer na fakultetu, a ne znaju se nikakvi detalji vezani za prijemni. Inače, to su jedine vesti koje pratim. Uznemiruje me da ne budem upućena u ono od čega mi budućnost zavisi. Uveče poželim da začinim atmosferu pa promenim temperaturu vode dok se tuširam. Jačanje imuniteta hladnoćom.
Četvrtak, 23. april 2020. godine
Sanjala sam dinosauruse u begu iz zoološkog vrta. Najčešće mi se u snovima pojavljuje haos sličnog tipa, ali nakon povratka labudova u venecijanskim kanalima, možda je i njihovo vreme. Ovo je dan kad se prisećam da još nisam završila sa školom i radim sve zadatke za nekoliko sati. Čujem se sa par prijatelja, razmenjujemo utiske o smeru kretanja „situacije”. Japanci smatraju da kraj nije blizu, ali im je dojadilo da razglabaju o tome više, pa menjamo temu. Najuniverzalnija i sledeća na listi, priča o hrani. Preporučuju mi sirove morske životinje, ja njima burek.
Ceo dan odugovlačim što se tiče vežbanja, pa u 22 h širim strunjaču (koja napokon stiže). Pred spavanje čitam izrazito lošu pdf verziju „Stepskog vuka” Hermana Hesea. Napustila sam ga uoči serije, ali mu se vraćam. Proza mi pokreće inspiraciju za pisanje poezije. Podseća me na određene pojmove, osećaje koje pakujem u što manje reči i veznika. Vadim svesku drvenih korica da zapišem ideje za novu zbirku koju spremam.
Petak, 24. april 2020. godine
Sa ukućanima najčešće dolazi do konflikta zbog grejalice, mog konstantnog smrzavanja i trošenja struje. Sem toga se još uvek dobro podnosimo. Prelistavam „Toplo bilje” Bojana Vasića, koje je trebalo da bude promovisano one nedelje kad je proglašeno vanredno stanje. Pogodno je čitati je u bašti i to još u Banatskom Novom Selu odakle je on. Razmenjivali smo knjige par puta. Jedva čekam da prođe pandemija zbog raznih promocija koje će biti održane. Pored čitanja me podstiče slušanje autora dok pričaju o svom procesu i delima. Pratim Lanu Bastašić (autorka romana „Uhvati zeca”) kako intervjuiše književnike na Instagramu. Prisećam se da će uskoro godinu dana od kad sam je uživo čula na „Rukopisima”. Ne znam da li mi je nešto upalo u oko ili je neko sekao luk u publici, ali posle sam morala da joj se zahvalim na svemu što nije svesna da je uradila za mene.
Subota, 25. april 2020. godine
Subota me podseća na školicu kreativnog pisanja koju drži Miloš K. Ilić u Gimnaziji. On nam još uvek neumorno šalje mala digitalna druženja, preporuke za čitanje, konkurse (na kojima skoro nikad ne učestvujemo), lektoriše poeziju… Kad bi postali plafon učionice gde se održavaju časovi, videli biste neverovatne mlade osobe koje stidljivo dele stihove i mišljenja. Još je bolje što nas ima različitih godišta jer možemo da ističemo drugačije stvari. Mlađi nisu još uvek potpuno oblikovani da kažu šta „treba”, već govore ono što misle. To mi, pored teretane i ostalih prijatelja, najviše nedostaje. Nepostojeći sat se kreće nekom čudnom brzinom danas i puštam sebe da ne radim mnogo. Odlazim da dišem. Pri zalasku sunca, izvela sam knjige na malo dvorištanskog vazduha. Neko šeta pse, neko knjige.
Autorka je pesnikinja i bespomoćan konzumer ljudskih tvorevina
