Ima njih, a ima i nas

Zorica Prpa
Objavljeno 18.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 11. oktobar 2020. godine

Nedeljno jutro, rezervisano je za stari buvljak. Znam da mnogi sugrađani preziru to leglo prljavštine i bede, ali za mene su još od studentskih dana 90-tih (kada sam otkrila Kalenić pijacu na kojoj se prodavalo sve i svašta da bi se se preživela inflacija, a ja pronalazila fenomenalne cipele sa platformom i šešire iz 70-tih koje sam posle s ponosom furala na Akademiji), buvlje pijace mesto koje doživljavam kao Alibabinu pećinu. Nole igra finale Rolan Garosa sa Nadalom i popodne je rezervisano za gledanje i navijanje. Ćerke me upozoravaju da ne vičem mnogo, ali ne vredi. Nole gubi, ne ide mu, a ja sve nervoznija zbog onoga što nas čeka sutra, više gledam u telefon i kuckam poruke, nego u meč i konačno se predajem. Isključujem televizor. Mislim samo o sutrašnjem danu kada smo zakazali okupljanje u školi i čitanje protestnog pisma zbog smene direktorke naše škole, Nataše Zečević.

Ponedeljak, 12. oktobar 2020. godine

Današnji ponedeljak je posebno tmuran i napet. Nervoza raste; hoće li ljudi doći ili će strah pobediti? Razmišljam koliko je lako pokoriti ljude. Jedna od bazičnijih ljudskih potreba je, kaže Abraham Maslov, potreba za sigurnošću. Mi smo društvo nesigurnih. Za čas ti mogu oduzeti posao, egzistenciju tvojoj porodici. Zato su mladi nosioci promena. Oni se ne plaše za sebe. Srbija je nažalost, zemlja starih.

Zakazano vreme skupa se približava. Ljudi se okupljaju. Nisam zadovoljna, manje nas je nego u grupi podrške. Očekivano, niko ne želi da čita pismo i shvatam da, ako ga ja ne pročitam, od protesta neće biti ništa. Izlazimo napolje, kiša počinje. Ne vidim ljude iza sebe, ali čujem da pristižu. Dobro je, ima nas. Drhti mi glas. Odjednom se pojavljuje i Nenad Živković, urednik Pančevo Si Ti i snima naš skup, što je sjajno. Videće bar onaj slobodni deo Pančeva da ne pristajemo na ovo. Videće naši đaci, roditelji, kolege. Ne ide sve po planu, jer posle čitanja pisma svi odlaze na sednicu Nastavničkog veća. Nova v. d. direktora pod pritiskom tolikih nepoznatih očiju uprtih u nju, pomenu naša radna mesta što je izazvalo buru nezadovoljstva, jer je većina kolega, kao i ja, ove reči doživela kao pretnju. Ljudi se javljaju i brane pravo da iznesemo svoj stav i protest zbog političke smene direktorke koja je veoma uspešno vodila školu šest i po godina, a koju je kolektiv većinski izabrao. Do kraja dana nosi me osećanje ponosa. Tako je dobar osećaj reči „Ne pristajem”. U današnjoj Srbiji ovo je retko poput populacije belih supova.

Utorak, 13. oktobar 2020. godine

Došla je jesen definitivno. Nikad je nisam volela. Sunce je izvor moje radosti. Poslala sam pismo redakcijama i nadam se da će objaviti, da će još neko čuti šta se desilo kod nas, kao i u mnogim školama u Srbiji. Peče me već nedelju dana što su lično mene, imenom i prezimenom, naveli kao razlog za razrešenje Nataše, jer me navodno zaposlila kao nezaposlenu na poziciju pomoćnika direktora iako sam u školi zaposlena već skoro sedam godina. Ne vredi što me svi ubeđuju da je to glupost i da su morali nešto da napišu. Krivo mi je. Nas dve smo bile sjajan tandem. Svi psiholozi koji rade u školama, znaju koliko je teško naći direktora koji podržava ono što radimo. Vremenom, uz veliki trud i pomoć kolega, Nataša i ja uspele smo da stvorimo modernu srednju školu u kojoj se brine o deci, jer smo obe znale da ako deci damo šansu i podržimo ih da završe školu, da im dajemo kartu u ruke za put u bolji život, za izlazak iz začaranog kruga siromaštva. U tojborbi protiv vetrenjača ne bih mogla sama. I kad su nas zbog njenog opozicionog angažovanja zasuli anonimnim prijavama i kada su nas konstantno posećivale inspekcije, mi smo nastavljale sa projektima po svaku cenu. Mogla je da bude samo običan direktor, ali nije. Tu smo se razumele, htele smo da u onome što radimo budemo najbolje. Čitavog dana razmišljam kako više ništa neće biti isto. Mislim, profesori će raditi, biće kontrolnih, ocena, radosti i tuge učenika, ljubavi i raskida, ali škola više neće biti otvorena za sve one sjajne ljude iz nevladinog sektora iz Pančeva i Beograda koji su dolazili, organizovali radionice sa đacima, učili ih veštinama koje naš sistem obrazovanja svojom nefleksibilnošću, propušta. Neformalno obrazovanje je u 21. veku važno poput formalnog. To je Nataša razumela i podsticala.

Sreda, 14. oktobar 2020. godine

Oglasio se i odlazeći ministar obrazovanja povodom kritika zbog smene Nataše. Rečnik mu je, kao i uvek prizeman i više i ne osećam „transfer stida” kad daje izjave, čak se ni ne iznenađujem. To je taj naprednjački manir obraćanja. U uslovima kovida 19, kada škole rade ovako kako rade, na nesreću prosvetnih radnika, đaka i roditelja, smeniti uspešnog direktora znači samo nemar i potpunu nezainteresovanost za sudbinu naše škole.

