Dnevnik glasa u mojoj glavi

Objavljeno 13.02.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 6. februar 2022. godine

O, ne! Došla je nedelja. Svako buđenje nedeljom obeleženo je pesmom Nedelja ujutru mog omiljenog pančevačkog benda Buč Kesidi. Verovatno zato što je zvonjava nedeljnog alarma na mom telefonu upravo ova pesma. Pa ništa, hajde onda da započnem dan jednim jutarnjim skrolovanjem pre nego što ustanem iz toplog kreveta. Verovatno sam propustila mnoštvo informacija za ovih pet sati sna koje mi je moj mozak podario. Skrolovanjem nailazim na objavu na fejsbuku o serijalu Ona se budi. Tabu teme isključivo mi prijaju ujutru. Nedeljom ujutru. Pre jutarnje kafe.

Jutarnja kafa se pretvorila u popodnevnu kafu. Korekcija noktiju se pretvorila u jedenje bureka iz pekare AS, a potom u kompletno sređivanje frizure i šminkanje. Nekako smo uspele da uguramo i odlazak u haotični BIG. Kada tamo odlazite vikendom naoružajte se strpljenjem i zaboravite na pravila u saobraćaju. Opuštena popodnevna kafa pretvara se u razgovor o ozbiljnim ljubavno-životnim temama od kojih nam stoji knedla u grlu do kraja dana. Ali sutra je ponedeljak i sutra je dandaj život da sredim, da vidim kolko vredim, menjam se.

Ponedeljak, 7. februar 2020. godine

Snooze. Snooze. Snooze. Postupak ponovite dok ne vidite da imate 15 minuta do polaska na posao. Šta sad pre da uradim, da popravim poluukovrdžanu kosu, popijem kafu, da se našminkam ili da smislim šta ću da obučem za posao? Ili da probam da sve to radim istovremeno kao i svakog jutra? Sve je završeno za 10 minuta, ali ipak mi se ne dopada majica koju sam obukla tako da skidaj jaknu i ranac sa leđa i brzo smisli šta ćeš drugo da obučeš jer vreme ističe. U tom trenutku, vidim zalepljen papirić na laptopu na kome piše „UPLATI PARKING”. E, super, ako me dočeka kazna biće to lep početak nedelje.

Nema kazne. Kiša pada. Broj vozila na putu je abnormalan. Adaptiraj se na ove uslove i vozi samo da stigneš. Otvaram vrata od sobe, deca trče u zagrljaj kao i svakog jutra. „Tanja, jako ti je lepa kosa!” Eh, kad biste znali da je ukovrdžana za pet minuta zajedno sa ispijanjem kafe. Stižu kolica sa doručkom, margarin namazan na tanko parče hleba, šunka i jogurt, moje omiljeno. Jedi što brže možeš jer će deca pojesti pre tebe i kreće žurka. Za proslavu rođendana u vrtiću karakteristična je torta od kartona! Ovo je za mene vrlo interesantan izum, cela torta je sastavljena od papirnih „parčadi”, svako dete dobija jedno „parče” koje zapravo liči na kutijicu u kojoj se nalaze slatkiši. Tako jednostavan izum, a praktičan i isplativ za sve.

Sat pokazuje 12:10 i poslednje dete je utonulo u popodnevni san. To je za mene poseban momenat u toku radnog dana, videti te male glave kako sada mirno spavaju, a do pre pola sata niste mogli da ih uhvatite. Kada izađem iz sobe čuje se muk, nema dečjeg žamora.

Kod kuće me čeka Lola. Lola je moj pas koji namiriše kad sam ispred ulaza i sedi ispred vrata i čeka. Otvaram vrata, ona skače po meni i pozdravljanje sa njom traje. „Idemo napolje!”, čujemo male kandže kako grebu laminat i ona dotrčava i čeka ispred vrata.

Dan nestaje i dolazi veče. To je moje vreme, već nekoliko godina sam noćna ptica. U jednom malom mestu, meni jednom od omiljenih, u srcu Sokačeta, slušam njega kako priča o kriptovalutama. Pola ne razumem, ali uživanje je slušati ga.

Utorak, 8. februar 2022. godine

Oko 4h se budim i shvatam da je prerano za ustajanje jer napolju još nije svanulo. Ali ne mogu mirno da zaspim ponovo. Buđenje u 7h, bez alarma. Samo još pet minuta. Ali pet minuta postaje 45 i opet imam samo 15 minuta za spremanje. Nema veze, svakako se valjaš sa decom po podu po ceo dan, zar je bitno šta imaš obučeno i da li si našminkana?

Ali nešto je drugačije ovog jutra. Nije bitno da li sam našminkana, da li mi je kosa sređena, osećam se lepo. Ovaj dan prebrzo teče, ne znam šta ču pre. Stani, udahni duboko Tanja, govorim sebi dok trčim sa prepodnevnog posla na popodnevni posao. Sa decom provodim ceo dan.

Jao, registracija! Posle popodnevnog posla sedam u kola i žurim, ali ne možeš voziti brže od audija koji te pretiče. Jer, ipak, on vozi „besna” kola i za njega pravila ne važe.

