Tačno složena slagalica

Branislava Marjanović
Objavljeno 04.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 28. januar 2018. godine

Kao i svake nedelje (zadnjih 16 godina) i ova počinje buvljačkom terapijom. Moj „dečko” i ja u 8 sati krećemo na stari buvljak. U tih tridesetak minuta šetnje do buvljaka, sami, bez prisustva naše petorke (troje rodili, dvoje usvojili) i njihovih upadica, pretresamo događaje iz prethodne nedelje i pravimo planove za sledeću. Uz lagano cakuljanje stižemo na buvljak.Tu su već poznati prodavci Milivoje, Laza, Ljilja, sve neki za mene baš dobri ljudi, postali mi dragi. Ove nedelje dobra ponuda knjiga i naravno onih predmeta kojima ja ne mogu da odolim a za koje moj „dečko” ima običaj da kaže: „E samo nam je baš to falilo”. Ovog puta žurimo kući da bismo odgledali AO muško finale, mada baš nisam oduševljena jednim akterom, ali finale je finale. Meč dobar, naravno Rodžer Federer osvaja svoj šesti AO i 20 gren slem i potvrđuje da je najveći teniser svih vremena. Ove nedelje na ručku samo nas troje. Kaća, naše najstarije dete, na Kopaoniku se sunča na Pančićevom vrhu, Beka (srednja) na glumačkoj je probi u pozorištu KPGT, i tako ostaje nam za stolom samo Novak, nas najmlađi primerak. Polako klizi popodne, pada mrak, stiže Beka sa probe, Kaća sa Kopaonika, Nole i ja odgledali još jednu Slagalicu, moj „dečko” prošetao našeg trinaestogodišnjeg psa Đoleta, dok naša mačka Cici ljubomoriše. I tako prođe ova nedelja, od nje ostade samo miris nedeljnog ručka i „sunđerastog” kolača za našu srećnu petorku.

Ponedeljak, 29. januar 2018. godine

Prvi dan radne nedelje, ali ne i za mene, ovo mi je poslednja nedelja godišnjeg odmora.Od 8-9 sati svi članovi moje porodice idu na svoje nove radne obaveze, neko u školi, neko na posao, ja ostajem sa moja dva usvojenika (Đole i Cici) da odradimo sve dok se naši „patuljci” ne vrate iz „rudnika”. Posle kupovine, loženja, kuvanja, pranja, širenja veša, usisavanja, taman prođe jedno radno vreme prosečne domaćice ili žene u Srbiji. I tako dođem ja do računice da ću sa 65 godina imati 47 godina radnog staža i 42 godine staza mame (troje dece) i domaćice, pa se zamislih da li sam ja jedina? Gospođe i gospođo u Skupštini Srbije, da li mislite da je dovoljno 89 godina aktivnog rada da se zaradi penzija od nekih tridesetak hiljada dinara, ili da povećamo na 70 godina života za žene, malo je 65!? No nisam htela sebi da pokvarim dan pošto me je moja srednja ćerka Beka zamolila da pročitam tekst nove predstave koja je u planu i da pokušam da odredim koji književni lik je najsličniji njenom senzibilitetu. Dogovor je bio da obe odredimo lik za koji mislimo da je ona pogodna, zapišemo i da posle proverimo da li nam se mišljenja poklapaju. Eksperiment uspeo, istu osobu smo izabrale. Zadatak ispunjen, popodne ulepšano. Oko 19 sati svi se okupljamo, naravno Nole i ja gledamo Slagalicu, izazov je igra „Ko zna zna”. I tako još jedan prođe dan kao u „Pozorištu u kući” Novaka Novaka (doduše i mi imamo Novaka, ali Mrdića).

Utorak, 30. januar 2018. godine

Utorak, dan koji standardno počinjem svojom nesicom sa malo mleka, puštam Marizu (Marisa das Reis Nunes). Mariza, portugalska fado (fado je muzički žanr Portugala, karakterišu ga tužne melodije i tekstovi) pevačica spada u savremene interpretatore. Rođena je u Mozambiku, sa tri godine sa roditeljima se preselila u Portugal gde je odrastala u istorijskim četvrtima Lisabona. Kao mlada pevala je gospel, soul i džez, od 2001. počinje da peva lisabonski fado. Imala sam tu privilegiju da je slušam ovog decembra u Sava Centru.

Polako dan prolazi, moji se polako svi vraćaju kući, svako sa svojim utiscima, Nole dobio peticu iz geografije, Beka savladala Ričarda III, Kaća ostvarila bonus na poslu a moj „dečko” uzeo povodac i poveo našeg psa u šetnju da zajedno ćute šetajući se po kraju. I da, obavezna Slagalica.

Sreda, 31. januar 2018. godine

E ovo je bio dan sa malo više dodatnih obaveza. Odlazim u Beograd na obavezni očni pregled na koji me šalje moja moja firma u DZ „Milutin Ivković” u Vojvode Vuka. Pregled ustanovio ono što već znam. Usput obavljam još jedan važan razgovor u vezi baletskog napredovanja moje ćerke.Vraćam se u moj grad i odlazim u Baletsku školu da potpišem odluku (kao predsednica Školskog odbora) o raspisivanju konkursa za izbor novog direktora. Ulazim u zgradu Baletske škole u Žarka Zrenjanina 25. Sam izgled zgrade odaje utisak da se među tim zidovima dešava nešto lepo. Tu mlada gospoda uzrasta od pet do 14 godina uče prve korake narodne igre i klasičnog baleta. Kroz četiri godine osnovne baletske škole uče kroz zvuke klavira prve baletske korake, šetaju kroz istorijske igre i oblače svoje prve baletske packe. Privilegija je imati takvu državnu školu u svom gradu.

