Dnevnik crveno-belog žutaća

Miloš Marković
Objavljeno 25.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Nedelja, 18. februar 2018. godine

Konačno! Čini mi se da je ovo prva nedelja ove godine u kojoj nemam nijednu obavezu, deluje nestvarno. Ustajanje pre 11? Neka hvala. Idealna prilika da svi zajedno odemo kod bake na nedeljni ručak, isti onaj koji je ostavio ozbiljne traume na mene tokom detinjstva jer je često umeo da pomeri termin fudbala sa drugarima iz ulice. Naravno, naše druženje ne bi bilo potpuno kada je ne bi malo pecnuo za komuniste, mislim, volim i ja crvenu boju, ali je razblažim sa belom. Kako to uglavnom biva, uvek se nađe nešto da pokvari dan. Večernji časovi se provode uz televizor i finale Kupa Radivoja Koraća, ovog puta smo izvukli deblji kraj. Nema veze, čeka se sreda! 🙂

Ponedeljak, 19. februar 2018. godine

Ustajanje rano, tmurno vreme, početak novog semestra. Iako sam razmišljao da li da idem na predavanje, ipak sam skupio snage i otišao. Ovakav ponedeljak je idealan dan da upoznaš sve najgore osobine Beograda. Bez obzira što volim ovaj grad, priznajem da sam se malo odmorio od svega šta on sa sobom nosi u prethodna dva meseca. Naravno, nastava ne može proći bez višečasovnih pauza, sreća pa smo ovog puta uz kafu skrenuli sa tipičnih studentskih tema s obzirom na to da dva naša predstavnika kroz dva-tri dana imaju novi test u Evropi. Veče je rezervisano za devojku, još jedna prilika da me pobedi u jambu, sreća ovaj put neiskorišćena.

Utorak, 20. februar 2018. godine

Opet rano ustajanje, definitivno će mi trebati još koji dan da se naviknem na normalan život nakon učenja do ranih jutarnjih časova. Standardna maršuta, autobus-Filozofski-kuća. Danas je Međunarodni dan socijalne pravde, smatram da je poražavajuće to što u našoj zemlji 10 odsto populacije živi u uslovima teškog siromaštva, 25 odsto u riziku od siromaštva i čak 40 odsto ljudi se nalazi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Ma nema veze, živimo makete. U 18 časova sam u „Kupeu“, jedino mesto koje ja poznajem u našem gradu gde se može čuti nešto i sa ove „naše” strane. Forum žena Demokratske stranke organizovao je tribinu pod nazivom „A gde je tu ONA?”. Izuzetno mi je drago što zajedno sa tim ljudima nastojim da pre svega ovaj grad učinim boljim mestom za život, bitno drugačijim u odnosu na ovo što danas živimo zahvaljujući… ma pronaćiće se oni sami.

Sreda, 21. februar 2018. godine

„Poseban dan je dan kada igra Zvezda”. Za razliku od prethodna dva dana danas nisam morao toliko rano da ustajem, iako je sve do popodnevnih časova rezervisano za obaveze na Fakultetu. Ovih sat-dva više sna su mi zaista prijali. Bez obzira što ne delim vrednosti i uverenja onih koji sebe nazivaju navijačima na ovim prostorima, istinski sam zaljubljenik u Crvenu zvezdu i zapravo se ceo dan u mojoj glavi svodio na utakmicu u Moskvi. Već tradicionalno kada se igraju ovakvi mečevi, istine radi u poslednje vreme malo ređe, u mojoj kući sve staje u tih 90 minuta. Ne treba ni spominjati da je sve osim pobede bilo isključeno, uostalom ove godine je taj optimizam opravdan. Nažalost, naša bajka je večeras prekinuta. Bojim se da će me ovaj šamar realnosti držati budnim do jutra.

Četvrtak, 22. februar 2018. godine

Nema potrebe govoriti da noćas nije bilo sna. Nema veze, bar sam uživao u snegu iako je nestao do ranih jutarnjih časova. S obzirom na to da danas ne moram u Beograd, odmor od buke i gužve sam našao u kuhinji. Nije da sam baš dobar u tome, ali trudim se, sada je mnogo bolje u odnosu na neke ranije godine kada su mama i sestra na silu jele nešto što liči na rižoto i hvalile me. Okej, bolje je da prekinem da se hvalim, bojim se da posle ovoga mnogi neće želeti ni kafu da im skuvam. Obećao sam jednom momku da ćemo se videti večeras, izuzetno mi je drago kada me neko pozove i želi da se uključi, pomogne. Baš se obradujem i napunim pozitivnom energijom kada vidim da ljudi mojih godina ne žele da ih gaze neki Vučići, Malovići… staću ovde sa nabrajanjem, siguran sam da nemate svi tablete protiv mučnine u neposrednoj blizini. Sve u svemu, jači za još jednog čoveka.

Petak, 23. februar 2018. godine

Dobra vest je što sam se navikao na rano ustajanje, a loša ta što sam ovog puta neobavešten tako da je moj trud uzaludan. Veći deo dana provodim sa devojkom, trudimo se da što je više moguće vremena provodimo zajedno što ove nedelje definitivno nije bio slučaj. Uživam u ispijanju jutarnje kafe sa njom. Petak veče bez Fife? To je već malo teže. Isti ljudi, iste ekipe, ja najgori, baš ništa novo. Uvek ista dilema, da li me zovu jer su mi pravi prijatelji bez obzira na moje sposobnosti u toj igrici ili da bi i ovi malo lošiji imali koga da pobede? Večita misterija 🙂

Subota, 24. februar 2018. godine

Subota i Sneža, tradicionalno. Ako ne ustanem do 10 sati obavezno dolazi da me budi, fascinantno je to što su uvek neki drugi razlozi, divim joj se na snalažljivosti, a u suštini je samo jedan, dosadno joj. Kafa pa odlazak do frizera. Hitovi Zabranjenog pušenja i priča dva navijača Liverpula su sjajna uvertira u popodnevne utakmice Premijer lige. Sport Klub mi je definitivno najbolji prijatelj subotom.

Autor je student sociologije iz Pančeva

Ostavi komentar

  • (not be published)