Ništa nije slučajno

Milena Malek
Objavljeno 24.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 17. maj 2020. godine

Probudila sam se sa planovima i dan kreće kako sam i zamislila. Vozim Viktora u vrtić, Aljoša i ja odlazimo da vidimo neku kuću. Drvenarija trula, prokišnjava krov i buđ na zidovima, komšiluk sve penzosi 70+, odustajemo odmah. Dolazim kući i planiram da slikam na platnu nekim novim bojama. Samo još da proverim da li se otvorio moj omiljeni second hand i spremna sam da krenem. Napokon su otvorili radnje, uzbuđena sam kao da idem na ekskurziju u četvrtim osnovne. Brzam, i izlazim iz stana. Odlazim do second hand-a i tamo nalazim knjigu sa snimanja Kazablanke za $5. Vozim do knjižare da kupim boje i materijal koji mi nedostaje. Uzbuđena sam i žurim da sve stignem. Parkiram ispred zgrade i shvatam da mi nema ključa od stana, ankisiozna sam. Vraćam se redom do svake radnje ali ključa nema! A još više me situacija čini nervoznom jer sam pre mesec dana izgubila ključeve i ovo su jedini koje imamo. Odlazim kod svekra i svekrve i čekam tamo dok se Aljoša ne vrati sa posla. Dolazimo kući i vidim da sam ključ ostavila na polici. Malo mi je lakše ali svi planovi su mi propali, ništa nisam uspela da uradim. Od kako je počelo sve ovo sa virusom rekla sam sebi da neću ništa da planiram jer stalno nešto iskrsne. Eto, planirali smo da se okupimo sa društvom za vikend ali samo odjednom mi se slošilo, grlo me jako boli, kijam i ne mogu da spavam. Viktor se budi svaku noć i hronično sam neispavana. Čitam Mamac od Albaharija opet, nadam se da će knjiga da me uspava bar malo. Sada je već 4:21am, moram nekako da zaspim.

Ponedeljak, 18. maj 2020. godine

Ne sećam se tačno kada, ali to je bilo pre par meseci, odlučila sam da se fokusiram na svoj hobi. Da ne raspršujem energiju na stvari koje ne mogu da promenim. Eto, trebalo je dosta godina da sprovedem takvu odluku, ali i to je nešto. Nemoguće je ne slušati sve ove informacije i ne učestvovati na neki način u njima, ali neka to barem bude pozitivan uticaj. Moj doprinos prvenstveno sebi, svojoj porodici a onda nekako i široj okolini jeste da radim na sebi i da iskoristim talenat koji sam nepravedno zapostavila. Vratila sam mu se, i obećala sebi da ću svaki dan raditi da ga usavršim i tako sebe uspravim u vertikalu. Danas završavam sliku, eksperimentišem bojama, podlogama, pigmentima. Dok crtam i slikam dan mi proleti. Stan je u haosu, gledam (slušam ) Dnevnik Dijane Budisavljević dok slikam i mislim o tome kako neki naši prijatelji ne znaju ništa o tom užasu. Čak ni potomci ljudi stradalih u logorima ne znaju ništa o tome. To me baš čini tužnom.

Drugi deo dana. Brzam ručak, brzam da sredim haos posle slikanja. Idem po Viktora u vrtić i usput vidim roditelje sa decom, oni obuveni i obučeni u jesenju garderobu a deca bosa i u kratim majicama. Na to se nikada neću ovde navići. Tako većina pušta decu napolje i po tržnim centrima bosi i slinavi. Od toga dobijem ospice. Dolazimo kući i zovemo baba Daru, ona mu priča priču o vuku kao i svaki put kada se čujemo. Glavna opsesija je vuk! Stiže tata sa posla i sledi grljenje i cmakanje. Onda naravno jurcanje, autići i pčelica Maja i ekipa. Uspavala sam ih sve, i ja se gasim.

Utorak, 19. maj 2020. godine

Baš lepo sanjam ovih dana. Često mi se vraćaju isti snovi o selu gde sam provodila letnje raspuste sa babom i dedom. Čak i mirise sanjam, toliko sam zahvalna što sam ih imala. Kada se probudim baš mi nedostaju svi, svi koji su prerano otišli, pogotovo sada kada bi bilo tako lepo da upoznaju moju porodicu. Danas su najavili kišu. Ujutru smo išli u park koji nam je najbliži. Upoznali smo devojku koja je rođena u Zadru, ima dve ćerkice koje su se lepo igrale sa Viktorom. Ona slabo priča hrvatski, a njena deca uopšte. To je baš tužno kada zapostaviš svoj jezik, time izgubiš svoje poreklo i korene. Posle parka ručak i dremka pa idemo opet u akciju. Sada u veliki park. Istražujemo, kopamo, penjemo se. Posle ovakvih dana kada Viktor ne ide u vrtić budem gotova već u 7 uveče. Aljoša mi je pre neki dan rekao da mu dva sata sa Viktorom kao da u magacinu fizikališe ceo dan :). Fascinantno je to da posle toliko fizičke aktivnosti Viktor ima snage za još toliko a mi popadamo.

