Nedelja, 11. jul 2021. godine
Nedelja je dan kad se čak ni u Švajcarskoj ne dela, ali to ne podrazumeva izležavanje nego aktivan odmor odnosno odlazak na neki izlet, u prirodu ili posetu nekom gradu. Otkako je Leon stasao u velikog momka (skoro je napunio deset meseci), mi vikende obično provodimo van kuće, pa Diznilend zamenjujemo nekim zelenijim predelima. Moja mama nam je konačno nakon svih korona peripetija došla u posetu i mi odlučujemo da prvu zajedničku nedelju provedemo u Montreu (predivnoj rivijeri u francuskom kantonu). Sad već uigrani, brzo smo se spakovali i otisnuli na put. Vožnju kolima sam oduvek smatrala meditacijom u pokretu, kada bih uz neku finu namensku plejlistu posmatrala pejsaže i puštala misli da se gube sa brdima u prolazu. Moj muž je primetio da u odlasku uvek slušamo neku, ex-yu-srpsku-ko-bi-sve-to-razumeo muziku, a u povratku su to već neke internacionalnije note. I dok se kolima razlivalo, „negde u tišini ja sam slobodan zauvek” od Darkwooda, a moje oči zalepljene za beskonačne šume i livade pored puta, ja sam proživljavala svoju slobodu. Slobodu od svakodnevnih obaveza, od uloga, od teoretisanja, planova i briga. Samo ja i zelena boja bez posrednika, bez ikakve materijalne svrhe, samo jedan trenutak proživljen u svojoj punoći. Ostatak izleta je bio, očekivano prijatan, manje kontemplativan, čula ispunjena do maksimuma. Montre u punom sjaju, nakon dugog korona muka, čuju se zvuci muzike sa svih strana jer je u toku čuveni džez festival po kome je Montre najpoznatiji (dobro, i po činjenici da je tamo živeo neko vreme i stvarao Fredi Merkjuri). Pogled na nepregledno Ženevsko jezero ispunjen najšarenijim cvećem i raskošnom arhitekturom, zvuk putničkih brodova, galebova i graja raspoloženog sveta. Neke ozbiljnije koncerte smo ovaj put prekočili jer je Leon oko 19h više raspoložen za krevet nego džez,a bogami ni sa mamom ni tatom u poslednje vreme nije mnogo drugačije. Fino izmoreni, vratili smo se u Bil i ubrzo se razbacali po krevetima.
Ponedeljak, 12. jul 2021. godine
Ovaj dan je daleko manje glamurozan, što čulno, što umno, od prethodnog. Ili – ne može jedna nedelja da bude sveta koliko ponedaljak može da bude profan. Doduše, kad mi je predloženo da napišem ovaj dnevnik, prva misao mi je bila – pa o čemu bi jedna novopečena (više ispečena) mama mogla i da piše. Činilo mi se da se, s rođenjem deteta, sav moj svet izmestio spolja. Iz sveta mašte, reči i ideja, odjednom sam bačena u svet kašica, pelena, brige. I nije to lagan prelaz kako se obično na instagramima u slikama saopštava. Više je to poput hoda tunelom, i ta transformacija nije nimalo romantična kako društvo domišljato želi da predstavi ne bi li se održala beskonačna reprodukcija i samim tim produkcija i potrošnja. Eto, a rekoh da su moj svet pelene i da nemam šta da kažem. Misao traži svoj put i vremenom sam se ispraksovala toliko da čitave romane ispišem u glavi dok blendam šargarepu i krompir za mog malog zvrka. Mama je odvela Leona u šetnju i ja skupljam skenirane diplome ne bih li zakazala termin na birou za zapošljavanje. Kad kažem ljudima da sam završila filozofiju osećam se kao da sam izgovorila da sam fenjerdzija ili nešto slično i izumrlo. Vade me samo master predmeti iz oblasti psihologije i pedagogije, ili bar ja želim da verujem da je tako. Videćemo šta Švica misli. Ipak je ovo zemlja franaka i čokolade. Možda bih u Grčkoj kao kolevci filozofije imala više sreće? Ili ipak nema zemlje za filozofe. Ni filozofkinje. Srpski jezik je već odviše rogobatan da bi pretrpeo „polne” promene, ali više od jezika brinu me mentalna sazvežđa.