Danas razmišljam o slobodi izbora. Još kao gimnazijalka, zahvaljujući pre svega našem dragom, sada pokojnom razrednom, Caki, koji nas je upoznao sa egzistencijalističkom filozofijom, shvatila sam da je ono što čoveka čini čovekom, sloboda izbora. Biti slobodan je stanje duha, pogleda na svet, ne kretanja. To znači ne pristajati da radiš suprotno svojim uverenjima, moralnim vrednostima, da staviš superego ispred ega i ida, da koristim termnologiju Frojda kojeg ne volim zbog seksističke i mizogine psihologije.

Četvrtak, 15. oktobar 2020. godine

Običan dan na poslu. Škola više ne liči na onu na koju smo svi navikli. Kao i ostale škole u Srbiji, radimo po kombinovanom metodu nastave. To treba da pokaže (ne znam samo kome, valjda regionu, jer mi smo lideri u regionu) kako škole rade normalno i sve „savršeno funkcioniše”. Atmosfera u školi je u najmanju ruku kamerna. U tišini svi žurno prolaze kroz hodnik, deca se ne čuju, jer ih je malo, a ne čuju se ni profesori, znamo svi i zašto. Nedostaje mi galama đaka u holu, pa čak i njihove svađe i to da rešavam ko je koga popreko pogledao i ko je pričao ovo ili ono o nekome ili kakvi su komentari na Instagramu. S obzirom na to da imam dva đaka, srednjoškolku i osmakinju, kod kuće je haos. Kada je ZOOM? (ja); Nemam pojma, čekam da jave (ćerka); Da li ga uopšte imate ili ne? (ja); Nemam pojma, niko ništa ne zna (ćerka). Tišina! Ne pričaj, imamo ZOOM (ćerka); Da li danas ideš u školu? (ja); Kako ne možeš da zapamtiš? Ove nedelje samo u utorak i četvrtak (druga ćerka); Ko danas ide u školu? (ja). Niko! (obe). Prati da ne propuste domaći. Mobilni se nosi i u toalet… šest kontrolnih nedeljno? Daj njoj računar, ti uzmi telefon. Uh. Verujem da je roditeljima školske dece u Srbiji ovo poznato. Naravno, osim onog koji nema ni računar, ni telefon. A takvih je mnogo. Uzimam bežične slušalice, puštam muziku i pokušavam da zaboravim sve i ovu nakaradnu školu i moju školu nateranu da sluša moćnike i život u Srbiji i koronu… Nekad pomogne, a nekada ne.

Petak, 16. oktobar 2020. godine

Konačno kraj teške radne nedelje. Ne ide mi se na posao. Bilo je dana da me mrzi, naravno, ali da osećam otpor, to nikada. Sada se teram da idem. Odnosi su zategnuti, svi su nervozni, obazrivi. Više me brine apatija svuda oko mene. Ove nedelje je bio Svetski dan mentalnog zdravlja. Pričalo se malo o tome, kako sve više ljudi u svetu ima psihičkih problema. Srbiju niko nije spomenuo. Verujem da bi statistički podaci kada bi neko uradio istraživanje, bili šokantni. Dugo se bavim savetodavnim radom sa adolescentima i odraslima i iz godine u godinu pratim trend porasta strahova i depresije. Odrasli su sve anksiozniji, ali od pre nekoliko godina i deca. Brinem za mentalno zdravlje mladih u ovom okruženju sa rijaliti programima, bez kontrole sadržaja na interenetu, u nesigurnom okruženju, sa nezadovoljnim roditeljima koji nemaju vremena za njih, sa vršnjačkim nasiljem, „gaserima” i onima koji to nisu. Pokušavam da pratim i kao roditelj i kao psihološkinja, ali to je toliko drugačije od vremena kada sam ja odrastala. Nemam ništa protiv da je drugačije, i treba da bude, ali svet današnjih adolescenata je surov, grub, egoističan, nemilosrdan i nasilan. Teško mi je da to prihvatim.

Subota, 17. oktobar 2020. godine

Dan za zelenu pijacu iako pada kiša. Mora se ići u nabavku. Od kada sam vegetarijanka, obožavam da idem tamo. Ne znam šta bih pre kupila od voća i povrća. Kao i svaka žena, vratim se tegleći duplo više od onoga što sam planirala.

Razmišljam o protekloj nedelji. I srećna sam i tužna u isto vreme, a pre svega iscrpljena. Pobunili smo se, ali kao i sve kod nas, to je bila vest dan-dva i život teče dalje. Tužna sam što mi se čini da lako odustajemo. Borba za bolji život je dugotrajna. Najteže mi je da ćerkama objasnim zašto je svet tako nepravedan, zašto ima malo bogatih, a toliko siromašnih, zašto ljudi muče životinje, zašto ratuju i ubijaju jedni druge… Kako rastu, polako shvataju da život nije ni lak, ni lep. Naročito u Srbiji. Nekada mi je žao što im govorim surovu istinu. Mnogo je bilo lakše dok su bile male i verovale u Deda Mraza i Zubić vilu.

Danas je vreme za pijuckanje kafe, šetnju, ako kiša dozvoli, gledanje nekog dobrog filma, čitanje… Završavam pisanje razmišljajući o tome da se borba nastavlja i da će trajati dugo. Nema predaje.

Autorka je psihološkinja, majka, ljubitelj prirode i knjiga. Sa svojih već pola veka i dalje tvrdoglavo veruje u moć malog čoveka da promeni svet.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)