Dolazim kući, žurim da sve spremim kako bi kada moja „banda” stigne sve bilo spremno, opravdavam svoje ime MAMA. Odjednom svi tu, puna kuća, puno srce dan prođe naravno uz Slagalicu.

Četvrtak, 1. februar 2018. godine

Bliži se kraj mog godišnjeg odmora. Pokušavam da završim neke stvari za koje neću imati dovoljno vremena kada počnem da radim. Dolazi mi Vesna, zanimljiva, kreativna mlada dama, donosi mi uzorke materijala koji su nam potrebni da bi kostim za savremenu igru bio spreman za republičko takmičenje baletskih škola. Uzorke odmah nosim u krojačnicu Baletske škole kako bi ih pokazala sjajnom i dobitnom timu Ana i Slađa, ja ih zovem „zlatne ruke”. U moru tila, čipke, markizeta, ukrasnih traka i šljokica razmenjujemo ideje kako bi od gomile materijala jednu buduću balerinu pretvorili u Auroru, Faraonovu kći, Belog labuda itd. Iz Baletske škole pravo kod obućara da zalepi kožice na nove špic patike, zatim u banku da platim račune, e tu se već vraćam u stvarnost, ode 18.000 dinara na telefone, struju, vodu, smeće. Kod kuće me dočekuju moji usvojenici Đole i Cici, moji verni slušaoci. Njima se izjadam, oni me samo gledaju, slušaju i nesebično vole. Završavam ručak, sve je pod kontrolom, odvajam vreme za čitanje knjige, poželela sam se mirisa papira i okretanja stranica.

Brzo pada mrak,obavezama nikad kraja, ali vremena za moj „trojac” uvek mora da ima da se ispričamo i završimo dan, naravno uz obaveznu Slagalicu sa Noletom.

Petak, 2. februar 2018. godine

Kakvo divno sunčano jutro .E danas ću da iskoristim dan da što više vremena provedem napolju. Poželela sam se šetnje po gradu. Volim Pančevo, jeste propalo, oronulo, sivo, puno papira i kesa po ulicama, ali ga volim. To je moj grad, Ulica Žarka Zrenjanina u kojoj sam rođena. Ta tri ćoška do bioskopa „Vojvodina”, pa Sokače, Korzo, park i moja škola „Jovan Jovanović Zmaj”. Pola veka šetnje istim ulicama, pored istih zgrada i kuća, srećem uglavnom iste ljude.

Šetnju prekidam odlaskom u kafić sa drugaricom koju dugo nisam videla. Ona razočarana brakom, decom, novčanom situacijom. Slušam je, da li je razumem, pa nisam sigurna. Pokušavam da je pitam a šta je ona uradila da to bude bolje, nema odgovora, u njenoj priči svi su krivi samo ona nije. Traži mi savet, čula je da je kod mene uglavnom sve OK. Nisam želela da budem gruba, ali nisam ni izdržala a da joj ne kažem da puno toga mi sami moramo da uradimo za sebe. Rastajemo se lepo uz dogovor da se opet vidimo, ali mislim da nijedna od nas to nije iskreno mislila, nismo se razumele, nismo čule jedna drugu.

Vraćam se kući, e to je moja „Sigurna kuća”, tu je moja sreća, moj mir, moj početak i kraj. Sami smo to stvorili moj „dečko”, moji Kaća, Beka, Nole, Đole, Cici i ja. To je tačno složena slagalica.

Subota, 3. februar 2018. godine

Budim se nešto kasnije, kod kuće smo Kaća, Nole, Cici, Đole i ja. „Dečko” radi, a naša balerinka Beka u školi vežba varijacije za republičko takmičenje. Dan počinjem svojom nesicom i razgovaram sa svojim usvojenicima, pažljivo me slušaju i kao nagradu za to dobijaju poslastice. Naravno opet me čekaju isti kućni poslovi koje moram da završim ranije pošto me moja drugarica Goca Đukic vodi u pozorište, u Atelje 212, da gledamo predstavu „Moja Ti”, u kojoj glume njena ćerka (a naša sugrađanka) Sofija Juričan, i još tri divne dame – Gorica Popović, Ceca Bojković i Tanja Bošković.

Spremam se za odlazak u pozorište za moj stajling se pobrinula moja ćerka Beka. Goca dolazi po mene, odlazimo po Zoricu Kandić i krećemo u prestonicu. Ispred Ateljea 212 čeka nas Ljilja Berat. Onako skockane ulazimo u foaje, uzimamo karte koje nas čekaju na blagajni (poklon od Sofije). Pozorište puno, počinje predstava, vraća nas u neko naše vreme, a prepliće se sa ovim sadašnjim. Briljantna gluma Cece, Tanje, Gorice i Sofije od publike dobija gromoglasan aplauz uz povike „bravo”. Odlazimo u bife Ateljea 212 gde nam se pridružuje Sofija. Prenosimo joj utiske, ljubimo je i prenosimo naše utiske. Pozdravljamo se i čestitamo na odličnoj predstavi Ceci Bojković i Gorici Popović i nazad u naš grad. Hvala mojoj Goci i Sofiji za divno veče.

Autorka je Pančevka u srcu i duši

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)