Veče završavam čašom-dve vina, a nejač je već uveliko u krevetu.
Šta gledati pitanje je sad? Ako pustimo neki plićak kajaću se, ako odaberemo neku dramu a mozak mi je na umoru – uspavaću se. Odlučujemo se za True Detective. Tobias je to već gledao, kaže – dobra je. Povedena sveopštim hajpom, pristajem. Mekonahi u jednom momentu lamentira okružen potrošenom arhitekturom dok ulazi u kola „ovaj grad je kao nečije sećanje, izlizan i star”. I meni se stvaraju aluzije u glavi. Na jedan, meni blizak, kilometrima udaljen grad. Nije loša serija. Ne padam nešto na te detektive, ubistva i slowburning krimiće, ali nije loše.
Utorak, 13. jul 2021. godine
Dan mrmota – ko zna već koji. Moj sin i ja – uigran tim. U 6.30h buđenje, neobuzdano oduševljenje životom i brzi povratak na jutarnju dremku. Ah taj bebeći život. Taj mrmot je tu ipak samo kao kostur, a promene u našem mama-beba univerzumu su svakim danom sve uočljivije, šarmantnije i blesavije.
Dok ispijam kafu i puštam da mi gorčina klizne niz grlo, slušam kišu kako dobuje kroz odškrinuti prozor. Sledi doza kontaminacije. Ne znam čemu još fejsbuk u mom telefonu? Želim da znam šta se događa, tamo daleko, gde odavno ne cveta limun žut, istovremeno – ne želim da znam. Iscrpljujuće je. U Švajcarskoj je trava zelenija. Planine su veće takođe. Da, i ekonomija – mada je to već neka tamnija nijansa zelene. Kuće su od čokolade, a prozori od marmelade. Shvatila sam, da je glavni problem u nas Srba apriori zaključivanje koje je bazirano samo na nekim proizvoljnim pretpostavkama, a iskustvo se nekako ni ne uzima u obzir. Na taj način se zaključuje o mnogim zemljama Zapada. Istina je, da je trava ovde zelenija, ali je pre svega misao zelenija, a potom i zakoni koji su potpuno slepi i ne čkilje na jedno oko. Nema tu mnogo romantike, ali ima individulane odgovornosti. I tu dolazim do onog momenta – gde me beskonačno depresivna politička situacija u Srbiji zamara i onog osećaja odgovornosti. Osećam odgovornost kad vidim kako može da bude, a kako nažalost nije. Daleko od toga da se Švajcarskoj nema šta zameriti, ali da ne brkamo žabe i babe – odnos prema prirodi i okolini je najblaže rečeno na civilizacijskom nivou. Rekla bih – i mnogo višem, ali neću jer zdrav odnos prema okolini smatram normom a ne nekim idealom. Valjda je jasno da ako hoćeš da trošiš pare moraš i da dišeš, a to izgleda oni naši ne shvataju. Možda shvate jednom kad budu na umoru od izduvnih gasova, smradova divljih deponija, prepakovanih namirnica s isteklim rokom, jauka ogorčenih i iznemoglih pasa lutalica itd. Mogla bih tako u nedogled, ali ne mogu jer majčinstvo zove i treba da spravim doručak.
Oblaci su tokom dana nastavili sa pražnjenjem, ali to nas nije omelo, pa smo se svo troje (mama, Leon i ja) zaputili u grad gde smo ostali do kasnog popodneva, kad se moj muž vraća s posla. Dani baš jure, okreće li se to zemlja brže ili šta?
Sreda, 14. jul 2021. godine
Primećujem da sam se baš raspisala, izleda da mi fali mentalnog razgibavanja. „Obuzdaću svoje konje”, što bi rekli Englezi, pa ću se truditi da ostatak dnevnika bude sažetiji, a možda se u nekom paralelnom univerzumu u kom postoji vreme, ponovo vratim i fizičkom pisanju.
Kafa, kiša, kašica. Do podneva se bavim problemom „jaslica” i istražujem online na tu temu. Popodne su Leon i mama otišli u šetnju a a ja sam se bacila na izležavanje – u svoj punoći „slatkoće nerada”.
Dan sam završila gledanjem još jedne epizode serije i razmišljanjem o onome što je Harleson rekao svom tastu kad je ovaj konstatovao nešto poput onog da omladina danas previše nosi crno i ne radi ništa smisleno sa svojim životom. Tako je bilo odvajkada, matori ljudi samo ne mogu da prihvate da će svet nakon njih nastaviti da se okreće.
