Nije mladost k’o proljeće, jednom dođe i opet će…

Velibor Novaković
Objavljeno 31.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Nedelja, 24. maj 2020. godine

Svako naše buđenje uvodi nas u prostorno-vremenske koordinate života, u socijalnu kašu naše epohe začinjenu događajima koje nekad biramo, a nekad ne, i ljudima koji presudno određuju ukus naše svakodnevice.

Već odavno ne ustajem iz kreveta poput hleba iz tostera, tako da vrlo lagano menjam orijentaciju tela iz horizontalne u vertikalnu fazu. Izlazeći iz kupatila prolazim pored vage kojoj već više od pola godine baterija ne radi. Nekako bih po automatizmu trebalo da zamenim bateriju, ali onaj filozofski živac se javlja u meni i pita se: „Čemu to?”. Takođe, fizičarski poriv u meni svako merenje stavlja pod lupu i budi sumnju u verodostojnost izmerene mase. Opet, u dubini duše znam da sam se malo popravio usled ostajanja kod kuće tokom zaraze prouzrokovane korona virusom. Mačke nestrpljivo čekaju da im dam jutarnje sledovanje. Nakon uobičajnih rituala poput hranjenja mačaka, pripreme kapućina koji se kod Italijana samo jutrom pije, a kod mene po slobodnoj volji, sedam u fotelju i uključujem TV da vidim dokle je svet stigao.

Skuvao sam jaja za doručak. Imaju neki kod odštampan na ljusci koji moj sin zna da rastumači. Moj pokojni deda je određivao kvalitet jaja po boji žumanca. Kada njegova boja vuče više na žuto, nego na crveno, nije hteo da ga jede. Pridodao sam slaninu isečenu na šnite, kratko okrenute u mikrotalasnoj pećnici. I kasnije se sve odigralo po redu: analiza, sinteza, mešanje boja, ukusa.

Danas sam pokosio travu u dvorištu kuće i potkresao pruće uz ogradu. Jelena je pronašla članak objavljen na Sky news sajtu gde se kaže da proizvođači vakcine protiv korona virusa imaju svega 50 odsto šanse da uspeju u svom poduhvatu, jer virus brže nestaje nego što je neophodno za potpun proces validacije vakcine. Ispade da će virus da napravi „mošu” farmaceutskoj industriji.

„Utisak nedelje” je bio standardno dobar. Oljini gosti ne misle isto, ali se međusobno uvažavaju i iznose svoja uverenja. Malo li je?

Ponedeljak, 25. maj 2020. godine

Mi žanjemo žito, žito, živio nam maršal Tito! Tito je maršal, Tito je genije, Tito je komandant slavne armije! Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela! I ja sam video Tita maršala, legendu tu… Drug Tito jaše na čelu kolone uz usku stazu planinsku… I posle Tita, Tito! – e tu smo pogodili stativu!

Na današnji dan je rođen Josip Broz Tito, ili je bar tako opšte prihvaćeno. Uoči dana mladosti, tj. Titovog rođendana, celokupna jugoslovenska omladina je vežbala za slet, združenu ritmičko-gimnastičku vežbu koja je trebalo da odrazi lepotu, mladost, uvežbanost, harmoniju i posvećenost idejama bratstva-jedinstva, sloge i zajedništva južnoslovenskih naroda. Štafeta mladosti je pre predavanja Titu na centralnoj svečanosti na stadionu JNA, sadašnjem stadionu „Partizana”, prelazila mesecima iz ruke u ruku najuspešnijih pojedinaca širom Jugoslavije.

Pre nekoliko godina, radeći u Evropskoj komisiji na nekoliko naučnih projekata, imao sam prilike da upoznam znatan broj pametnih ljudi iz različitih evropskih zemalja. Jednom prilikom sam započeo diskusiju sa kolegom Belgijancem o tadašnjoj Belgiji i bivšoj Jugoslaviji. U Belgiji su holandski, francuski i nemački zvanični jezici, pri čemu su dva dominantna: holandski u Flandriji i francuski u Valoniji. U tom periodu, Belgija je dostizala neslavni rekord po broju dana bez novoformirane vlade. Evidentni problemi i jasne razlike među političkim činiocima u Belgiji nametnuli su mi pitanje o mogućem deljenju države. Bivša Jugoslavija je imala puno više vezujućih elemenata od Belgije, pa nije uspela da opstane. Moj kolega je to moje zapažanje propratio hladnom konstatacijom da o pitanju očuvanja Belgije puno više odlučuju snažni spoljnji faktori (što direktno, što indirektno), negoli narodi koji u Belgiji žive.

