Živeo karantin!

Milka Popović
Objavljeno 19.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 12. april 2020. godine

Dnevnik iz karantina skoro mesečnog. Dobro sam se privikla, skoro da i ne dišem, da ne uznemirim ptice i proleće… sviđa mi se sve ovo. Nakon prve nedelje i još jedne unutrašnje smrti živim kao da sam u snu u kojem otkrivam šta je zapravo život. Ovako, kada se sve ogoli, kada maske padaju, jedna po jedna, kada vidimo koliko smo ružni ili lepi, život dobija novi smisao. Neke ljude više nećemo videti i sada se te lične sudbine u ovoj tišini otkidaju od nas na neki prirodniji način, i sa mirenjem gledam u sumrak. Na stolu su ostaci od nedeljnog, vojvođanskog ručka. Reč rinflajš potiče od nemačke reči Rindfleisch što znači goveđe meso. Kraj još jednog dana.

Ponedeljak, 13. april 2020. godine

Iako neradan dan za škole zbog turbulentnih odluka o postojanju dva Uskrsa, što dodatno pojačava utisak života u Srbiji kao večne parade, čeka me gomila grafičkih radova mojih đaka. Trudim se da budem prava vaga koja na jedan tas stavlja trenutnu situaciju, a na drugi realnost jedne mladosti koja je ovde prilično razmažena i biram da prvo „pregledam” moje najbolje đake. To su skromna deca, neka veoma zatvorena, sa problemima u izražavanju, sa drhtavim linijama koja se negde prekidaju, pa se nastavljaju, ali rešena da nešto naprave od sebe i od ovih par godina u kojima ćemo se družiti, nekad malo ljutiti, ali pre svega, ostati iskren prema sebi. Ostale plagijatore navikle da liče na vladajuće strukture, toplo prepoznate i ušuškane u modele: prevari, zgrni, otmi, pljuni, ostavljam za dan posle, jer ne želim da pokvarim ukus u ustima prvog dana u nedelji.

Utorak, 14. april 2020. godine

Još prve nedelje ovog zanimljivog proleća 2020, telo naviknuto na razne kataklizme nikad dosadne zemlje Srbije, šapnulo mi je da se ostavim ćoravih političara i ljudskih gluposti i da se bacim na neke pametnije stvari. Iako sam mislila da ću imati malo više vremena za čitanje i da ću smanjiti soliter koji se nadvija nad mojom glavom i svake noći čeka i najmanji potres pa da me mirno onesvesti, gomila birokratskih gluposti našeg ministarstva obrazovanja, sa opet fejk slikom kako sve držimo pod kontrolom, mi ne dozvoljava da mislim… prelama mi vijuge čas levo, čas desno, tako da se na kraju umaram od gomile gluposti i kao i svi predajem se. Glupost ponovo pobeđuje… pitam se zašto sve ovo? I ponovo poželim da se bacim na ideju pobeći negde.

Progonstvo (bilo samovoljno ili nametnuto) osakaćuje upravo zbog toga što dvojna vizura, koja je njegova suština, ne oslobađa nego tlači; ona je neka vrsta lingvističke smrtne presude… Zato Brodski, ni kod sebe ni kod svojih kolega u progonstvu, ne opravdava fetišizaciju položaja u kojemu se nalaze, jer njihova agonija, samo stoga što je agonija pisaca, ne čini je nimalo aktuelnijom od agonije svakog drugog gasterbajtera. (David M. Bethea: Joseph Brodsky and the Creation of Exile, prevod Daša Drndić, iz knjige Umiranje u Torontu)

Sreda, 15. april 2020. godine

Rođendan moje majke. Da je poživela, danas bi napunila 78 godina. Upravo je toliko imao i tata kada je umro devet godina posle nje. Postavljam ručak na sto i sećam se kako je ona spominjala mrtve. Nikada me nije vodila u crkve. Njena crkva bili smo mi i sto na kojem se ručavalo zajedno, vikendom. Tu su otkrivane sve tajne i misterije života. Nema tu bajki. Go sto. Zveckaju kašike i viljuške i naši glasovi koji su postajali sve bleđi kada je otišla, ali nismo bojili stvarnost. Deca me pitaju šta imamo za ručak… sećam se moje bake iz maminih priča i tako i moja deca saznaju o mojoj majci. Jedina tačka u tom nizu je ime moje ćerke koja ne nosi ime moje majke kao ja moje bake. I opet shvatam kako je sve to smešno… iako mislimo da možemo mnogo, samo smo sitne kapljice u moru koje te može odneti za samo par dana.