Nije li to zastrašujuće? Ponavlja se i ponavljaće se. Stari ljudi su, ponekad kao stara načela, brana koja sprečava bujicu vode da nesmetano teče svojim prirodnim tokom. Kad se voda ne kreće postaje bara puna zabokrečine, rast nemoguć, a atmosfera toksična.
Pustite ljude da vole koga hoće da vole, da veruju u koga ili šta žele da veruju, da se razmnožavaju ili ne razmnožavaju, da se hrane suncem ili travom – dok god ne ugrožavaju druge – naša reakcija na tuđi izbor, čista je taština.
Četvrtak, 15. jul 2021. godine
Kiša, kiša, kiša. Poplave širom Švajcarske. Izlila se voda na sve strane. Poslednje tri nedelje čovek mora da pogleda u kalendar ne bi li se uverio da je jul.
Nema kupanja u jezeru niti letnjih aktivnosti. Rutina u svoj svojoj punoći. Odlazim s Leonom na obližnje groblje. Zvuči sigurno pomalo morbidno, ali kad biste prošetali grobljem u Bilu začas biste promenili mišljenje. To groblje je u stvari jedan veliki park, prošaran stazama, drvećem, raznolikim rastinjem i klupama. Idealno – kad se ne može u šumu ili sam lenja da idemo do grada.
Stavljam slušalice na uši. Šta bih danas slušala? Groblje, sivo nebo, kiša – Nick Cave – logično.
I dok kružimo prostranim stazama, ušima odjekuje „O where do we go now but nowhere”, a ja razmišljam o tome kako je kretanje sveta iluzija, koja se služi najboljom mogućom maskom – promenom. Ako se i kreće, kretanje je, nekako više retrogradno. To je to danas od raspoloženja.
Petak, 16. jul 2021. godine
Dan uglavnom posvećen jogi i čitanju. U Srbiji sam nekoliko godina radila kao instruktorka joge i baš sam uživala u tome. Otkad sam se porodila, nemam baš mnogo vremena za neke ne-bebeće aktivnosti, pa mi je dobrodošlo malo da se razmrdam. Iako s malim prelazim nekoliko kilometara dnevno, nedostaje mi to lenjo joga istezanje i osećaj koji se budi tokom i nakon vežbanja. Jedna poznanica me je pozvala da joj se pridružim na časovima vinjasa joge pa bih uskoro mogla da se reaktiviram po tom pitanju.
Subota, 17. jul 2021. godine
Danas smo išli do supermarketa i vratili se, neočekivano – s burekom, paprikom u pavlaci i kajmakom. Ko bi rekao? Nismo nikad bili u toj radnji do sada. Burek i jogurt za ručak – što da ne? To su ti gastroarbajterski momenti. U Srbiji osim paprike u pavlaci, ništa od gore pomenutog nisam često konzumirala, sve mi je to oduvek bilo – beton. Ali, eto, okruženje valjda menja navike.
Napuhani kao baloni, idemo u Tierpark (park životinja) i tamo provodimo iznenadno sunčano popodne. Taj park nije poput zoo vrta, životinje nisu egzotične i okruženje je prirodno. Mazili smo kozice i gledali mrmote dok jurcaju u krug, mada Leonu to sve nije mnogo privlačilo pažnju. Sada je u „vila zubić” fazi pa mu je više od mrmota pažnju privukla žičana ograda koju je s uživanjem hteo da glocka.
Negde oko 18h smo seli u kola i krenuli kući, dok su zvuci Doors-a i JoyDivision-a dopirali sa radija. I dok je Ijan neumorno ponavljao „ I’ve got the spirit, but lose the feeling”, ja sam upijala kasne zrake subotnjeg sunca i lagani letnji povetarac koji se uvlačio kroz poluodškrinuti prozor.
Život nije konstatno lep, što je i očekivano. Ali može biti dovoljno uzbudljiv ukoliko smo spremni da uzbuđenje potražimo u tim nekim malim, suptilnim i nenametljivim momentima kojih uvek ima u izobilju ukoliko nam raspoloženje dopusti da ih uhvatimo.
Autorka kada ima vremena čita, kada nema vremena piše