Čini se da po mnogim pitanjima ti spoljnji faktori opet dobar deo Balkana tretiraju kao povezanu celinu pod bezličnim nazivom Region!? Tako bedno zvuči naspram Jugoslavije (zemlje koja je imala istoriju, mesto u svetu, brojne svetske medalje u različitim sportovima…) Imam gorak ukus u ustima kada razmišljam o geopolitici na našim prostorima u proteklih 40-tak godina. Isto važi i kada mislim o liderima koji su obećavali da će nas povesti u bolje sutra. Izgleda da sadržaj nekada aktuelnog grafita:„Bravar je bio bolji” i dalje ima nesmanjenu težinu.

Bogdan je danas položio još jedan ispit i ulepšao mi je dan.

Utorak, 26. maj 2020. godine

Evo prevrćem stranice na internetu i čitam dve vesti koje su se nekim čudom složile jadna uz drugu. Prva se tiče štete koju je grad napravio u studeničkom kraju pre neki dan. Mnogi ljudi su ostali bez crepova, plastenika, voća. Isto se desilo i u Župi Aleksadrovačkoj. Iako su protivgradnim raketama razbili prvi gradonosni oblak, za sledeći koji se nešto kasnije pojavio na istom mestu,raketa više nije bilo.

Druga vest je vezana za opitno gađanje izvedeno na „Pasuljanskim livadama” domaćom raketom iz sistema „Pasars”. Događaju je prisustvovao i ministar odbrane.

Kada bi se spremala odlučujuća bitka u kojoj naše dve formacije predvode ministar Aleksandar Vulin sve sa „Pancirima”, „Pasarsima”, „Milošima”, „Lazarima” sa jedne strane, i baka Stanka Ristić sa Ponikava kraj Užica sa svoje dve protivgradne rakete sa druge strane, ja bih pre stao pod komandu baka Stanke. Kako li izgleda benefit/cost analiza urađena za protivgradnu raketu, odnosno neku raketu iz našeg PVO sistema? Možda ovo jeste neadekvatno i banalno poređenje, ali pojave kao što su: grad, suša, poplave i širenje virusa biće sve učestalije.

Mi imamo izuzetne vojne stručnjake kojima treba vratiti sva vojna pitanja u nadležnost. A onaj ko voli da puca i ratuje, ima priliku da se oproba u sofisticiranim video igricama koje danas izuzetno verno simuliraju realnost.

Sreda, 27. maj 2020. godine

Često se čujem sa sestrom koja ceo svoj radni vek provodi u prosveti. Pogledao sam po neko predavanje na televiziji pripremljeno tokom ovog vanrednog stanja. Puno vrednih i pametnih ljudi ulaže sve svoje kapacitete u obrazovanje naše dece, dok ministar prosvete daje niz kontradiktornih izjava unoseći zabunu tokom već isuviše napornog vanrednog stanja.

Neke stvari tokom školovanja „kupite”, a neke ne. Kasnije krenete da živite i radite ne osvrćući se previše na smisao nekih tema, zadataka, pitanja. I ispostavi se da sve to i nije bilo toliko bitno za način života koji vodite. Međutim, život je pun boja i dimenzija koje se ne mogu videti ukoliko niste izoštrili svoj perceptivni potencijal, oplemenili duh, razvili telo i provukli misli kroz razne probleme i priče.

Uvek se setim nekih benignih pitanja poput: „Da li je žumance bijelo ili belo?”, ili „Ako je majka nerotkinja, da li zasigurno i njena ćerka mora biti nerotkinja?”. Ovo su trivijalna pitanja, ali ukazuju na neophodnost promišljanja o smislenosti tih pitanja. Tu leže klice prevare i klice spina, koje valja na vreme uočiti i „ne zalivati”. Danas se često puno reči, vremena i novca gubi na nametanje praznih tema koje odvlače pažnju od gorućih pitanja.

No, ne može se sve u školi naučiti. Postoji i deo koji se uči na ulici. Laž i prevara su „obavezni predmeti” ulične škole. Dobar primer brutalnih uličnih prevaranata bili su uvaljivači štofa oko beogradske autobuske stanice o kojima je u jednoj TV emisiji govorio režiser Goran Marković, čistači obuće po nepristojnim cenama, šibicari…

Predstojeći izbori mi neodoljivo liče na dobro pripremljenu šibicarsku akciju. Glavni šibicar drži sve u svojim rukama: kutije, sto, kuglicu… Družina, koja se vrti okolo (na primer: „žena u prolazu”, „gospodin u belim cipelama”, „oštroumni student”) navlačeći naivne svojim učešćem u igri i lakim otkrivanjem skrivene kuglice, uzima veliki novac koji će kasnije vratiti glavnom. Ova uloga odgovara konstruktivnoj opoziciji. Naivni deo koji misli da može nešto u prljavoj igri da dobije, pljunuta je opozicija koja se uhvatila u kolo.

