Puštam kosu

Milica Krstić
Objavljeno 24.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 17. maj 2020. godine

U selu smo. Kuća, dvorište, zelenilo, ljuljaška. Svi na okupu, cela porodica. Sa zakašnjenjem slavimo mamin rođendan. Šezdeset šesti! Čoveče kad pre! Kad sam bila mala 66 mi je delovalo kao sad 100. Dok trepneš prođe život.

Bez obzira na to što je njen rođendan, majka je napravila moju omiljenu tortu od jagoda, to je ta majčinska bezgranična ljubav. Nazdravljamo, jedemo, družimo se, pričamo, ljuljamo se. Kasnije gledamo ne tako stare fotke, vidi se razlika… Za neke za koje smo tada mislili da su ružne, sada nam se sviđaju.

Pitam mamu kako se oseća, a ona kaže kao da ima 30 godina. Kaže, duša ne stari, mislim da je taj mladalački duh, koji je nikad nije napustio, tajna njenog dobrog zdravlja i vitalnosti.

Čula sam se Milenom. Nismo mnogo pričale, u Australiji je bila već noć. Tamo je jedna potpuno druga dimenzija. Nedostaje mi.

Razdeljujemo se po sobama. Ne radim ništa. Ležim, razmišljam, slušam ptice i puštam kosu.

Šteta što uskoro moramo nazad u Pančevo.

Ponedeljak, 18. maj 2020. godine

Ustajanje u 7:00. Čaj, qiqong, ispisujem jutarnje stranice iz Puta umetnika i dan može da počne.

Sreća još uvek radim od kuće, kad pomislim na prevoz za Beograd muka me uhvati. Pored regularnog prihvatila sam i dodatni posao, dizajn dva logotipa. U pauzama pravim skice i idejno rešenje.

Popodne se viđam sa prijateljima. Još uvek ne znamo kako da se pozdravimo. Grliti se ili ne, pitanje je sad!

Pričamo o tome kako je ko iskoristo svoje vreme u karantinu. Neko je radio, neko je učio, neko je odgledao sve serije, neko je sredio ormane, neko se dobro odmorio, neko je napokon pregledao 10 giga fotografija sa letovanja i odmora kojima nije stigao da se posveti… Utisci su različiti. Svako ga je doživeo na poseban način, ali iznenađujuće je da je većini prijalo da malo uspore.

Večera. Gledamo Džejmijeve lake obroke za 30 minuta. Pravi neke fensi hamburgere sa prelivom od burbona. Uvek dobrodošla inspiracija sa 24kitchen-a. Naravno nemamo ni polovinu sastojaka. Potpuna improvizacija sa namirnicama koje smo imali u frižideru. Uopšte nije loše ispalo.

Uveče nam Doru čita knjigu, kako bismo zajedno svaki mesec sebe obogatili novim delom. Na meniju je Slavimir Futro, Devet. Doru ima divan radijski glas. Zaspala sam posle 10 minuta, ispričaće mi ujutru šta sam propustila.

Utorak, 19. maj 2020. godine

Mejl je stigao u ponoć, a ostalih pet u 7h, radno vreme je od pola 9. Iskusno sam prethodno veče isključila zvono na telefonu. Hitno! Hitno! HITNO! Za danas, za sutra, za juče. Telefon ne prestaje da zvoni, mejlovi, skype, viber, slack… Multitasking mi je na visokom nivou, ali danas bi pomoglo samo ako bih mogla da se kloniram.

Pola 5, kraj radnog vremena. Želim samo da ćutim.

Uveče poslednji atom snage trošim da završim skice za logo. Inspiracija mi nije na zavidnom nivou, a deadline mi diše za vrat.

Izuzetno naporan dan. Legla sam u 22h.

Sutra tek sreda…

Sreda, 20. maj 2020. godine

Danas već sreda! Novi dan, nova pesma.

Qigong, ispisujem stranice, na poslu ne tako naporno kao juče, izgleda da je taj talas ludila prošao.

U podne kafica sa Doruom, mali predah, pa nazad svako za svoj računar.

Popodne konferencija, vesti iz sveta. Svi moji divni prijatelji koji su se odselili iz Srbije. Australija, Amerika, Francuska, Švedska i Kina. Pored svakodnevnog ko, šta, kako i dalje aktuelna tema korona i sveopšte stanje u zemlji. I posle svega i dalje su šokirani vestima iz Srbije. Informisaniji su više od mene, sebi sam zarad duševnog mira i mentalnog zdravlja zabranila gledanje vesti. Sve su to mladi, vredni, obrazovani ljudi koji su otišli zato što neće da žive u stalnom strahu od sutra, od računa, od stranke, od korupcije, već žele stabilnost i bolji život za sebe i svoju decu. Posle tih razgovora postavlja se neizbežno pitanje: Da li i mi treba da odemo?

Za večeru špagete, u pozadini italijanski hitovi. Tripujemo da smo u Toskani, pijemo vince i raspravljamo koja vrsta grožđa nam raste u vinogradu.

Uveče gledamo Annie Hall od Woody Allena, zaspao je na pola, pre mene.