Ono što te ne ubije, to te jača. Da mi ćale nije umro mlad? Nema šanse da bih bila ovde. Poenta je u bolu. Jevreji, gejevi, žene, crnci – prokleti Irci. To je naša jebena tajna snaga. (Zejdi Smit, Vreme svinga)

Četvrtak, 16. april 2020. godine

Spremamo se za produženi vikend. Moj nevenčani muž koji će nositi orden prvog reda jer redovno ide u nabavku, takav mu je horoskop, dolazi, maskiran, stoji na vratima dok naš pas Lola molećivo traži bar još jedan krug oko zgrade, ali ništa od toga… lenjo leže u svoje gnezdo. Počinjem dan sa dragi moji đaci, obraćam se maturantima, na Gugl učionici, ali nema odgovora… sve ostaje na važi, hvala, nadam se da ste i vi dobro… super, mislim se… ponovo ubijam emocije, ego, duh, sve čakre i to sve što ide sa 5G mrežom i kažem pa, šta, što bi rekle naše vođe institucija, ne moraju svi da budu inženjeri, važnije je imati lepu frizuru, nadograđene nokte, puno kvalitetnog pudera koji će sakriti sve te senke naše ličnosti i onda dolazi onaj hajlajner (ili, kako se već zove), koji daje pečat našoj mladosti. Zbog svega ovog navedenog često me đaci i ne primećuju kada ostanem u učionici… misle da sam neki fikus koji je preživeo sve, a opet nije toliko propao kao one pevaljke od prevelikog botoksa.

Petak, 17. april 2020. godine

Veliki petak. Deca se raduju farbanju jaja. Odvojili smo simboličnih sedam komada, nije broj iz biblije, samo mi je tako bilo zgodno… dogovorili se da će tri oni da boje vodenim bojama, a četiri komada idu u crvenu boju. Ide sledeće pitanje, da li je Krist, (kako ga R. zove po pesmi TBF-a), zaista postojao… Verovatno, ali bez tog strašnog prisustva Boga i ritualnih radnji svet bi bio mnogo radosnije mesto, rekoh. Stvar je u pronalaženju radosti i ljubavi u sebi između dve istine kao što su rođenje i smrt. Kada prepoznaš to u sebi nisu ti potrebni ni hramovi ni stada samo ideš svojim putem, a slični tebi će to videti. Nema tu nikakve distance ni veličine. Kad god se dotaknem ove teme setim se scene iz filma Klimt, gde Džon Malkovič daje blagoslov jednoj od svojih muza koja ga pita da li se slaže da njen otac podiže njihovog sina na način tradicionalnih Jevreja. Ona se plaši da će on to odbiti jer je katolik, na šta on odgovara da on nije ništa slično i da ako ona smatra da u dete treba da usadi taj strah onda neka tako bude.

Radeći kod Takede, govorio sam im, naučio sam rano u životu jednu važnu lekciju. Iako je ispravno poštovati svoje učitelje, da je uvek važno preispitati njihov autoritet. Iskustvo kod Takede me je naučio da se nikad slepo ne povodim za gomilom, već da pažljivo osmotrim u kom pravcu me guraju. (Kazuo Išiguro, Slikar prolaznog sveta)

Subota, 18. april 2020. godine

Jutros je zavijao neki pas u našem ulazu. Izlazim sa Lolom i pošto mu se obratim, onako prijateljski, shvatim da sam pogrešila, mukica nas je svuda pratio. Bebac, od tri meseca, liči na boksera i nešto šar peja, ostavljen… neko pametan je shvatio da nema živaca da se brine o sebi, a još manje o njemu. Napolju proleće osvaja svaki pedalj zemlje i neba. Lola traži svoja mesta za njuškanje, to su njihove kafane, jednom mi je dobacio neki starac. Grad se menja. Investitorski urabanizam cveta. Pršte stanovi, siva gradnja, mnogo betona, malo zelenih površina. Ljudi se plaše promena, a na ružnoću na koju su navikli nemaju pitanja ni odgovore. Svuda se uvukao strah i nepoverenje i jedna patološka nemoć da se nekuda krene. Bojim se da se u ovim okolnostima ljudima dodatno manipuliše i da će biti još teže da se stvari menjaju. Grad liči na obolelo drvo. Neko mu kači veštačko cveće, a drvetu ne možeš ni da priđeš jer su ga okružili bodljikavom žicom oni koji mu sisaju sokove. Bliži se deset, vraćamo se u naše jazbine.

Ponekad se pitam da li ljudi više žele smisao života nego slobodu, polako je izgovorio. To sam hteo da kažem. Bar je tako bilo moje iskustvo. (Zejdi Smit, Vreme svinga)

I na kraju, umesto Uskrsa:

Autorka je arhitekta i unutrašnji imigrant

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)