Sutra dolaze komunalci da odnesu đubre koje se nakupilo protekle nedelje. Razvrstao sam ga i potrpao u odgovarajuće kese. Različite sorte, a suština ista.

Četvrtak, 28. maj 2020. godine

Dok sedim za laptopom i čitam sutrašnje izdanje Danasa koje mi stiže svake večeri pre 22h, pogled mi pada na policu sa knjgama i među njima Zokijev Pančevački alamanah. Volim svoj grad. Rano detinjstvo mi je ostalo u dvorištu koje zaklapaju ulice Štrosmajerova i Dimitrija Tucovića. Tu smo se po ceo dan igrali Zoki, Milan, Goca, Bilja, moja sestra, ja. Bilo je i starijih, ali sa njima smo ređe delili ista interesovanja. Park je bio preko puta, pun zelenila. Trava je svakodnevno zalivana, cveće održavano, čuvari su vodili računa o redu u parku. Drveća je bilo puno. Od malih dudova, do razgranatih lipa po kojima je ceo centar grada mirisao. Spomenici narodnim herojima i antifašistima bili su na centralnim mestima, uvek u dobrom stanju i u okruženju svežeg cveća. Spomenik Olgi Petrov bio je posebno izdvojen i održavan sa izuzetnom pažnjom. Ne daj bože da ti lopta odleti na to cveće!

Onda su došli „sudski izvršitelji” i „majstori” da poseku drveće, popločaju park, razmeste spomenike kojekude.

Majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima, ekserima
četkama, bojama
Aleksandar Sekulić (1937-2009)

Petak, 29. maj 2020. godine

Muziciram povremeno. To mi čini zadovoljstvo. Imam harmoniku koja leži na ormanu i klavir u ćošku dnevne sobe. Za klavir sedam češće. Levom rukom menjam akorde (C7, F7, G7…), a desnom šetam po bluz skali sa C početkom. Zazvuči po nekad interesantno.

Bluz posebno rado slušam. Jelena i ja smo par godina za redom pratili koncerte Ane Popović u Belgiji i Nemačkoj. Posebno mi se dopalo njeno izvođenje pesme: „Evening shadows”, gde peva zajedno sa ocem Milutinom (za strance Miltonom). Mislim rođenim ocem, ne sveštenikom.

A oko 23h petkom i dalje imam izgrađen refleks ka uključenju radija i traženja radio-stanice Studio B, jer je tada počinjao bluz sat nadaleko prepoznatljivom špicom „Hodočasnik na dalekom putu” ili u originalu: „Wayfaring pilgrim”, koju je izvodio Roy Buchanan. Te emisije, koju je uređivao naš Pančevac Vučko, više nema. Ni Studio B nije više onaj Studio B. Onaj Studio B je delio sa sugrađanima dušu grada i njihove lične i zajedničke probleme, a ovaj organizuje licitacije na kojima uvaljuje bižuteriju novopečenoj gospodi.

Subota, 30. maj 2020. godine

Volim da vidim majice sa domišljatim natpisima. Jednu takvu je nosio bradati bajker uslikan u nekom pabu. Natpis je bio na engleskom, a glasio bi otprilike ovako na srpskom:

„Ljude možeš da podeliš u dve grupe: 1. Oni koji mogu da zaključuju na osnovu nepotpunih informacija”.

I dalje igram šah. Član sam Kraljevskog mehelenskog šahovskog kluba (KMSK) i najčešće igram za njihov prvi ili drugi tim. Sada su sva takmičenja obustavljena, tako da se šahovsko bojno polje premestilo na internet. Nažalost, stoni tenis, koji igram za klub „Liberpas” iz Mehelena nema adekvatnu internet transformaciju.

Proći će i ova korona. A do tada, tamburaši i Zvonko Bogdan:

Život teče u laganom ritmu
tamburaši to najbolje prate.
Topot konja sa osmijehom žena
često noću u moj život svrate.

Svaki put kada utonem u san ostavljam za sobom dnevne događaje od kojih su se neki odigrali po mojoj volji, a neki ne, i otvaram prostranstvo mašte u kojem nikakvih granica nema do li onih koje katkad napravi raspevani komarac oko mojih ušiju ili lakat moje drage kojoj je moje hrkanje dozlogrdilo.

Autor je istraživač na dalekom putu

Ostavi komentar

  • (not be published)