Četvrtak, 21. maj 2020. godine

Čaj, qiqong, stranice, posao 1, posao 2.

Iznenađujuće fina situacija, samo par telefonskih poziva, mejlove ne računam,tako da sam mogla u miru i bez prekida da radim.

Slušam TEDx Talks. Puštam one u kojima pričaju o umetnosti i kreativnosti, kako postati full time umetnik, koliko je upornost i disciplina bitna, ali i neuspeh kao neizostavni deo puta.

Danas na repeat Kolja „Može malo sutra”.

Popodne obilazim fotografske radnje, ni u jednoj nema filma! Kako je to moguće, Pančevo nije tako mali grad. Došla mi je sjajna ideja za fotkanje, ali će sada iz tehničkih razloga morati malo da sačeka. Zapisala sam je da ne pobegne nekom drugom ažurnijem i bržem od mene.

Po povratku kući završavam figure od gline koje sam započela prošle nedelje. Kuhinja kao improvizovani atelje. Sve sam zauzela. Gde god se okreneš glina i radovi prekriveni kesama. Odkad je krenula epidemija nismo išli kod Ivane da vajamo. Jedva čekam da to druženje ponovo počne.

Večeramo u sobi. Sutra ću da sredim kuhinju.

Čitanje, opet sam zaspala.

Petak, 22. maj 2020. godine

Jutarnja rutina, posao. U pozadini slušam podkaste. Izašla je nova epizoda Agelansta, gostuje naš drugar Ognjen Glavonić.

Danas plejlista varira kao i moje raspoloženje od Kate Bush, Patti Smith, Nick Cavea, Bryan Ferrya preko Bob Dylana do Italian disca.

Popodne šaljem logoe klijentu na strašni sud. Javiće mi se početkom sledeće nedelje.

Ponekad imam love-hate odnos prema grafičkom dizajnu. Na faksu su nas učili da smišljamo ideje, ali da pre svega udovoljimo klijentu. Da uključimo sve radare, slušamo, istražujemo, ispipavamo puls kako bi klijent bio zadovoljan, dopadao se nama naš rad ili ne.

Kada sam aktivnije počela da se bavim umetnošću, dugo mi je trebalo da se rešim tog pritiska. Slobodu koju osećate dok stvarate nešto za sebe, a potom i za sve druge, kojima se delo dopada takvo kakvo jeste i koji će ga kupiti baš takvog i ne tražiti od vas da promenite boju ili prepravite ovo ili ono. Taj osećaj je neprocenjiv.

Većamo šta ćemo jesti za ručak. Složili smo se da se ne slažemo i da će svako uzeti sebi šta želi.

Nakon radnog vremena šetnja i druženje.

Na ulicama se uopše ne vidi da smo do pre tri nedelje bili zaključani u svojim domovima i strahovali od pandemije. Ljudi su u grupama, bez distance i bez maski. Ne znam šta da mislim o tome. Ko je pametan, a ko ne, mislim da su svi zbunjeni.

Ostala sam budna do kraja knjige.

P. S.

U nastavku je moj rad koji odgovara prethodnoj i trenutnoj situaciji u kojoj se nalazimo globalno kao društvo.

Subota, 23. maj 2020. godine

Spavala sam čak do 9, mogla bih još, ali mi je žao da gubim dan. Napolju je sunčano i toplo.

Moramo da obavimo kupovinu pre polaska u selo. Majka je napravila beskonačan spisak šta sve treba da donesemo. Priprema, pozor, sad! Akcija! Neverovatne gužve svuda. U gradu pravimo mini predah za kafu, pa nastavljamo dalje.

Pakujemo se više od pola sata. Relacija stan-kola minimum 10 puta. Nešto smo sigurno zaboravili.

Selo! Porodica opet na okupu. Svi smo došli iz grada, iz svojih stanova, sa svojih poslova i potreban nam je reset. Teča je na meti, bratovljevi klinci ga obožavaju i ne odvajaju se od njega. Sam je kriv što je omiljeni lik.

Od dušeka su napravili kola, kojima idu na more, preko planina u kojima žive jetiji. Svraćaju do čarobnog pasulja, uzimaju gusku i blago od džina. Ubijaju ga svojim super moćima, a usput u čarobnoj šumi svraćaju do veštice iz Ivice i Marice da joj pojedu kuću od čokolade i tako siti ubijaju sedmoglavu aždaju koja je zakrčila autoput Beograd-More, jer pobogu kasne da se prijave u hotel. Dečija mašta je nenadmašna.

Ponela sam ostatak gline kako bih na većem prostoru napravila nešto novo. Mali pomoćnici su svuda oko mene, posebno kad treba da uprljaju ruke.

Mama pravi vanilice. Odakle izvlači te recepte?! Nisam ih jela 15 godina. Malo negodujem, kao pazim na liniju… Priznajem bile su sjajne!

Napolju smo ceo dan, pravimo sok od zove (zov mog detinjstva). Miriše pokošena trava i procvetali bagremovi.

Sutra ponovo puštam kosu.

Autorka je ubeđena da je univerzum na njenoj strani

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)