Sreda, 20. maj 2020. godine

Današnji dan je poprilično nezanimljiv, veći deo dana je padala kiša pa nismo mogli nikuda da idemo. Kada su ovakvi dani, sve se vrti. Doručak, smišljanje igara, onda popustim pa može i dugometražni crtani. Pinokio je bio na redu. I tako sve u krug, hrana, igranje, dremka, ručak i malo smo uspeli da odemo napolje. Odmah se pokvasio ceo, našao je baru i seo u nju, čak se i umivao malo. Razmišljam ovih dana često da smo imali sreće što smo ovde kada je krenulo sve ovo oko virusa. Srbija je jedina zemlja na svetu koja je imala policijski čas i koja je gotovo fašisoidno maltretirala svoje građane. Ovde smo se samo „socijalno distancirali”, pozatvarali su mnogo toga, ali smo slobodno šetali i bili napolju svaki dan. Stvarno ne znam šta bi radili da smo morali da budemo zatvoreni u stanu. Nije ni čudo što je Viktorov omiljeni crtani Knjiga o džungli. Zovemo ga poljsko dete, po ceo dan je napolju i nikad mu nije dosta. Danas nisam imala ni minut vremena za sebe. Sutra je moj dan!

Četvrtak, 21. maj 2020. godine

Ceo dan sam slikala, pomislim kako mi je dan previše kratak. Kada bi barem malo brže boja mogla da se suši. Par dana nikoga od društva nisam videla, ovde sam se potpuno navikla da se ne vidjam sa ljudima toliko često. Prve dve godine mi je to bilo baš teško a sada posle pet već uživam u samoći, ne znam da li je to dobro ili ne. Nedostaju mi Milica i Miljana, pogotovo nedeljom posle starog buvljaka kada pobacamo sve stvari na pod i komentarišemo ulov. Nedostaje mi da odem kod Jane i Daje da ih cmačem. Sada su mi razlike potpuno normalne, u Pančevu peške odem do centra, vidim se sa par ljudi, obavim sve što treba i pešaka nazad kući. Ovde do radnje vozim, pa ako sa nekim idem da se vidim vozim pola sata. Teže je biti spontan ovde, sve mora da se planira a ja sa planiranjem stojim loše. Baš kada mi je sinula sjajna ideja moram sve da sklanjam i krećem po Viktora u vrtić. Najviše volim kada smo svi na okupu, pogasimo svetla, samo lampa svetli. Aljoša i Viktor se jure po stanu i vrište. Ponekad nisam ni svena, hej mi smo porodica! Zahvalna sam, svi smo zdravi! Malo raštrkani svuda ali smo dobro, to je najbitnije.

Petak, 22. maj 2020. godine

Petak počinje isto kao i svi predhodni dani. Doručak, vrtić i radnja, slikanje. Danas imam zoom call sa profesorkom. Posle testova opet slikam. Sinoć sekund pre sna javljaju mi se super ideje za sliku, to mi se dešava uvek pred sam san. Kao neki bljesak u obliku prstena i onda kreću ideje. Ali uvek ih zaboravim jer mi se jako spava. To me baš izluđuje, jednom ću da ustanem i uradim sve, nema spavanja. Danas je napeto. Aljoša je uzbuđen jer će ujutru ići na pecanje, uvek je tako dan ranije. Tako se i ja osećam kada znam da ću ujutru ići na buvljak ili znam da ću imati ceo dan za crtanje i slikanje. Noćas je ustao u 3:30 da krene na vreme, a onda sam se i ja probudila i nisam mogla da spavam. Zanimljivo mi je kada pročitam na glas kako prolaze dani.

Pre neki dan mi je Mina poslala sliku gde ona kao mala sedi na svadbarskom stolu i šminka se, a iza se vidi moj tata i deo haljine moje mame koja me je tada nosila u stomaku. Ko bi rekao da ćemo Mina i ja sada posle 35 godina da o tome pričamo. Baš me je to ganulo, razmišljam o tome danima. Ništa nije slučajno.

Subota, 23. maj 2020. godine

Subota. Ni noćas nisam spavala, a imam dogovor da se nađem sa drugaricom i njenim sinom u 8 ujutru u parku. Žurimo, treba nam dvadeset minuta do tamo. Nismo se videle godinu dana i imamo puno toga da pričamo, ali dečaci su brzi i jurimo ih, svaka na svoju stranu. Napolju je jako hladno, baš mi je to nedostajalo. Volim hladnije dane jer se osećam bistrije, imam više energije za sve. Tako smo lepo zadremali popodne, skačem iz kreveta i brzo sređujem stan. Dolaze nam Splićani popodne. Prvi put posle cele ove korona situacije se skupljamo u ovolikom broju, nas šestoro matorih i tri dečaka. Deca su demolirala stan za 10 minuta a mi smo se svi opustili malo više. Svima nam je to falilo.

Autorka je kraljica starog buvljaka (tako me svi pamte)

Ostavi komentar

  • (not be published)