Veče je obeleženo ženskim razgovorom. Da li si zec ili kornjača? Da li trčiš pred rudu ili strpljivo dolaziš do cilja?

Sreda, 9. februar 2022. godine

Hej, sve je u redu jer petak je u sredu! Ovaj dan samo gledam kako da preguram. Tako si blizu kraja nedelje, a tako daleko. Ceo dan jurnjava, mama i tata šalju spisak zahteva koje ja kao njihova jedinica moram da ispunim.

Ova sreda me je posebno usrećila. Dete sa kojim radim u vrtiću danas je prvi put iniciralo kontakt sa mnom i rekao mi je šta želi! Bila sam zabezeknuta. Posle toga sam vrištala od sreće u kupatilu. Objasniću zašto je ovo meni ovako važno: posao defektologa je vrlo specifičan, često može izgledati kao borba sa vetrenjačama, ali onog trenutka kada dete pokaže napredak, tada shvatate svrhu ovog posla. Za nekoga će to biti kao pomeranje sasvim malog kamena, ali za mene je to bilo pomeranje stene duplo veće i duplo teže od njega samog.

Dođe dan kada vidite da se svaki vaš trud isplati, bez obzira na to koliko on mali ili veliki bio. Isplati se.

Četvrtak, 10. februar 2022. godine

Prva stvar koju vidim ovog jutra je fotografija moje kume i mog kumčeta, čarobnog trogodišnjaka koji ne može da vam ne izmami osmeh na lice samo svojom pojavom, a onda i onim što ima da kaže. Kaže on svojoj mami: „Mama… uvek se smej.” I to vas zaista u isto vreme slomi i sastavi u istoj sekundi.

Kada shvatite da je ispred vas jedno čisto biće, u čijim očima jeste čarobni svet i koje od vas saznaje i za dobro i za loše u tom svetu.

Nekako je ceo dan obojen šarenolikim emocijama. U jednom trenutku sam tužna, u jednom sam srećna (a nije PMS, verujte mi).

Dan prolazi neočekivano brzo iako sada duže traje.

Uveče smo gledali film The Tinder Swindler i stvarno je u kategoriji must watch. Malo vas čak natera da krenete da razmišljate o celokupnom funkcionisanju međuljudskih odnosa i koliko smo u stanju. Emocionalna ucena je ubedljivo jedna od najgorih taktika za dobijanje onoga što želite, ali nažalost i najdelotvornija.

Petak, 11. februar 2022. godine

Pisanje ovog dnevnika je pri kraju, a toliko sadržaja za deljenje. Lepo je kad na kraju dana imaš nekoga kome možeš da ispričaš svoje misli, događaje. Pa makar to i bio laptop u jedan sat ujutru.

Petak je uglavnom spor dan, međutim ovaj prolazi brzo, dešava se previše stvari istovremeno i treba sa tim izaći na kraj. Kažu da čovek koristi samo deset odsto moždane aktivnosti, a opet mi uspemo da primimo i obradimo toliki broj informacija, ali za razliku od toga kada mašina to radi mi imamo i neka osećanja vezana za te informacije, koje je takođe potrebno „obraditi” na svoj način i onda dati određeni odgovor na tu informaciju. S obzirom na to da dnevno trošimo previše energije na „nepotrebne” informacije, kako nam zaista ostaje snage za ono što je bitno?

Veče se je za dugi razgovor uz čašu vina i piva za njega. Ovo je totalni kliše, ali prvi put u životu zaista doživljavam da sa nekim sati prolaze kao minuti! I stvarno treba uživati u tom vremenu koje nam je dato i ne razmišljati previše daleko u budućnost već biti ovde i sada.

Subota, 12. februar 2022. godine

Samo nek je došla subota, ali nekome je i ona radna.

Pre neki dan se vozim sa mamom i stajem na pešačkom prelazu kako bi mama i njen dvogodišnjak prešli ulicu i naravno moja reakcija je sledeća: „Jaooo, vidi kako je sladak!” Mama na to odgovara: „Bože, Tanja, svaki bogovetni dan provodiš sa decom i idalje imaš snage za ovakve reakcije svaki put kad ih vidiš?!” Apropo ovoga, i subotu provodim sa decom na radionici u inkluzivnom kutku moje koleginice. Ručice trogodišnjaka koje drže makaze i trude se da iseku, zalepe, nacrtaju, počiste za sobom. Zaista je jako zanimljvo gledati kako iz dana u dan razvijaju nove sposobnosti, nadograđuju stare i trude se da razumeju svet oko sebe.

Sunce je zubato, taman vam se učini da možete da popijete kafu u „Vozu”, kad odjednom ste jedini koji sede u bašti jer su se svi smrzli.

Subota popodne služi za odmor! Ali ne zadugo jer moraš da nadoknadiš spremanje stana koje si propustila danima pre. Ma nema veze, nek ostane za nedelju ujutru. Živela prokrastinacija!

Nažalost, rastajem se sa ovim dnevnikom, bilo je zadovoljstvo pisati ga i podeliti glasove moje glave sa svima onima koji zapravo imaju živaca da čitaju ovo do kraja. Do sledećeg viđenja.

Autorka je defektolog, socijalni leptirić, a u isto vreme najnesnađenija osoba koju ćete upoznati

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)